Teže sa ženama

Za Zorana Terzića, selektora odbojkašica Srbije, koje su prošlog vikenda u Japanu, pod imenom reprezentacija Srbije i Crne Gore, osvojile prvu medalju na jednom šampionatu sveta, sportska populacija jedva da je čula. Zanimljivo je da lično nije želeo da radi u ženskoj odbojci, ali su ga mnoge druge okolnosti, a pre svega nagovor Aleksandra Boričića, predsednika Odbojkaškog saveza Jugoslavije, danas Srbije, bitno opredelile da se lati ovog ne baš lakog posla.

Mnogi u Srbiji nisu bili obavešteni da ženska odbojkaška reprezentacija učestvuje na šampionatu sveta u Japanu!

- S jedne strane, to je sasvim logično. Nikada jedna ženska selekcija na nekom šampionatu ili Olimpijadi nije igrala značajnu ulogu. Zato smo na početku napravili plan za više godina unapred i bez velike pompe. Najvažnije je da se verovalo u ovu generaciju i pre četiri godine, a pogotovu sada. Trebalo je probiti led i proći, prvo pretkvalifikacije, zatim i kvalifikacije da bi se stekao uslov za učešće n šampionatu. Najveći problem je bio taj što nas dugo nigde nije bilo. Svi mi u Savezu planirali smo da se proboj do prve medalje dogodi naredne godine, na šampionatu Evrope.

Pre početka turnira u Nagoji izbegli ste čak i one uobičajene trenerske fraze i izjave koje dižu tenziju i pobedničku atmosferu.

- Mi nismo imali pravo da dajemo pompezne i obećavajuće izjave. Apsolutno ne ja kao selektor. U tom trenutku naš tim je imao najniži rejting od svih 24 selekcije učesnica šampionata. Pošteno rečeno, bili smo zadovoljni da se plasiramo u drugu rundu turnira. Ono, možda mnogo važnije, bilo je da sam potpuno verovao devojkama da mogu da ostvare sve što bismo se prethodno dogovorili.

Šta ste prvo pomislili kada je u predtakmičenju pobeđena selekcija trostrukog šampionata sveta Italije, a potom i jedan od favorita šampionata, selekcija Kube?

- Iskreno i posle prve i čak posle druge utakmice bili smo iznenađeni svi: rukovodstvo, odbojkašice, uopšte kompletan stručni štab. I ranije se dešavalo da igramo dobro i kvalitetno, a da ne pobedimo protivnika. A gubili smo utakmice od mnogo slabijih rivala. Zato sam ostao oprezan sve vreme šampionata. Iz dosadašnjeg kratkog iskustva, mislim na trenersko, samo sam želeo da ostanem hladne glave...

Simpatičan je bio poklič igračica: Srbija! On se ponavljao posle svakog predstavljanja tima i u tajm-autu.

- Kod devojaka sve je to došlo spontano. Same su odlučile kako da se pozdravljaju. Bio je to deo koji pripada samo njima.

Poznata je priča da se u uspehu svi kite perjem, a kada se dogodi suprotno, odgovoran je trener.

- Logično, jer to su stvari na koje smo mi koji radimo u sportu navikli. Oni koji prate igru samo preko televizijskih ekrana nisu u materiji i olako komentarišu šta se dešava na terenu i van njega. Ali, i oni imaju pravo na svoj sud.

Koliko je zapravo teško raditi sa ženskom ekipom?

- S jedne strane je jako teško, teže nego sa muškarcima, ali je zdravije! Zahtevnije su sa one psihološke strane. Onda kada su povređene ili možda zbog nečega uvređene. Na muškarca možeš samo jednom da se obrušiš, odnosno da mu uputiš reči kritike i biće to dovoljno. Devojke su senzibilnije. Ta nit ophođenja prema devojkama je veoma tanka i treba je znati iskoristiti u datom trenutku...