Slučajni partner

Za bivši Dan Republike Srbija je dobila neočekivani poklon iz Rige, Letonija. Naime, na sastanku šefova država članica NATO-a doneta je odluka da Srbija postane član Partnerstva za mir. I to bez ikakvih uslovljavanja, iako su najoptimističniji scenariji predviđali uslovni prijem u predvorje severoatlantskog vojnog saveza.

Generalni sekretar NATO-a Jap de Hop Shefer rekao je da je NATO ovom odlukom poslao poruku otvorenosti regionu i Srbiji. (Pored Srbije u istom paketu su primljeni i Bosna i Hercegovina i Crna Gora.) “Naravno da Alijansa želi da da politički signal Srbiji. Dugo sam smatrao da to treba uraditi, ali to nije bilo lako jer u slučaju Srbije imamo problem saradnje sa Haškim tribunalom”, rekao je Jap de Hop Shefer.

Prvo, o samom iznenadnom ulasku u Partnerstvo za mir. Ako znamo da je Srbija imala mnogo više konkretnih oblika saradnje sa NATO-om nego mnoge stalne članice Partnerstva za mir, da je grupa američkih kongresmena pisala predsedniku Bušu kako je sistem odbrane u Srbiji za neverovatno kratko vreme usklađen sa novom demokratskom i evroatlantskom orijentacijom, ako znamo da recimo Roj Staford sa Nacionalnog ratnog koledža SAD U Vašingtonu piše da je impresioniran napretkom koji su u poslednjih godinu i po dana postigli srpsko Ministarstvo odbrane i oružane snage, ovakva odluka se mogla i očekivati. Ali, retko ko je verovao da će se zažmuriti na taj “dosadni” politički razlog kao što je nesaradnja sa Haškim sudom. Šta je onda presudilo?

Vladeta Janković, savetnik premijera Koštunice kaže da je ova odluka najbolji dokaz da razumna “čvrstina”, tj. politika bez inaćenja ali i preterane popustljivosti, pre ili posle donese dividende. “Srbija napreduje. S nama se računa, ušli smo tamo gde nam je i mesto, u poželjno i potrebno društvo”, kaže Janković. Zanimljivo je da profesor Janković kaže da Srbija nije vršila pritisak da bude deo Partnerstva za mir, već je samo ispunjavala određene uslove koji su se na kraju ispostavili kao dovoljni. Bar u ovoj fazi.

Vuk Jeremić, savetnik predsednika Tadića kaže da Srbija ulazak u Partnerstvo za mir duguje snažnoj diplomatskoj ofanzivi pre svih predsednika Borisa Tadića. “Naša diplomatska akcija je išla na dva fronta: prvi je Ugovor o stabilizaciji i asocijaciji, drugi su evroatlantske integracije. Zbog poznatih problema sa Haškim sudom nije bilo očekivano da budemo primljeni, ali smo izdejstvovali da se formira taj paket od tri zemlje, što nam je znatno olakšalo poziciju. Nakon toga su ostale još tri zemlje koje su bile izrazito protiv našeg prijema. Predsednik Tadić je juče (28. novembra) ceo dan razgovarao telefonom sa predstavnicima tih država i na kraju je preovladalo mišljenje da treba da budemo primljeni.”

I Aleksandar Fatić, direktor Instituta za međunarodnu politiku i privredu, smatra da su dobri efekti naše diplomatije osnovni razlog za ovu odluku NATO-a. “Tu pre svega mislim na aktivnosti ministra spoljnih poslova Vuka Draškovića, koji se već tri godine vrlo uspešno zalaže za napredovanje evroatlantskih integracija. Zahvaljujući odličnim diplomatskim potezima i dobro planiranim posetama, uspeli smo da ostvarimo stratešku podršku nekoliko zemalja članica, koje su uspele da 'prelome' stav na Samitu u Rigi u našu korist.”

I kad su prelomili? Kad smo ušli u “probrano” društvo, u kojem su svi ostali pa i, kako je to posebno naglašeno u vestima Javnog servisa, čak i Rusija – šta onda? Šta dobijamo?

Na praktičnom nivou, kaže Vuk Jeremić, otvara nam se serija programa koji nam do sada nisu bili dostupni i to će imati veliki praktični efekat na reformu sistema odbrane. Drugim rečima, reforma koja je počela pre skoro četiri godine moći će da se i realizuju. Ipak, po mišljenju Vuka Jeremića, veća korist je na strateškom nivou jer Srbija konačno prestaje da bude crna bezbednosna tačka. “Od Aljaske do Vladivostoka jedino mi nismo bili deo kolektivnih bezbednosnih struktura i to je i politički i mentalno veoma problematično. Ovim prijemom mi zapravo izlazimo iz izolacije i to je od najvećeg mogućeg značaja.”

Pored koristi za vojsku i državu, u svom saopštenju Boris Tadić je rekao da će ulazak u Partnerstvo za mir doneti i direktnu dobrobit građanima jer “napokon možemo reći svima koji žele da otvore nova radna mesta i obezbede bolji život za naše građane da Srbija jeste u Partnerstvu za mir i da je to pouzdana bezbedonosna garancija za njihove investicije”.

Za razliku od Tadića, druga grana izvršne vlasti ulazak u Partnerstvo za mir gleda u kontekstu rešavanja kosovskog problema. Tako je premijer Vojislav Koštunica izjavio da prijem u program Partnerstvo za mir pokazuje da se proces evropskih integracija Srbije nastavlja, što ohrabruje u trenutku kada se Srbija svim pravnim sredstvima bori za očuvanje svog integriteta i suvereniteta. “Kao članovi Partnerstva za mir mnogo smo sigurniji u tome da će celovitost Srbije biti očuvana i da će Kosovo i Metohija ostati u Srbiji”, rekao je Koštunica.

Za razliku od premijera, oni kojima optimizam nije u opisu posla sasvim suprotno povezuju rešenje statusa Kosova i prijem Srbije u Partnerstvo za mir. U ovakvoj interpretaciji odluka iz Rige je šargarepa, dok će štap uslediti uskoro, kada bude doneto konačno rešenje o statusu Kosova. Tako je profesor Roj Staford sredinom novembra za BBC procenjivao šanse Srbije da dobije povoljne vesti iz Letonije. “Pitanje je, međutim, da li je, s obzirom na unutrašnje probleme i verovatnoću da će Kosovo mogiće početkom naredne godine dobiti nekakav oblik nezavisnosti, Srbiji potrebno uputiti neki pozitivan signal. Moj lični stav je da postoji dobar razlog da se i Srbiji i BiH ponudi ta šargarepa zvana 'Partnerstvo za mir' kako bi nastavile proces vojnih reformi.”

Okolnost da se, kao naš najveći saveznik i promoter našeg članstva u PzM, kako je javljeno, pojavila Španija, pokazuje da ishod samita u Rigi (kada je o Srbiji reč) još kako ima veze sa pitanjem Kosova. Neočekivano odlučno, od pre koju nedelju, španski zvaničnici su vrlo distancirani prema “nametanju rešenja” za Kosovo, a za to nema drugog vidljivog razloga osim straha da bi takvo rešenje moglo da pokrene slične procese i na drugim mestima, pa dakle i u Španiji. I to uprkos zvaničnoj proklamaciji da je kosovski slučaj “unikatan”.

Vuk Jeremić, ipak, kaže da ne misli da cela stvar ima veze sa statusom Kosova. “Uostalom, NATO alijansa nema jedinstvenu politiku prema Kosovu i u tom smislu mislim da je njihov cilj jedino da se održi stabilnost u regionu kakvo god rešenje da se proglasi. A sa Srbijom, Bosnom i Crnom Gorom kao delom jedinstvenih bezbednosnih struktura to će biti lakše izvodljivo”, kaže Vuk Jeremić.

Ni Vladeta Janković ne smatra da iza odluke o prijemu stoji neki drugi, ovom prilikom prećutan uslov, a i Aleksandar Fatić kaže da je prirodno da NATO ozbiljnije shvata teritorijalni integritet države koja je članica Partnerstva za mir. U tom smislu on i predviđa da će rešenje statusa Kosova biti kompromisno tj. da neće biti sasvim u interesu kosovskih Albanaca, što se i vidi iz njihovih poslednjih vrlo nervoznih istupa i izjava nekih njihovih čelnika da su međunarodne snage na Kosmetu “kolonizatorske”. “Sve to govori da treba uporno raditi do samog kraja procesa”, kaže Fatić.

Nije nezanimljiv ni tajming donošenje ove odluke. Ko će na izborima naplatiti odluku iz Rige? Time se prvi pozabavio ministar spoljnih poslova Vuk Drašković izjavom da je ovo jasna poruka “retrogradnim snagama da povratka u prošlost neće biti”. Iako su možda i najuporniji sledbenici evroatlantske politike, teško je verovati da će se Drašković i njegov SPO ovajditi od odluke iz Letonije.

Baltičko čudo Ambasadori SAD, Francuske, Holandije su predočili prvobitni plan da poziv u Partnerstvo za mir treba čekati do izbora 21. januara. Beograd je, navodno, odgovorio da je u tom slučaju za poziv kasno NATO je, dakle, napravio iskorak u odnosu na Evropsku uniju i pozvao poslednjeg pariju među evropskim državama da priđe malo bliže – Srbiju. “Bila je to duga diskusija o napretku koji je Srbija ostvarila u reformama sistema odbrane, saradnji sa Haškim tribunalom, demokratskim promenama. Konačno, postignut je konsenzus da treba nagraditi već ostvaren progres i ohrabriti dalje reforme, ali to nikako ne znači da se saradnja sa Haškim tribunalom sme zanemariti, naprotiv”, kaže za NIN DŽejms Apaturaj, portparol generalnog sekretara NATO. Zapravo, čvrst stav pojedinih država je počeo da se krnji još prošle nedelje. Najpre je, kako NIN saznaje, Ministarstvo odbrane Srbije održalo seriju razgovora sa ambasadorima SAD, Francuske, Holandije. Argument predstavljen srpskim vlastima bio je da treba čekati do izbora 21. januara, na šta su predstavnici službenog Beograda, navodno, odgovorili da je u tom slučaju za poziv kasno. Razlog bi bio jasan: sve posle Rige ličilo bi na uslovljavanje u rešavanju statusa Kosova i Metohije. I prvo je Dimitrij Rupel, slovenački ministar inostranih poslova, rekao da je moguće da će Srbija dobiti “zeleno svetlo”. A onda je proces prijema Srbije (i Bosne i Hercegovine i Crne Gore) počeo da se pretvara u diplomatsko-žurnalistički triler. U utorak po podne, iz Ke d'Orseja, našem Ministarstvu spoljnih poslova i Ministarstvu odbrane je javljeno da će Francuska podržati ulazak Srbije u Partnerstvo za mir. Iako nije bilo jakih najava da se nešto naročito može dogoditi, počele su da pristižu vesti da je “sve manje” zemalja koje se protive odluci. Javljano je da su se saglasile Francuska, SAD, Velika Britanija. RTS, koji je prvi oglasio dobru vest iz Rige, informaciju je okončao na pomalo neobičan način: “Jedna od prvih zemalja koje su primljene u Partnerstvo za mir bila je Rusija.” Sastavljač vesti za srpsku državnu televiziju osetio je potrebu da, implicitno, opravda Srbiju u ruskim očima, što je reakcija na tezu kako zapadni vojni savez prima Srbiju u svoje članstvo jer strahuje da bi u protivnom, izolovana, mogla da padne u naručje Rusije, koja je, inače, sasvim suvoparno i uzdržano reagovala na odluku iz Rige. Konačnoj odluci prethodio je telefonski razgovor DŽordža Buša sa predsednikom Srbije. Oko 18 časova popodne, srpske vlasti su dobile obaveštenje da se “London neće protiviti pozivu Srbiji”. Neslužbeno, protiv je ostala još samo jedna zemlja i moglo se zaključiti da je ta zemlja Holandija koja i inače u zapadnoj alijansi spada u grupu najtvrđih “protivnika Srbije”. Tada je bilo jasno da se zapadnom Balkanu smeši atlantska budućnost jer je već stavljena u opticaj mogućnost pozivanja na Vašingtonski sporazum iz 1959. godine koji predviđa da zemlja NATO-a koja ostane usamljena u svome stavu treba da se “prilagodi stavovima većine”. Tako se zapravo NATO još jednom opredelio za regionalni princip integracija. Jer, mogućnost da neka zemlja bude izostavljena iz “paketa”, kako izgleda, nije razmatrana. Dobili smo priliku, ali, da li smo spremni i da je iskoristimo? “Mogu da kažem da jesmo”, kaže Snežana Samardžić-Marković, pomoćnik ministra odbrane za politiku odbrane. “Ono što dalje sledi jeste potpisivanje Okvirnog dokumenta i ispunjavanje ostalih formalnosti, posle čega treba otvoriti i naše misije u Briselu, Monsu i Napulju. Onda idu sporazumi o bezbednosnoj saradnji sa NATO-om, posebna SOFA sa Partnerstvom za mir.” Srbija je spremna da ponudi učešće u zajedničkim vojnim vežbama, dobre usluge svog vojnog zdravstva, želi da Centar za atomsko-hemijsku i biološku zaštitu u Kruševcu pretvori u regionalni centar jer tamo postoje izvanredni kapaciteti za to. U deklaraciji samita ističe se da će savez podržati napore Ahtisarija da se dođe do rešenja koje će obezbediti stabilnost u regionu, uvažiti interese naroda Kosova, zaštititi manjine, verske i istorijske objekte. Uistinu, neke članice NATO su, prema izveštajima medija, bile za to da se Partnerstvo “posmatra kao deo šireg konteksta odnosa prema Srbiji čiji je važan deo status Kosova”. Međutim, u samom kominikeu nema ni traga od ove vrste uslova. U diplomatskim krugovima se naglašava da je dobro što je poziv datumom razdvojen od izbora i otvaranja Ahtisarijevog predloga za status pokrajine. Niko, međutim, ne garantuje da će članstvo u Partnerstvu zaista mnogo pomoći Srbiji u borbi za Kosmet, ali niko i ne poriče da se na zemlju koja je u takvom partnerskom položaju ipak gleda malo drugačije. Prijem u Partnerstvo za mir bi lako mogao biti i najava nastavka razgovora o stabilizaciji i pridruživanju EU. Ne bi bilo logično očekivati da bi strukture EU mogle imati tvrđi stav u pogledu problema saradnje sa Haškim sudom nego što ih ima Atlantski savez. Milena Miletić