Musaka od kupusa

Stigao mi je ribanac, Srbi moji! Dobro, stavio sam i dvanaest glavica kupusa, kao svake godine, ali to dok dočekaš, prođe pola zime. A ribanac je zahvalan, stiže posle deset dana otkako si narendao kupus. I prvo što pravim od ribanca je – musaka! Recept mi je dala, pre četiri godine, jedna Caja sa Kalenića pijace. Rođena Vračarka, mada je poreklom iz mog kraja, takve plave oči ima. Elem, opereš ga, mislim ribanac, pa ga pospeš po plehu, naseckaš sitno slaninu umesto zejtina, a u međuvremenu si, je l’ da, propržio mleveno meso sa lukom. Onda to meso prospeš po ribancu. Ako ti je ribanac kiseliji, sastružeš jabuku, a naseckaš i šampinjone da pokupe kiselinu. Onda sve to zatrpaš, opet, ribancem. Odozgo zaliješ pavlakom i jajetom i ubaciš u rernu. I za pedeset minuta imaš gotov ručak, brale! I to kakav ručak! Posle te musake možeš da piješ vina kolko oćeš, ne hvata.

Nego, pratite li, Srbi moji, ovo sa nacističkim “kućama ljubavi”. Hajnrih Himler, idejni tvorac “Lebensborna”, finansirao je putovanja nemačkih naučnika čak na Tibet ne bi li tamo našli tragove Atlantiđana od kojih su nastali – Nemci!? Ali, u rasističkim farmama “Lebensborna” nisu dovođene mlade Tibetanke već devojke iz slovenskih zemalja. A uzimali su nacisti, baš kao i Turci, “slovenski danak u krvi”. Preko 200 000 dece slovenske krvi oteto je od roditelja i odvedeno u Nemačku ne bi li se od njih napravili janičari Rajha.

Zašto je Himler otimao slovensku decu za arijevske janičare kada je zvanična nacistička propaganda tvrdila da su “Sloveni rasno manje vredni”? Zato što su i Hitler i Himler, i te kako, znali da su se germanska plemena mešala sa slovenskim i da među njima “nema jasne rasne granice”. A nismo li učili, još u gimnaziji, da su se Fridrih Barbarosa i Nemanja tu negde, iznad Niša, recimo, kod Aleksinca, sreli. Znate ono kada je Barbarosa krenuo na Jerusalim u krstaški rat. I nisu li se, tom prilikom, vojska Barbarosina i vojska Nemanjina sporazumevale jednim te istim – JEZIKOM!?

I šta je tada Nemanja uradio? Nahranio je i napojio Barbarosinu vojsku i prijateljski je ispratio put Jerusalima da oslobađa Isusov grob ili šta je već tamo tražio. I nije li Hitler to isto tražio od Srba? Nije li, baš zato, Hitler tom vojnom planu dao ime “Barbarosa”!

Zaista, zaista vam kažem, Srbi moji: imao sam u rukama Hitlerov govor u Bundestagu iz 1939. godine. U tom govoru Hitler naziva Srbe “južnom braćom koju ne smemo izneveriti” već sa Srbima treba uspostaviti dugotrajnu čvrstu ekonomsku saradnju; Nemci bi od Srba dobijali poljoprivredne proizvode, a zauzvrat Nemci bi Srbe snabdevali modernim poljoprivrednim mašinama!

Ovaj Hitlerov govor dao mi je, svojevremeno, Dragoš Kalajić, a ima ga sigurno i u zaostavštini Milana Stojadinovića ali i Miloša Crnjanskog. Moj primerak Olja mi je, šatro, slučajno zafrljačila u kontejner prilikom jednog velikog spremanja kuće.

A onda sam pre četiri godine upoznao Harolda Harmana, nemačkog arheologa, jednog od retkih koji smatraju da je “kolevka evropske civilizacije u srednjem Podunavlju”, dakle, ovde, u Vinči. E, taj Harman mi je potvrdio Dragoševe priče da je sve više ozbiljnih nemačkih naučnika koji tvrde da su Sloveni još u osvitu zapadne civilizacije “oplemenili nemačku genetsku supstancu”.

Sedim u ligenštulu na terasi i čitam testament Aleksandra Makedonskog, a na krovu CZ-a neki ljudići stoje! Da li je i u komšiluku počeo štrajk ili majstori popravljaju krov? Amnestija, amnestija potrebna je Srbima jer evropejsko smo roblje, već, vekovima, milenijumima. Inače, Testament Aleksandra Makedonskog uklesan je u zid crkve Svetog Stefana u Pragu(!!?)

I, ako je Testament uklesan tako severno, mislim, u Pragu, nije li onda logično što Aleksandar daje Srbima na upravljanje sve zemlje do Severnog mora!! A Germani, Germani se ne pominju u Testamentu...

I ako Umberto Eko s pravom konstatuje da se Evropa još nije oporavila od propasti Rimskog carstva, onda se ni mi Srbi još nismo oporavili od smrti Aleksandra Makedonskog, od njegovog Testamenta koji su nam oteli i falsifikovali...

U taj čas Nepobedivo Sunce padne tamo gde je, u vazdušnoj liniji, Rim, vatikanska biblioteka u kojoj je Aleksandrov Testament. I brzo padne mrak nad Srbijom, na nebu samo neubedljive zvezde, a sa Karpata oštar vazduh tera miris benzena iz Pančeva.

Kad, tiruli, tiruli. Vlada ribar. “Imam jednog soma i jato kečiga. Biću na vodi do deset uveče.”

I, ajd, pali za kulu Nebojšu jer musaku od kupusa ne preporučujem za večeru. Sem, ako nećete noću da ustajete po dva-tri puta za vodu, a i na pišanje, da prostite! Mada i kečiga nije laka hrana, onako masna i žuta. A na Dunavu, kod kule Nebojše, mrkli mrak. Mlad mesec izaći će tek iza ponoći. A i koja vajda od mladog meseca kad te to samo podseća na jalovu svetlost, a ne na Sunce Nepobedivo. U pomrčini čujem ribarske razgovore, ej, tamo pri obali Ratnog ostrva. Iza leđa prepoznajem miris duvana iz Jungove lule: “Ah, ribari, ribari ljudskih duša, kada biste vi svoje mreže otvorili i dali Srbima šta im pripada! Ne mora do Severnog mora, ne mora ni do Britanskih ostrva. Za početak, neka vam daju do Kosova!”

Preuzmem robu od Vlade ribara, i, ajd, kući, treba, opet, da se kolje, seku glave, vade utrobe...

A onda, na “Histori” kanalu, prilog o masovnom bekstvu zarobljenih britanskih pilota iz nemačkih logora. Olja me zove: “Dođi, možda će opet biti nešto o tvom ocu.”

Ostavim klanje upola, dajem mladom somu šansu da umre prirodnom smrću, da ne moram da ga mlatnem oklagijom u potiljak.

Elem, da skratim: od 74 pilota RAF-a koji su pobegli iz logora, pedeset je uhvaćeno i streljano. Samo trojica su uspela, a 21 pilot krio se po Nemačkoj. Krili su se kako su znali i umeli. Jedan od njih bio je moj Žarko. Krila ga je mlada Švabica kojoj su brat i otac ostali tamo negde ispod Staljingrada. Moj otac napravio joj je i sina, i, znam da je do pre desetak godina svirao violinu u Berlinskom simfonijskom orkestru.

Hoću reći, Srbi moji, u tom užasnom ratu moj otac nije samo bombardovao Rur i Sar već je, eto, napravio i jednog Nemca. Ili Srbina. Zovite ga kako god hoćete. Kažu da je plavook, plećat, širokih ramena, da ne liči na violinistu kao što se ni za mene nikad ne bi reklo da sam svirao – violinu. Takvi su, uostalom, svi Jovanovići, pa nas zato u suvoplaninskom zavičaju zovu – Švabe! Eto, toliko o “kućama ljubavi” van Lebensborna.

Oh, kojeg li olakšanja posle mog kuhinjskog klanja, posle ratnih priznanja. Ispržimo kečige, zalijemo se vinom, a onda padnem u beržeru i spavam plačući. A moja Crna iz Vrčina me majčinski teši: “Dobro je što si priznao ljubavne grehe svog oca. Jer, evo, i Ginter Gras i Jirgen Habermas počeli su da otvaraju svoja srca. Shvati, vreme je da se svedu istorijski računi.”