Magareća klupa

Citirajući naslov iz “Politike” od 20. oktobra, “Al kaida kopira IRA”, Boris Nebesnij iz Novog Sada piše mi: “Molim Vas pomozite mi da iz tog naslova zaključim ko koga kopira.”

Treba reći da naslov nije dvosmislen, nije od onih rečenica tipa “Ujelo dete kuče”, jer je naziv Al kaida u nominativu, dakle Al kaida je ta koja kopira... ali koga? Tu već počinje onaj gotovo nerešivi problem promene verzalnih skraćenica s poslednjim slovom A. U govoru bismo rekli “Al kaida kopira Iru”, ali u pisanju ne možemo menjati IRE, IRI, IRU, jer nije Irska republikanska ermija, ni irmija, ni urmija.

Neke skraćenice su “verbalizovane”, kako to naziva Pravopis u tački 228, to jest pišu se obično samo s prvim velikim slovom (Fifa, Uefa, Udba, Ozna) i njih je lako menjati po padežima. Možda bismo se mogli navići da pišemo i Nasa i Eta umesto uobičajenog NASA i ETA, utoliko pre što za ovu poslednju i ne znate od čega je skraćena, sem ako ste u školi učili baskijski kao strani jezik, što je malo verovatno. Poseban problem je CIA, kojoj bi trebalo ne samo smanjiti drugo i treće slovo nego i ubaciti “j” (Cija, Cije, Ciju, Cijin) da bi bila u skladu s našim pravopisom.

“Politika”, dakle, ne snosi krivicu za navedeni naslov, što još ne znači da su svi njeni naslovi dobri. Prvog oktobra, recimo, na “Muškoj strani” objavljen je članak o istraživanju koje je pokazalo da muškarci, suprotno rasprostranjenom verovanju, žele bračnu vezu koliko i žene. Članak je naslovljen “Oženi me, draga”. Kome li je upućen taj zahtev? Rečnik Matice srpske kaže da “oženiti koga” znači “naći kome ženu, učiniti što je potrebno da muškarac stupi u brak”. To je ilustrovano primerima iz Domanovića “Otac je bio rešen da me oženi” i iz Vukove zbirke narodnih pesama “Moja majko, oženi me mlada, dok me nije obuzela brada”. Pošto nije verovatno da se neko svojoj majci obraća sa “draga”, moramo zaključiti da tipičan mladi muškarac današnjice traži od svoje partnerke da mu nađe ženu. To mora da je šok za devojku, koja je očekivala neku rečenicu kao “Udaj se za mene” ili “Budi mi žena”!

“Žalbe ne pomažu” naslovljen je napis u “Politici” od 3. novembra, o diplomiranim studentima koji se žale da im banke traže da vrate studentski kredit iako su fakultet završili na vreme i sa odličnim ocenama. Taj naslov je u redu, ali ispod njega je podnaslov: “U Ministarstvu kažu da svaki student pažljivo pročita ugovor koji sklapa, jer obaveze preuzima isključivo on, a ne fakultet”. Ako “svaki student pažljivo pročita ugovor”, otkud onda žalbe? Kad bi svaki urednik pažljivo pročitao podnaslov pre nego što ga pošalje u štampu, svakako bi se ova dvosmislena formulacija izmenila u “U Ministarstvu upozoravaju da svaki student...” ili “U Ministarstvu kažu da svaki student treba pažljivo da pročita ugovor”.

Srećom, “Politika” zna da bude i samokritična kad su jezičke greške u pitanju. U jednom nedeljnom broju krajem oktobra objavljen je intervju s Vericom Rakočević u kome je novinar između ostalog postavio pitanje “Bez čega ne bi mogli?”, na šta je ona odgovorila “Ne bi mogla da ne radim”. Nekoliko dana kasnije, u rubrici “Među nama”, izašlo je pismo jednog čitaoca iz Beograda koji je podsetio da se u srpskom kaže ne biste mogli i ne bih mogla. On je predložio da i novinar i modna kreatorka po pedeset puta napišu na tabli “Ja bih, ti bi, on bi, mi bismo, vi biste, oni bi” i dodao:

“Možda vam ovo izgleda kao nevažna sitnica, ali ja više nemam razumevanja za one iz magareće klupe. I bio BI vrlo srećan ako BIH ste me razumeli.”

P. S. Nedavno sam učestvovao u jednoj radio-emisiji koja je navela desetine slušalaca da se jave na sajt radio-stanice s pitanjima o jeziku. Za odgovor, nažalost, nije bilo vremena. Posle emisije dali su mi odštampani spisak pitanja s kompjutera, i sada za svako pitanje tačno znam minut i sekund kada je stiglo... ali kako glase, to ne znam. Kompjuter ih je tako izobličio, ispreturao i iskitio nerazumljivim znacima da su od poslatog teksta ostali samo rastrgnuti i okrvavljeni delovi reči. Molim stoga slušaoce da se sa istim pitanjima jave na sajt NIN-a.