Poljubac stranke-pauka

Na Topaloviće iz “Maratonaca” je njima samima zaličila ostavinska rasprava koja predstoji. Na poslednjem Glavnom odboru oni su tako krenuli da su se zamalo pobili, ne njih dvojica lično nego kao ovi oko Dačića i kao ovi oko Vučelića, kaže jedan član GO SPS-a za NIN. Među njima strateških razlika nema ni u gledanju na Slobodana Miloševića, sve je to samo marketing, a Dačić u stvari smatra da mu je jedino Vučelić dostojan protivkandidat za predsednika stranke, a Vučelić isto smatra za Dačića, kaže drugi bolje upućen funkcioner socijalista. Može se desiti da iz tog klinča na kongresu partije zakazanom za 3. decembar profitira neko treći. Da bi kandidat stigao pred delegate potrebno je da ga kandiduje najmanje 20 odbora. Jer, navodno, ima i partijskih odbora koji su izričito protiv da predsednik partije bude Ivica Dačić, i drugih koji su izričito protiv da predsednik bude Milorad Vučelić. Drugih pet kandidata nemaju zasad takvih negativnih poena. Partijski odbori, koji imaju pravo da kandiduju i više kandidata, zasad su sem pomenute dvojice za novog Slobu kandidovali: Zorana Anđelkovića, Milomira Minića, Milutina Mrkonjića, Žarka Obradovića, Petra Škundrića... Ne bi bilo neobično da se u prvi plan probije zaboravljeni Škundrić, kao novo lice i jedan koji je, kao, Slobi rekao istorijsko NE još početkom devedesetih, kaže na početku teksta pomenuti član Glavnog odbora.

Mada o Borisu Tadiću lepe reči nema gotovo nijedan viđeniji član SPS-a, njegovu ideju sa oslanjanjem stranke na kandidata za predsednika, usvojio je i Dačić, pa je Milutinu Mrkonjiću predložio da se kandiduje za predsednika Republike. Zasad interesenata za protivkandidaturu nema, aMrkonjić, mada ideju ne smatra nelogičnom, još se nećka.

OSTAVŠTINA: Oko koje ostavštine se kandidati za novog Slobu tuku: oko stranke ili oko para? E, pa stranku više nemamo, kaže rezignirano jedan socijalista koji tvrdi da je “u duši komunista”. A para ima, naročito otkada socijalisti podržavaju manjinsku vladu dr Vojislava Koštunice, odnosno ima para dok ima raznih funkcija. Dobar primer je Dušan Bajatović, koji sa par odbornika, preko svojih ljudi drži pet važnih funkcija u Novom Sadu: recimo, direktora Pijačne uprave, pa GSP-a..., nije beznačajno ni mesto člana Upravnog odbora NIS-a koje drži “onaj mali Krstić”, nabrajaju sami socijalisti.

Mada Ivica Dačić pred opštinskimodboromStarog grada kaže da su 5. oktobra socijalisti bili gotovo nokautirani, da niko nije verovao da će ustati i pre nego što je odbrojavanje završeno, a desilo se da od njih zavisi ko će vladati u Srbiji, predstojeći parlamentarni izbori su njihova poslednja šansa koju najnovije sondaže javnog mnjenja ocenjuju kao mršavu – ispod ili oko cenzusa.

Kao dokaz da partija praktično jedva da postoji, NIN-ov izvor kaže da od 180 odbora, 80 ne postoji, ali postoje pečatodršci, predsednici odbora koji čuvaju pečat, i koje su recimo funkcijama u lokalu kupili ili Zoran Anđelković, generalni sekretar ili Ivica Dačić, predsednik Glavnog odbora. Od onih stotinak odbora koji još žive mnogi navodno imaju po pet-deset-dvadeset članova. A onih 15 odbora na Kosovu postoje uglavnom na papiru, a vuku 300 delegata. To je glavno foliranje, kaže jedan nezadovoljni socijalista. Pa foliranja sa Kosovom je bilo i za vreme Miloševićevih raznih izbora? “Jeste. Ali tada nam nije smetalo, bili smo na vlasti, a sad, još pet odbora i kandidat za predsednika stranke. Nemamo ni evidenciju o broju članova, gde si ti to još video”, dodaje on.

“Ja predlažem da predsednika partije biramo ili referendumom, kao Real iz Madrida, ili da izaberemo predsedništvo, kao što je SFRJ nasledila od Tita. Jer, sadašnje rukovodstvo SPS-a je najgore koje smo ikad imali i nema smisla da iz njegovog sastava bude pet kandidata za predsednika. Recimo, Vučelić je odlazio iz Partije i vraćao se, pljuvao Slobodana 5. oktobra, ja sam ga pre tri godine vratio u Partiju. Pa onda, prvi Miloševićev saradnik bio je Milomir Minić – odbio je da za njega svedoči u Hagu. Baki Anđelković nije bio ni prvi, ni drugi, nego pedeseti – odbio je da za njega svedoči u Hagu, a ne zna ni sve padeže. Dačić se već deklarisao prema Slobodanu i na tome gradi karijeru. A znaš li ti ko je Petar Škundić? Dabome da ne znaš“, kaže za NIN Milutin Mrkonjić koji za sebe tvrdi da je jedini pravi slobista u SPS-u jer mu i sam Dačić priznaje da je “naslednik onoga što je bilo privrženo pre svega Miloševiću, a ne samoj partiji”..

REZOLUCIJA: Rašomon je stvarno večna tema. Ako je po socijalistima, nedeljnim referendumskim urnebesom narod je pokazao da ne želi da raskrsti ni sa Miloševićem ni sa zajedničkom prošlošću. Kako ga, ruku na srce, jeste pozivao predsednik države Boris Tadić u političkoj neprilici i pošto su, kako misli dr Danilo Šuković iz Instituta društvenih nauka, ovim ustavom demokrate sebi dale autogol: glasajte da raskrstimo sa Miloševićevim ustavom, a onda ćemo ono što u novom ustavu ne valja odmah menjati, poručivao je sa svog biračkog mesta Tadić. Ako je po socijalistima, narod nije hteo da raskrsti. Neće ni oni. Ko je želeo da svojim očima vidi šta to u stvari znači trebalo je u nedelju, drugog referendumskog dana, da gleda njihovu – Bajatovićevu televiziju “Most”, koja je prva ekskluzivno od Bajatovića saznala da bi Agim Čeku vatrometom proslavio neuspeh referenduma. Što su neprekidno držali na ekranu celog dana. “Tadić je vređao i ponižavao naše birače i tako ih demotivisao da izlaze da glasaju protiv samih sebe”, kaže Dačić. “Da nije bilo partijske mreže DSS-a, SRS-a i SPS-a koja je smatrala da je od Tadićevog lupetanja mnogo važnije da se ustav usvoji na ustavom propisani način, čime je potvrđen kontinuitet sa našim ustavom, ne bi bilo ništa od referenduma”, kaže Zoran Anđelković. Toliko je ljut bio njihov narod. Koji je potvrdio ispravnost državne politike Slobodana Miloševića”, kaže Dačić, „a sprovodi je i sadašnja vlast”. „Na predstojećem kongresu partije mi ćemo doneti rezoluciju o Slobodanu Miloševiću gde ćemo potcrtati njegovu istorijsku ulogu za državu, narod i partiju I time ćemo na neki način otkloniti sve one koji misle da u SPS-u postoje neke razlike u vezi sa njegovom ličnošću.” I Dačić i Anđelković, a o Mrkonjiću da se i ne govori, smatraju da potrebe za kritičkim osvrtom na ulogu Slobodana Miloševića u toj rezoluciji neće biti. Jer, i sadašnja vlast ima isti odnos prema jedinstvu Srbije, prema Republici Srpskoj, želji za zajedničkim životom sa Crnom Gorom, Dejtonskom sporazumu. Na pitanje kako ocenjuje poslednjih deset godina vladavine SPS-a, Dačić kaže: “kao jedan izuzetno težak period, koji bi bio težak za Srbiju pod bilo kojom vlašću”, a o bilo kakvoj odgovornosti SPS-a on kaže da se “ona sastojala samo u tome što nismo po svaku cenu insistirali da sve političke stranke odgovorno učestvuju u svemu tome”, a na pitanje pita li se barem koliko je njegova partija bila dorasla iskušenjima, Dačić smatra da “Srbija u tom trenutku nije imala državotvorniju političku stranku”.

Na delikatno pitanje o presudi za ubistvo Ivana Stambolića, koja ide u prilog onima što misle da je SPS bio teroristička organizacija koju je trebalo čak i zabraniti, Zoran Anđelković tvrdi da će se istina i o tom ubistvu, i o ubistvu Zorana Đinđića i ubistvu na Ibarskoj magistrali tek saznati. Što bi, po njegovom tonu, trebalo da znači amnestiju za njegovu partiju.

Sve u svemu, Socijalistička partija Srbije je u protekle tri godine bitno uticala na politički profil onoga što je od DOS-a ostalo na vlasti, nije isključeno da će ti koje je ona promenila sada nju progutati kao uverljiviji izvođači njene državotvorne politike.

SOCIJALDEMOKRATIJA: I ako preživi predstojeće parlamentarne izbore, SPS dakle neće krenuti tragom neke socijaldemokratske alternative zapadnog tipa. Mada je zanimljivo da insistiranjem na “krvavoj kampanji u kojoj bi jedina tema bilo zapošljavanje” tom putu stranku najviše približava “zaljubljeni slobista” Milutin Mrkonjić, sama stranka će izgleda ostati na tragu drugih tema netipičnih za modernu socijaldemokratiju. Dr Danilo Šuković, ali i ministar rada i zapošljavanja Slobodan Lalović smatraju da je SPS šansu za socijaldemokratsku transformaciju nepovratno prokockao. “U ratu sa celim svetom gde je nacionalizam glavna fora, oni nisu ni stigli da se fokusiraju na pitanja tipična za socijaldemokratiju, da su se fokusirali verovatno bi negde stigli i sad imali 30 odsto glasova birača, ovako nisu stigli nigde”, kaže Šuković. Lalović, međutim, zapaža da se na političkoj sceni nije pojavila nijedna druga uspešna stranka socijaldemokratske orijentacije jer socijalna konfuzija koja još traje ne dopušta u Srbiji formiranje socijalnih interesnih grupa na bazi kojih bi se jasno profilisale i stranke. Ali sem ovog konteksta Srbije, on upozorava i na širi kontekst globalizacije koji prati “neprekidan trend redukcije onoga što zovemo radnička socijalna prava zbog potrebe privreda svih zemalja da izdrže konkurenciju”. Lalović nije zapazio da se ijedna stranka, pa i socijaldemokratskog naziva, tom trendu suprotstavlja.

Socijalisti, međutim, smatraju da suštinski već imaju pravo na članstvo u Socijalističkoj internacionali, a da ih je samo proces Slobodanu Miloševiću pred Haškim tribunalom u tome sprečavao. To što se u toj asocijaciji nalazi Demokratska stranka Dačić smatra fatamorganom. “Kad na njihovim skupovima bude svirana Internacionala, kad im simbol bude crvena ruža ili crvena boja i kad se međusobno budu obraćali sa drugarice i drugovi – onda ću da poverujem da su oni članovi Socijalističke internacionale. Ovako, sve je to fatamorgana nastala zato što se Đinđić u jednom trenutku posle liberala i nekih demohrišćana vezao za nemačke socijaldemokrate”.