Prvenstvo u Rigi

Partnerstvo za mir, to dugo snevano predvorje NATO-a, bar do izbora 21. januara sledeće godine, po svoj prilici ostaće za Srbiju samo to i ništa drugo. Iako iz Brisela stižu još uvek ohrabrenja tipa “teoretski, to se još može desiti”, ono što je početkom nedelje saopšteno srpskim vlastima iz diplomatskih krugova, potpuno je jasno. “Čekaćemo do izbora da bismo videli kakvu će politiku voditi nova vlada”, kažu izvori NIN-a iz pomenutih krugova. Drugim rečima, zahvaljujući protivljenju manjeg broja zemalja, Srbija se nakon samita NATO-a u Rigi neće naći u Partnerstvu za mir, bez obzira na to što su neke članice već uputile centrali preporuke da bi suprotno rešenje bilo kudikamo bolja varijanta i za opštu stabilnost u regionu, i za podršku demokratskom bloku na predstojećim izborima.

Sami zvaničnici NATO-a su jasno izjavljivali da postoje bar tri razloga zašto bi Srbija trebalo da postane dvadeset i prva članica Partnerstva: podrška demokratskim promenama, bezbednosno zaokruživanje Balkana, i, ono što ističe i sama alijansa: saradnja sa Vojskom Srbije je izuzetno dobra i već je vreme da pređe na viši nivo.

“Mi čak i na svakodnevnom nivou imamo izvanrednu saradnju i što se tiče tehničkog dela, Vojska Srbije je spremna da uđe u Partnerstvo. Problem su politički uslovi”, reći će jedan od zvaničnika NATO-a. Što znači, saradnja sa Hagom.

Podrazumeva se da bi onima koji u NATO-u odlučuju najviše odgovaralo da Ratko Mladić bude uhapšen i izručen Tribunalu u Hagu. U Ministarstvu inostranih poslova kao i u Ministarstvu odbrane kažu da su iz američke administracije poručili da bi kao jasan pokazatelj dobre volje bilo dovoljno ispuniti nekoliko tačaka: jasan iskaz premijera Koštunice i patrijarha Pavla na najgledanijim elektronskim medijima da Mladića treba uhapsiti, istraga protiv jataka, nedeljni sastanci domaćih tajnih službi sa predstavnicima stranih bezbednosnih organizacija, otpuštanje onih pripadnika službi bezbednosti koji su imali neke dodire sa Mladićem, otvoren pristup dokumentima, osumnjičenima i svedocima, regionalna saradnja tužilaca, zamrzavanje računa osumnjičenima.

Srbija iz nekog razloga na multilateralnom nivou mnogo teže postiže rezultate nego na bilateralnom nivou. Primera radi, do sada su sa SAD sklopljena tri izuzetno važna sporazuma o saradnji a preostao nam je četvrti, o bezbednosnoj saradnji, koji bi nas uveo u pravi partnerski odnos. Ali, upravo se Sjedinjene Države protive ulasku Srbije u Partnerstvo za mir – iz principijelnih razloga. U pitanju je kredibilitet američke politike: supersili nije jednostavno da pređe preko uslova koje je sama postavila, ali kako ne mogu ni da nas tek tako izopšte (neke zapadne diplomate redovno podsećaju na vezu Rusije i Srbije), a i Bušova administracija želi da do 2008. godine zaokruži ovaj prostor, sada traže neka srednja rešenja.

Mnogo su tvrđi protivnici pozivanja Srbije u Rigu, oni koji kao ribe-piloti plivaju pored SAD. Kako NIN saznaje, Velika Britanija, na primer, u poslednje vreme zagovara pojedinačan pristup integrisanju preostalih balkanskih zemalja u Partnerstvo, i posebno ulazak Crne Gore. Poznavaoci spoljnopolitičkih prilika tvrde da razlog nezadovoljstvu Britanaca i ovakvim kreacijama njihove spoljne politike svakako treba tražiti i u činjenici da jedina vlada koja se od 1999. godine nije promenila, jeste ona u Londonu. Doduše, Britanci stalno podsećaju da su oni bili ti koji su ukočili pristupanje Hrvatske Partnerstvu a da su posle dali snažan vetar u leđa našem susedu. Ali, recidivi prošlosti koji muče Britance, opterećuju i holandsku i francusku spoljnu politiku. Gde ulogu igra sećanje na Srebrenicu, i vezivanja pripadnika mirovnih snaga UN koje su bosanski Srbi vezivali za bandere. Međutim, šta muči pojedine istočnoevropske zemlje, teže je razumeti, izuzev ako nije u pitanju rukovođenje američkim stavom. Takva je zemlja, prema informacijama iz naših diplomatskih izvora, na primer, Poljska.

S druge strane, ako se izuzmu zemlje poput Estonije i Litvanije, koje nisu definisale svoj stav prema brzom ulasku Srbije u Partnerstvo, nalazi se drugi “blok”, koji nas podržava i zalaže se za regionalni pristup integracijama. Grčka, Bugarska i Rumunija podržavaju napore Srbije, a načelno, to čine i Italija i Turska. Odskora se, ako je verovati diplomatskim krugovima, i Nemačka priklonila tom rešenju. Nešto slično se dešava i sa Danskom, koja pokazuje namere da ona bude naš sledeći “link” za saradnju sa NATO-om. Tu je negde i Hrvatska koja iako povremeno nastupa kao protivnik, ne zaboravlja da se NATO još uvek pridržava regionalnog principa primanja novih saveznika. U Rigi će jedna zemlja, prema najnovijim informacijama, dobiti poziv za pristupanje NATO-u, ali tek 2008. godine, a to bi mogla biti Hrvatska.

Najveći zagovornik upućivanja poziva na samit u Rigi, jeste Norveška. Norvežani su nedavno uputili centrali alijanse u Briselu “papir za razmišljanje” sa preporukom da se poziv uputi sada, upravo zbog stabilizacije prilika i već pomenutih razloga, i da on, bar za Srbiju i BiH, bude oročen i uslovljen saradnjom sa Hagom.

Napori srpske diplomatije da umesto Ratka Mladića ponudi učešće naših vojnika u mirovnim misijama (uključujući i Liban) nisu urodili plodom, najviše zato što smo sami sebe minirali nedonošenjem odluke o slanju dva lekara u Avganistan.

Na nedavnoj parlamentarnoj skupštini NATO-a u Kvebeku, Srbija je podnela i deklaraciju koju su podržale susedne zemlje, o značaju eventualnog poziva iz Rige. Za NATO nije bitna činjenica da je od 2003. godine naovamo u Srbiji značajno opalo verovanje građana da ćemo ući u Partnerstvo i da nam to stvarno treba (sa više od 70 odsto u 2003. godini na nešto oko polovine danas), zato što znaju da nam to treba: zbog bezbednosne saradnje u regionu, pojeftinjenja sistema odbrane, opšteg nivoa sigurnosti... I investicija.

U samom savezu kažu da je sve na aspirantima i da u kominikeu koji ovih dana kruži jasno stoji čemu se mogu nadati u Rigi. Za sada, to je čekanje, koje podrazumeva i iznenađenja.