Odleteli i kargo i Gelbard

Ovde se velike reči nisu štedele. Milioni evra, hektari infrastrukture, hiljade zaposlenih, stotine hiljada tona robe. Beograd je trebalo da dobije kargo aerodrom, najveći u regionu. Na mapi između dva velika kargo centra Frankfurta i Dubaija zamišljen je Beograd. A onda je prošle nedelje u medije dospela vest da je američka kompanija “Dajnkorp internešenal” (DdžnCorp international LLC), koja je pobedila na tenderu za izgradnju beogradskog kargo centra odustala od gradnje. Propale su tako dve i po godine, najmanje milion i sto hiljada evra i još jedna velika šansa.

Zbog odličnog geografskog položaja aerodroma koji se nalazi na raskrsnici dva evropska bitna koridora (sedam i deset), u blizini Dunava kao i ukupnog regionalnog potencijala, Beograd se označava kao pogodno mesto za izgradnju kargo (teretnog) terminala. To su zaključci Studije o izvodljivosti koju je 2003. godine za račun Ministarstva saobraćaja (sa Marijom Rašetom Vukosavljević na čelu) izradila američka savetnička grupa.

Tu grupu čini nekoliko američkih firmi: “Sljuire, Sanders & Dempsedž” (advokati), “Fieldstone” (investicioni bankari) “Gensler” (arhitekte), “S,H & E” (konsultanti za razvoj avio saobraćaja i avio kompanija) i “Parsons Brinkerhof” (inžinjering). Ova tzv. savetnička grupa, koju u najvećoj meri finansira USTDA (američka vladina agencija za unapređenje trgovine) potvrdila je da postoji potencijal da se u Beogradu izgradi kargo centar od regionalnog značaja kao i da postoji veliki broj zainteresovanih da kao strateški partneri isfinansiraju izgradnju. Po promeni vlasti, februara 2004. Savetnička grupa, priključena novostvorenom Ministarstvu za kapitalne investicije i JP “Aerodrom”

Beograd kreću u pripremu tendera.

Sa raspisivanjem tendera kreće “igra”. Naime, Aerodrom, koji tad još nije bio dobio ime Nikole Tesle raspisao je restriktivan tender po Zakonu o javnim nabavkama i sve to objavio u “Blicu” 1. juna 2004. godine. Milan Kovačević, konsultant za strana ulaganja se pita, naglašavajući netransparentnost procedure, šta se nabavljalo ako se već primenjivao Zakon o javnim nabavkama odnosno šta se nudilo ako je već raspisan tender.

Dr Predrag Jovanović direktor Uprave za javne nabavke potvrđuje da se posao zajedničkog ulaganja ne može dogovarati po Zakonu o javnim nabavkama i da je samim tim tender nelegalan jer su učesnici obmanuti.

Na početku, u junu se javilo sedam učesnika, od kojih četiri iz SAD. Nakon što im je dostavljena tenderska dokumentacija, u decembru su ostala samo dva zainteresovana: američki “DdžnCorp international” i izraelski “Engel group”. Ni jedna ni druga kompanija nisu poznate po onom za šta su konkurisale. Reference i jednih i drugih su podizvođači: Amerikanaca “Washington group” a Izraelaca švajcarska kompanija “Snjissport”.

Ponuda Amerikanaca bila je znatno bolja, ponudili su više novca, kraći rok izgradnje, zaštitu od preglasavanja u bordu novog preduzeća... I pobedili su. Poraženi Izraelci nisu skrivali bes pa su preko svog predstavnika Dejvida Eriksona optužili tendersku komisiju za korupciju i najavili da će podneti odštetni zahtev “zbog učešća na tenderu koji u stvari nije bio tender”. Nakon toga u srpskim medijima sve češće piše o “Dajnkorpu”, njihovoj ulozi na Kosovu, Bosni, vezama sa Robertom Gelbardom, Vilijamom Vokerom, Agimom Čekuom...

Inače, “Dajnkorp” je organizacija koja pruža usluge vladama, velikim korporacijama i globalnim organizacijama. Nalazi na tzv. short listi američke vlade kao jedna od kompanija koja najviše posluje sa “Belom kućom”. Administracija Bila Klintona je angažovala 150 ljudi ove kompanije u svojoj misiji na Kosovu. Inače, Robert Gelbard, nekadašnji Klintonov izaslanik za Balkan lično je učestvovao u pregovorima u ime “Dajnkorpa” jer ga je “zbog svojih dobrih veza u Srbiji” angažovala ova kompanija.

I vrlo bitna stvar. Svaka ponuda sadrži i tzv. bid bond. Garanciju da će kompanija koja pobedi na tenderu i potpisati ugovor u roku od šest meseci. “Kaucija” je ovog puta bila 1,1 milion evra. I šta se dešava, prolazi šest meseci, ugovor se ne potpisuje, niko ne aktivira bid bond i ne zahteva od Amerikanaca 1,1 milion.

Ko je Amerikance oslobodio plaćanja? Rukovodstvo Aerodroma je iz G17 plus, Upravni odbor iz DSS-a, vladu čine ove dve stranke plus SPO i NS. Zbog čijih interesa je Srbija oštećena za ovoliki novac?

Prema izvoru NIN-a koji je učestvovao u celom projektu to je uradio neko iz tenderske komisije. “Pravilo posla je da se čitaju originalne ponude, da se kopije šalju brojnim zainteresovanim stranama. Međutim, kad se čitala ponuda 'Dajnkorpa' rečeno je da je originalna ponuda deponovana u banci i tom prilikom je pročitana kopija ponude. Izraelci se nisu žalili na to iako su tako mogli da diskvalifikuju Amerikance. A posle se ispostavilo da je i u banci deponovana kopija ponude a sa njom i bid bonda – koja ako nije originalna nije važeća”. Zato, država nije ni mogla da aktivira “garanciju” jer je ona bila nevažeća. Tako je neko iz tenderske komisije, slučajno ili namerno, sačuvao Amerikancima 1,1 milion evra.

Rok za naplatu bid bonda istekao je maja 2005. godine. Oslobođena beogradske kaucije a i od berze, primorana na restrikciju kompanija “Dajnkorp” je sad diktirala uslove Beogradskom aerodromu. A, iako su drastično odstupali od onoga što je bilo na tenderu rukovodstvo Aerodroma je te uslove prihvatilo!

Tako je novembra 2005. nastao Nacrt ugovora između beogradskog Aerodroma i možda kompanije “Dajnkorp”. Jer, sada se kao potpisnik ne pojavljuju Amerikanci već izvesna holandska firma “Belgrade Aliance Air Partners” a da uopšte nije prikazana veza ove kompanije sa “Dajnkorpom”. Aerodrom Beograd, čiji čelnici Nebojša Nedeljković i Goran Kaličanin nisu našli vremena da daju intervju za NIN, nas je pismeno obavestio da se ova firma pojavila da bi se izbegao efekat dvostrukog oporezivanja. Kako između Srbije i SAD ne postoji sporazum o izbegavanju dvostrukog oporezivanja, “Dajnkorp” je otvorio kompaniju u Holandiji i otuda ova firma.

Inače, mediji su kompaniju “Belgrade Aliance Air Partners” povezivali sa Goranom Novakovićem, ministrom energetike u vladi Zorana Đinđića. U izjavi za naš list Novaković je demantovao ove napise, rekavši da je to čista fantazija, da on jeste pregovarao sa “Dajnkorpom” ali samo u smislu angažovanja jedne od građevinskih firmi kao podizvođača i da su se ti razgovori okončali bez uspeha. “'Dajnkorp' je razgovarao sa nama kao što je verovatno sa još stotinu sličnih firmi. To nije bila dovoljno atraktivna ponuda za nas i ja sam izašao iz toga”.

Pored nove firme, nacrt ugovora Aerodrom obavezuje i da unese ne 30 kako je bilo prvobitno predviđeno nego 118 hektara zemlje, procenjene vrenosti preko deset miliona evra dok strateški partner (“Dajnkorp” odnosno holandski B.A.A.P.) nema nikakve obaveze pre obezbeđivanja čitavog niza uslova. Uz to, novim ugovorom se prava na zajedničku firmu prenose na 25 godina a ne na 15 kao što je bilo predviđeno prvobitnom ponudom a u bordu firme Aerodrom po ovom ugovoru nije dobio zaštitu od preglasavanja. Uz to, gotovo svi aneksi ugovora vezani su za Aerodrom dok strateški partner nije uslovljen ni sa čim.

Ovaj, po nas nepovoljni dokument rezultat je pregovora koje su Amerikanci vodili sa našom stranom. U prvobitnoj verziji naše interese branili su predstavnici Aerodroma i Savetnička grupa Ministarstva za kapitalne investicije. Savetnička grupa je novembra 2005. istupila iz pregovora.

Tu savetničku grupu, predstavnik izraelskog “Engela” optuživao je da je podmićena od strane “Dajnkorpa” ali se baš ova grupa suprotstavila pomenutom ugovoru kao potom i Milan Moković, pomoćnik ministra za kapitalne investicije zadužen za vazdušni saobraćaj i sam ministar Velimir Ilić. “Na ovakve skandalozne promene ugovora nismo mogli da pristanemo. Bolje je i da se ugovor ne sklopi nego da bude štetan za Srbiju kao što je ovaj. Ministar Ilić je insistirao da ugovor detaljno proučimo i da istaknemo i najmanje promene u odnosu na tenderom postavljene uslove”, kaže Milan Moković.

Uprkos velikim pritiscima čak i intervencija iz Ambasade SAD, Vlada Srbije je potpuno stala iza Ilićeve odluke da samo ugovor koji bi ispravio naknadno ubačene zahteve može da bude usvojen. Dobro obavešteni izvori, odluku vlade da zakoči stvar pripisuju prolećnim personalnim promenama u vrhu Koštuničinog kabineta.

Krajem leta, pošto nikakvi znaci iz Amerike nisu stizali, Velja Ilić je zatražio od Savetničke grupe da kontaktiraju sa “Dajnkorpom” i da ga obaveste da li su još uvek zainteresovani. Iz Amerike je stiglo pismo sa negativnim odgovorom.

Juna ove godine smenjen je Stiven Kenon, direktor “Dajnkorpa”. Iako su mnogi u Srbiji požurili da promenama na vrhu ove kompanije objasne odustajanje Amerikanaca od gradnje centra u Beogradu, “Dajnkorp” je, po svemu sudeći odustao još leta 2005. nakon što su mu akcije počele da padaju na berzi i pošto što je izbegao plaćanje 1,1 miliona evra “garancije” Srbiji. Sve posle više podseća na nastojanja Roberta Gelbarda, koji je naročito insistirao na spornom nacrtu ugovora i pojedinih predstavnika Aerodroma Beograd da ostvare svoje privatne interese nego na pregovore sa ozbiljnom firmom, kakva je nesumnjivo “Dajnkorp”.

Na kraju, Upravni odbor Aerodroma je vladi podneo predlog da se raspiše novi tender. Vlada je za rešavanje ovog problema odredila tri ministra: Ilića, Parivodića i Dinkića, koji je već napustio svoju ministarsku fotelju. Milan Parivodić, ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom najavio je mogućnost da Srbija tuži “Dajnkorp” zbog odustajanja od posla. Ko će, međutim ispitati odgovornost predstavnika naših institucija, koji nisu štitili interese države već “Dajnkorpa”?