Verokio

Lepo je meni govorila Olja Ivanjicki, još pre deset i više godina, da je “njen” Leonardo naš čovek, poreklom odavde, iz Vinče. A ja, som dunavski, podozrivo sam je slušao i gledao, u njenom ateljeu. Kao, otkud joj to, mnogo je otkačeno. Tada još nisam shvatao da ako ona, Ivanjicka, nešto kaže, onda je to tako. Jer, Olja je samo, uzgred, slikarka baš kao što je i Leonardu slikanje bio jedan od “zanata”. Ivanjicka je prorok i genije, Srbi moji, i ako ti ona kaže da skoro svake noći razgovara sa Leonardom i da mu jednom nedeljno, baš u sredu, “pozajmljuje i telo da bi on mogao da siđe među nas Srbe”, e, onda to ima da primiš zdravo za gotovo, brale! U suprotnom si obično srpsko govedo, ma koliko bio intelektualac, erudita, pa i član Akademije.

Svega toga sam se setio, baš prošle SREDE! Taj dan je, valjda, Leonardo odredio da se javlja Srbima. “Glas” je, naime, objavio da “Leonardo da Vinči vuče poreklo sa Srednjeg istoka”! Kao “naučnici koji su proteklih nekoliko godina proveli u pronalaženju, rekonstruisanju otisaka prstiju Leonarda da Vinčija zaključili da je veliki majstor bio

ISTOČNJAČKOG POREKLA”! Potraga za Leonardovim otiscima prstiju započela je 2002. godine, nakon otkrića više stotina otisaka na podlogama Leonardovih beležaka i crteža, jer su otisci njegovih prstiju jedini “fizički” ostatak budući da su posle Leonardove smrti 1519. godine posmrtni ostaci Leonardovi raspršeni po svetu tokom verskih ratova. Od Isusa je ostao samo Torinski pokrov i ništa više, a od Leonarda sem otisaka prstiju, ipak su ostala i neka delca, mislim, umetnička, a i ostala.

Oh, kako sam poskočio od radosti kada sam pročitao da mati Leonardova “nije bila Italijanka već istočnjačka robinja”! Izleteo sam na terasu da zaurlam od sreće iznad FK “Obilića”, iznad CeZea, da se čuje sve do Kosova. Hvatam se za morbidni, zovem Olju Ivanjicki da joj javim vesele vesti, gročanske blagovesti, ali ona se ne javlja. Ili je na svojoj terasi sa svojim crnim mačorom Sovom ili je, dole, u ateljeu na Kosančićevom vencu, tamo gde je nekad bila Hadrijanova vila. O, otisci Leonardovi! Kako su me samo uzdigli i osnažili!

Sa tom, Leonardovskom snagom, u subotu, sa mojom Oljom tutnjim “saksićem” u Klek po vino od kavadarskog grožđa od koga se prave i vranac i kratošija. Znate, valjda, da sam se udružio sa Klečanima i da smo kupili šleper grožđa u Makedoniji. Elem, prođemo kroz Zrenjanin, pokupimo svastiku Natašu i nove staklene balone, one od po dvadeset i pet litara. Pa, ajd, forsiraj Klek, olimpijsko selo, bajo moj, braća Grbići, Bodiroga i ostala čuda. A lep, sunčan dan, na nebu perjasti oblačići, kao pahuljice, a meni, opet, svaki od njih liči na otisak Leonardovog prsta na banatskom nebu. Tu se setim i Crnjanskog, njegovih “Hiperborejaca”. U tom delcu je napisao da su mati Leonardova i mati Mikelanđelova bile dojilje, to jest robinje sabinjanske. A da nisu bile SAVIWANKE?!

Nego, kod pašenoga Ranka, u dvorištu sve spremno za bahanalije. Glavni kuvar, ovog puta, Beći. Kako koji Beći?! Branko Berak, bivši odbojkaški reprezentativac i prvi trener braće Grbić. A tu je i Pera, onaj što je imao mačora Časlava sa “mudima ko pesnice”, tu je i doktor Žare, u svakom društvu, ako ste primetili, mora da bude po jedan doktor. I, naravno, tu je i Nikola što je onaj šleper grožđa iscedio u – vino. Mezimo, napolju, stojeći pored kotlića sa ribljim paprikašem koji tinja na tijoj vatri. I šta mezimo? Hercegovački sir iz mešine i riblju paštetu, sa lozom i šljivom, ko se već za šta opredelio. Onda se kotlić skida sa vatre pa se bacaju u tiganj dimljeni šarani. Aauuu, brale, vidim, biće pogibija!

Onda naćefleisani i ošašavljeni karpatskim vazduhom krećemo na riblji paprikaš. Ja sam sipao četiri puta, a bratiji nisam brojao. A onda udri po dimljenom šaranu i po mladom vinu Nikolinom. A vino ko mastilo, i udara podlo u mali mozak, u potiljak, ali prija, bajo, nije ti žao da umreš od njega. I kada smo se, dobrano, nabarili, kada smo ručak sastavili sa večerom, pade komanda da se ide kod Nikole kući. Na sokaku pao gusti mrak, ali i vazduh karpatski, a taj vazduh je oduvek radovao pluća, mislim pluća arijevska. Kad, tiruli, tiruli. Zove doktor Bojković, čeka nas kod “Tri soma”. Jer “mora pošto-poto da me vidi”. Tu pada direktiva da Bojković, odmah, dođe u Klek.

U Nikolinom domu čekaju nas sestra Zora i brat Savo. Opet se vadi sir iz mešine i mlado vino. Sestra Zora pere staklene balone alkoholom, a onda ih puni, a meni se puni srce od milja. Jer, ako dosad i nisam bio neki gazda i domaćin, znam da to jesam. Ko ima vina u podrumu taj je moćan čovek, još malo pa ko Leonardo iz Vinče, a i tamo se, takođe, lepo vino toči.

U taj čas stigne i doktor Bojković. Ratovao na Kosovu, sad radi u Zrenjaninu. Drugovao sa Kavajom i Boškom Radonjićem, a takvog čoveka, ako si malo pametan, moraš da upoznaš. I puši se tompas i krya, zameće se simpozion, bog te mazo, zametne se Tajna večera! I, ajd, ajd, reč po reč, na mene krenu moji klečanski apostoli, kako Banaćani tako i ovi Hercegovci kolonisti! Kao, u mom pisaniju, nisam im “dovoljno obradio Banat”!? Čuj, nisam obradio Banat. A Troju sam im na Dunav dovukao, a, evo, i Leonarda im vraćam dunavskim, vinčanskim korenima. I tu se, baš, najedim: “E, pa znate šta braćo banatska!? Da je vaš Crnjanski hrabriji bio, da je napisao da je mati Leonardova robinja banatska bila, ja bih vam onda Banat mnogo bolje obradio!”

Nego, rastanemo se u ljubavi, ne bude izdaje kao na onoj Tajnoj večeri koju je i Leonardo naslikao. Na rastanku Savo mi daje i flašu vina za Jugoslava Vlahovića. “I da mu kažeš da naslika srpsku Gerniku!” Smestim se, nekako, među balonima na zadnjem sedištu našeg “saksa”. Zagrlio sam balone kao da su madone Leonardove, mada više nalikuju boginjama banatskim. Jer, one su sa tankim vratovima, a širokim moćnim bokovima. Pored Olje, na mestu suvozača, sedi Jung i kaže mi: “Bio si dobar na Tajnoj večeri u Kleku! Samo je trebalo da im kažeš da je i Verokio, prvi učitelj Leonardov, bio Srbin! Jer, Verokio je nadimak koji, i na italijanskom i na srpskom, znači isto – VERNO OKO!!! A takvo oko slikarima je neophodno.”

Onda mi Jung objašnjava i etimologiju reči Firenca, da je to, u stvari, VIROVITICA! Jer i reka Arno kod Firence je pravila brojne virove i plavila je često grad, pa je Leonardo radio i na izmeštanju njenog rečnog korita. A ako je Firenca, etimološki, nastala od cveta, imam i tu odgovor, Srbi moji, jer i cvet ima strukturu vira.

Ovde Jung nastavlja: “Tokom čitavog života Leonardo je razvijao analogiju o makrokosmosu i mikrokosmosu. Uporedio je kretanje Zemljine unutrašnjosti sa cirkulacijom u ljudskom organizmu i zaključio da se oba sistema ponašaju u skladu sa istim pravilima, VODENI VIROVI podsećali su ga na zmijački CVET koji je spiralnog oblika, kao i ženska punđa...”

Ali, tu sam, već, zadremao među balonima, među mojim madonama. A u snu, moja Crna iz Vrčina me blago prekoreva: “Nije trebalo da budeš grub prema Crnjanskom. Shvati, nije smeo da napiše da je mati Leonardova bila Banaćanka! Strpali bi ga u ludnicu, a tebe, ipak, neće. Srbiji su, danas, potrebni na slobodi ludaci poput tebe.”