Kraj utopije

Beogradski Oktobarski salon dobio je definitivno status velike međunarodne izložbe dela savremene vizuelne umetnosti. Razmeštena na petnaest lokacija u gradu (Muzej 25. maj, paviljon “Cvijeta Zuzorić”, galerija Kulturnog centra i još 12. gradskih izložbenih prostora), sa sto dvanaest izlagača iz preko trideset zemalja, ta izložba zaslužila je i novi naziv. Možda bi joj više priličilo da se zove beogradski likovni anale.

Za ulogu kustosa selektora Salona po drugi put je angažovan strani stručnjak. To je Rene Blok, direktor ugledne Kunsthale u Kaselu. Ali, time kao da nije sasvim jasno pokazana nova radna koncepcija Salona. Još prošle godine, isti posao poveren je domaćem stručnjaku za savremenu umetnost, Darki Radosavljević, čiji koncept izložbe nije bio nalik Blokovom, kao ni onom njene prethodnice, Ande Rotemberg. Kanda, još nije izvesno šta treba da bude Oktobarski salon, da li smotra domaćeg likovnog stvaralaštva na kojoj gostuju pozvani stranci, ili prezentacija nečeg od onoga što se stvara u svetu, na koju su pozvani i neki naši umetnici. Nije izvesno ni to da li je Salon koncipiran “demokratski”, kao otvorena tribina na kojoj jednako može naći mesta svaki umetnik od značaja, ili je to priredba na kojoj prvu i poslednju reč ima jedan čovek, zvao se on autor, selektor ili kustos. Podatak da se jedan od naših umetnika, Talent, povukao sa Salona zbog neslaganja sa Reneom Blokom, ozbiljno aktuelizuje ovo pitanje.

Šta nam ovogodišnji Salon pokazuje? Od reči u njegovom nazivu “Umetnost, život, pometnja”, najjače zvuči ova poslednja. Čini se kao da ona najbolje odražava ono što je autor izložbe hteo da kaže. Umetnost je danas zatečena u svetu prožetom hroničnim stanjem pometnje. To, naravno, nije kompliment za taj svet. Utoliko je ozbiljniji i hrabriji čin priznavanja takvog stanja stvari.

Rene Blok, dakle, tematizuje odnos između pometenog sveta i umetnosti koja i sama reflektuje pometnju. Koliko nam je znano, to još nikad nije ovako otvoreno rečeno i pokazano. Krajem minulog veka slušali smo drugačije priče. Još su nam u ušima zaricanja “heroja” tadašnjih avangardi da će umetnošću “promeniti postojeće”, preobraziti stvarnost, zavesti red u ambijentu konfuzne realnosti. Značajno je, mada neveselo, što smo danas svedoci kraja te utopije.

Ovogodišnji Oktobarski salon, kao malo koja izložba u nas, svedoči o kontinuitetu pometnje na relacijama stvarnosti i života kojom je, dakako, zahvaćena i umetnost. Za Bloka, umetnost u tome izgleda kao žrtva akutne konfuznosti koja odražava aktuelni trenutak traumatske reakcije kulture u procesu tekuće globalizacije kao mondijalnog procesa u kome se “stari” istorijski sistemi vrednosti rastaču u mnoštvu različitih, pa i oprečnih opcija za budućnost. U tome treba tražiti uzrok što umetnici, kako se to vidi ne samo na ovom Salonu, osećaju beznadežnost ideoloških angažmana za poduhvate “od opšteg interesa”, i ne pomišljaju na pravljenje maketa nekog “boljeg” sveta, već se zavlače u pore date im stvarnosti, lišene kategorijalnog značenja, svedene na ono “sad i ovde” tekuće svakidašnjice. Primerice, skoro preminuli Nan Yum Pajk ovde je predstavljen eksponatima načinjenim od naslovnih strana časopisa “Life” (Lajf), uz ironično parodijsku aluziju na standard akutne kulturne svesti, napominjući da je dati pare za automobil “veći izdatak” nego potrošiti jednako za kupovinu umetničkog dela. Endre Tot izlaže na Salonu fotografiju usamljenog autostopera, sa podsećanjem da u Mađarskoj, “dok je vladao totalitarizam”, nije učestvovao u uličnim akcijama i “postao heroj”, dok sada, u slobodnoj, demokratskoj zemlji, članici EU, demonstrira, ali bez ikakvog efekta, i opet ne biva heroj... To što ovi umetnici čine, više nema za cilj da “menja postojeće”, već da im nađe mogućnost za opstanak sa očuvanom samosvešću koja jednako nije revolucionarna ni rezignirana.

Otud se postavlja pitanje na koje gospodin Blok ne odgovara: da li umetnost danas samo trpi od efekata globalne svetske pometnje, ili joj i sama doprinosi? O čemu je, zapravo, reč?

Za Renea Bloka, ovde predstavljena “interaktivna” instalacija Alana Kaproua, iz davne 1961. godine, načinjena od hiljadu starih automobilskih guma, figurira kao umetničko delo. To nije ništa novo, jer se odavno rade slične stvari u ime jedinstva stvarnosti i umetnosti: umesto estetskog modaliteta predmetnosti preferira se njena trivijalnost. Isti status, promovisan sa nešto više ukusa, ima i “rad” Korejke Kimouđe čiji video-zapis registruje delove odeće čije šivenje i slaganje predstavlja “simboličan kreativni čin” (!). Na osnovu ovakvih primera nije lako prihvatiti tezu o “proširenom prostoru umetnosti” koji se izlaže u kataloškom tekstu Salona. Zar se pre ne stiče utisak o sužavanju tog prostora: kao da umetnost, “bežeći” od velikih tema, traži utočište u fragmentima nečega (bilo čega) što “prosto jeste”?... Da li se takvom “praksom” umanjuje ili povećava pometnja o kojoj je ovde reč? Može li se, otud, na ovom Salonu nazreti nešto od onoga što njegovom kustosu, možda, nije bilo pri pomisli: da je stihijska supstitucija umetnosti i metaumetničkog aktivizma organski generator te pometnje? Ona se ogleda u legitimizovanju slobode da se produkti hirovite dovitljivosti i samouverenog voluntarizma, u spretno izvedenoj simulaciji stvaralačkog čina, prihvataju kao dela umetnosti i kao takva prezentiraju.

Na Salonu, dakako, ima izloženih umetničkih ostvarenja koja se ozbiljno vezuju za prve dve reči njegovog naziva. To ponajpre važi za delo Reja Varea koje jasno i medijski razgovetno tematizuje ovde istaknutu dilemu: umetnost ili život, aludirajući na neprirodni, bolni i tragični dualizam koji je izrodilo “naše vreme”, razbijajući ono stanje srođenosti između umetnosti i života u stvarnosti, insistiranjem na njihovom apsurdnom “jedinstvu”. Primer istinske lucidnosti stvaralačkog duha sa kvalitetom dubinske istorijske svesti, prestavlja rad (fotomontaža) Jernsa Klopmana sa nazivom “Osveta Trockog”. Tragična ličnost ruskog revolucionara iz minulog veka pojavljuje se u radovima Klopmana kao zombi, prisutan među učesnicima skupova onih koji danas odlučuju o našim sudbinama. Osoben značaj ne može se osporiti ni nagrađenom radu Zorana Naskovskog. Wegov enterijer “uvlači” posmatrača u tamu koja svojom metafizičkom gustinom sublimira atmosferu našeg životnog prostora. Tu je i provokativna skulptura Olafa Mencela, “Turski delikt”, besprekorno izvajana figura mlade muslimanke sa propisno zabrađenom glavom i potpuno nagim telom. To delo nije nastalo sa namerom da vređa islam, već da ukaže na prirodnu stvarnost telesnosti ljudskog bića, pretvorenu u naličje veštačkog lica koje se prikazuje kao istinito... Senku na Salon baca pomenuto povlačenje Talenta sa izložbe, čime je ona, zbog nekog, po značaju nesrazmernog povoda, ostala bez jednog od najkreativnijih priloga.