Anno domini 12006.

Prve nedelje ove jeseni nosioci američkog pilot-projekta za izolaciju nuklearnog otpada (Waste Isolation Pilot Project – WIPP) otposlali su cirkularni upitnik mnogim poznatim umetnicima i lekarima koji se bave ljudskom glavom i licem, tražeći odgovor na dva pitanja: a) kako će izgledati glava i lice ljudi za 10 000 godina i b) na koji način bi oni, bilo kome, ko je od nas udaljen 400 generacija, dakle 10 000 godina, ostavili kratku poruku iz koje bi se sa crteža lica videla opasnost i strah po ljudski život.

Razlog zu ove međunarodnu anketu kojom se traži mišljenje oko 300 lekara i velikog broja ljudi iz drugih profesija, jeste problem s nuklearnim otpadom koji se na više mesta naše planete sklanja u posebne repozitorijume gde će ostati više desetina hiljada godina.

Nuklearni otpad nam ostaje kao deo cene tehnoloških ambicija i poput Damoklovog mača svima stoji nad glavom. Wega je nemoguće osloboditi se, ali ga je moguće zloupotrebiti. S tim u vezi, u septembru ove godine održana je u Beču donatorska konferencija za prikupljanje 10 miliona dolara kako bi se iz Vinče izmestilo 59 kilograma korišćenog nuklearnog goriva i drugog radioaktivnog potpada. Prošlog meseca je dobijeno oko 40 odsto tražene sume, ali – bolje išta nego ništa.

Međunarodna komisija za atomsku energiju muči muku, ne samo sa načinom razvoja nuklearne tehnologije, već i s pitanjem obeležavanja depoa uklonjenog radioaktivnog otpada, kako za desetak hiljada godina daleke generacije ne bi slučajno naletele na njih, “otkrile” ih i počele ih iskopavati ne znajući o čemu se radi.

Naučnici, istoričari i futurolozi pred ozbiljnim su problemom, jer traže poruku iz koje bi ljudi, koji će živeti u teško zamislivoj budućnosti, mogli razumeti poruku: ne kopaj ovde, mi smo tu 2006. zatrpali nuklearni otpad!

Kako će izgledati ljudi posle 400 generacija, tj. za oko 10 000 godina? Da li će zadržati sadašnje telesne proporcije i da li će im misaovni procesi biti isti ili samo slični današnjim?

LJudi od pre 10 000 godina nisu ni slutili da će biti pronađen točak i da će se u narednih 400 generacija kroz više civilizacija razviti nekoliko stotina jezika, da će uspeti da promene klimu na Zemlji i da će se prošetati po Mesecu, ali i da će ubijati jedni druge iz razloga koji svima izgledaju glupi, osim akterima ubijanja.

Najveće podzemno sklonište radioaktivnog otpada u Novom Meksiku u napuštenom rudniku soli, prvo je u svetu dobilo licencu za sklanjanje i zakopavanje otpada nastalog posle proizvedenih nuklearnih bombi i drugog oružja. Ovaj repozitorijum kao deo WIPP, popuniće svoje kapacitet u 2033. godini, a Američki departman za energiju vodiće brigu o njemu u narednih sto godina. Kompjuterskom simulacijom pokazano je da će se za 1000 godina podzemno sklonište potpuno urušiti i kolabirati, tako da će se samo od sebi hermetički zatvoriti, zajedno sa opasnim hemijskim materijama, toksičnim radioaktivnim otpadom i zatrovanom laboratorijskom opremom. Ukoliko bi se sve odvijalo bez incidenata, najveći deo otpada bi posle 250 000 godina postao bezopasan. Međutim, ovaj repozitorijum nuklearnog otpada moraće biti pod nadzorom u narednih 10 000 godina, što podrazumeva obeležavanje na jasan i razumljiv način, kako sledeće generacije ne bi zbog nedoumice nastradale od radijacionog sindroma kome su nas naučili, pre svega, Hirošima i Nagasaki, Vinča i Černobilj.

Slanje poruke nekome ko će je tumačiti posle 10 000 godina, teško je rešiv problem. Da li će naši potomci za 10 000 godina imati i najmanju predstavu o sadašnjoj kulturi, jeziku i tehnologiji?

Prenošenje i čuvanje poruke koju će u daleku budućnost otposlati WIPP neće zavisiti samo od digitalnih zapisa, tekstova i mapa smeštenih u sve veće svetske biblioteke. Potrebno je, smatraju u WIPP-u, da poruka bude upadljiva, dobro vidljiva, razumljiva i nepodložna promenama klimatskih uticaja. Poruka mora preživeti hiljade godina, a da ne bude izbrisana, erodirana, odneta ili vandalski uništena. Analiza uklesanih simbola starih više hiljada godina koja je pre pet godina urađena po zahtevu WIPP-a, pokazala je da duboko uklesane oznake u bazaltnim i, što je iznenađujuće, u peščanim stenama, preživljavaju milenijume sasvim dobro. U toku je testiranje drugih tipova stena da bi se videlo kako reaguju na mraz, vetar, kišu o ostalo. Takođe se istražuje i mogućnost upotrebe sintetičkih materijala.

Koje simbole ostaviti? Simboli se menjaju, vajkao se pre nekoliko nedelja u Beču na donatorskoj konferenciji za Vinču Dejv Givens koji je kao antropolog zadužen za te stvari u okviru VIPP-a: kukasti krst – svastika, korišćen je u divljim plemenima na tlu Evrope 4000 godina pre Hrista, a potom i u Indiji kao sveti simbol sreće. Kad su ga uzeli nacisti, postao je za sve, osim za njih, simbol zla. Transformacija smisla svastike trajala je svega 4000 godina. Trenutno se traži razumljiv simbol sa porukom opasnosti po ljude, ali koji bio ostao neizmenjen najmanje 10 000 godina. To bi moglo biti lice čoveka, naravno. Ukoliko se ne bi odigrale neočekivane genetičke modifikacije, lice današnjih ljudi moralo bi ostati neizmenjeno u narednih deset hiljada godina.

Dizajneri WIPP-a trebalo bi do kraja sledeće godine da završe posao sa upozoravajućim simbolom lica u strahu. Potom bi poseban tim WIPP-a otišao na Borneo i na Novu Gvineju među ljude koji nemaju kontakte sa zapadnim svetom. Ukoliko oni prepoznaju poruku, svi su izgledi da bi uplašeno lice mogli prihvatiti svi svetski repozitorijumi.

Jedno je jasno: nikad nećemo saznati da li će ostavljena poruka dalekom potomstvu sprečiti neki potencijalno fatalni inženjerski projekt na mestu skrivenog otpada ni da li će se 12006. godine ljudi slatko smejati nesposobnosti svojih predaka da neutrališu nuklearni otpad.