Tamo gde cveta Mlečni put

Nešto ste mi se zgurili, Srbi moji! Čim je prošla ova jesen, “najtoplija u zadnjih trista godina”, a vi ste mi se, odmah, snuždili! I, gledam vas, odmah ste počeli da se utopljavate previše, a to vam je velika greška! Poslušajte me, bar, jednom! Ne zakopčavajte se do poslednjeg dugmeta i batalite šalove, oni vas samo razneže. I, šta ćete da radite kada zagudi januarska suvomrazica? Šta ćete kada vas prime i u NATO i kada počne duga zima srpskog nezadovoljstva? Kada srpski piloti na američkim “fantomima” polete iz Avijana i učestvuju u nekom novom “Milosrdnom anđelu”, kada srpski vojnik stupi na tlo Avganistana... O, kako će vam studen ući u kosti kada američka čizma počne da maršira od Horgoša do Dragaša, kada Srbija bude pod novom okupacijom, a nema starog kralja Pere da vas povede preko Albanije, preko srpske Golgote...

Gledam na RTS Šotrin dokumentarac “Tamo gde cveta limun žut”. Ćorim po izbledelim crno-belim snimcima ne bih li u albanskim vrletima prepoznao mog dedu Aleksandra koji je bio u kraljevoj gardi, a posle, sa Krfa, zapalio je za Legiju stranaca i poginuo u Abisiniji. Od dede stigo samo metalni kovčežić, a unutra tabakera, yepni sat, francusko ordenje i srpska kama. To su, umesto tela, poslali Francuzi a ovi moji to zakopali na mokranjskom groblju ispod Suve planine. U propratnom pismu ni reči o tome kako je deda Aleksandar poginuo i da li je, uopšte, negde sahranjen. Ništa ti, brale, Legija stranaca u pismu ne objašnjava.

A šta imaš i od toga što nam je francuska policija, šatro, objasnila kako je ubijen naš kralj Aleksandar u Marseju. I tad je, bajo, radio neki “treći metak”, ali, ajd, dokaži!

Kad, nina-nana, nina-nana, odoše ove moje “komšije” iz CZ na posao u Specijalni sud. Odoše da se brane ćutanjem, a ja ostadoh u Gročanskoj da se branim čitanjem i pisanjem. Ne sedim, dakle, skrštenih ruku već proučavam “Vojsku Aleksandra Velikog” Nika Sekunde sa Univerziteta u Mančesteru (V. Britanija). I, pazi šta Nik Sekunda piše još u uvodu: “O detaljima Aleksandrove vladavine znamo samo na osnovu malog broja dela napisanih nekoliko stoleća nakon događaja koje opisuju.(!?) Ta dela često protivureče jedna drugima i u mnogim slučajevima može se dokazati da sadrže i očigledne greške...”

Kad, tiruli, tiruli. Moj Templar sa Dorćola me obaveštava da u srpskom izdanju “Nacionalne geografije” ima tekst o tračanskom zlatnom nakitu starom šest hiljada godina! “A grobovi tračanskih kraljeva nađeni su u Bugarskoj, ispod TROJANSKIH PLANINA!!! A i piše da su se Tračani, u Trojanskom ratu, borili na strani Trojanaca! Sve se to uklapa u tvoju tezu da je Troja bila negde na Dunavu.” Da, ali ne uklapa se ovima iz SANU. Wima još uvek Šliman odgovara.

Zurim u prozore CZ i razmišljam o – Plutarhu. Zaista, kako to da živi trista godina posle Aleksandra Velikog, a zna o njemu sve “u sitna creva”? I zašto piše uporedne životopise Aleksandra i Gaja Julija Cezara kao da su – SAVREMENICI!? To je, pre mene, primetila i gospođa Ksenija Maricki Gađanski. Ona u pogovoru Plutarhovih Slavnih likova antike piše ovo: “(Plutarhovi) uporedni životopisi su se pojavili početkom drugog veka nove ere... Zapravo se čovek, danas, mora čuditi množini i preciznosti podataka koje Plutarh navodi za tako daleka vremena.”

U taj čas, osetim dim Jungove lule. Švajcarac kašljuca, ima pušački bronhitis, to je jasno, i, zato više škripi nego što šapuće: “Kako ne kapiraš da su Aleksandar Veliki i Gaj Julije Cezar savremenici!? Kako ne vidiš da je Plutarh ANTIDATIRAO Aleksandra, da ga je gurnuo tri veka unazad!!!” Tu pitam glupavo: A što bi to Plutarh radio? A, Jung ko Jung, ne voli glupa pitanja i podivlja: “Pa zato, some dunavski, što nije Julije Cezar, već Aleksandar Veliki sa Kleopatrom imao sina koji je trebalo da ga nasledi na prestolu! A Gaj Julije nije bio Cezar, već, makedonski general kome je Aleksandar dao da upravlja Rimom! I, zar se posle smrti Julija Cezara, odjednom, ne pojavljuje – Pseudo Aleksandar!? I ne jezdi li on Trakijom i Mezijom, od Dunava do Bosfora!? I ne klanjaju li mu se svi i ne uvažavaju li ga kao pravog – Aleksandra!?”

Jung me ovom pričom toliko zaludeo da nisam ni primetio da sam iz Gročanske, dakle sa FK “Obilić” stigao do “Venecije” u Zemunu. A ima, brat bratu, petnaestak kilometara. E, tu kilometražu sam smazao, onako razdrljen kao Bred Pit, a para mi na usta izlazi kao nekom tračanskom konju koga je grdna muka u galop naterala.

I, gledam vas, kako cvokoćete i na Zemunskom keju. Ah, kako ćete, tek, cvokotati u zemlji Aleksandrovih talibana! Neće vas spasiti ni kožne gaće američke, Srbi moji! A da ste letos, i svih minulih leta, od Aleksandra do danas, upijali Nepobedivo Sunce, danas biste bili u Partnerstvu sa našim starim arijskim bogovima, a ne u savezu sa kilavim Jenkijima koji nijedan rat ne znaju da završe kako treba pa vas, evo, zovu upomoć. A samo jedan život imate, Srbi moji, pa zar tako da ga proćerdate!

Ali, nije sve izgubljeno za vas, Srbi moji! Zato čujte i poslušajte me, već jednom; počnite da spavate pored otvorenog prozora jer to vam je pola zdravlja. A i morate da budete spremni ako vas jedan od Vojislava, Šešelj ili Koštunica, pozovu na marš preko Prokletija. Bajdvej, i noći u Avganistanu su hladne, ako vam je ovo sa Prokletijama “već viđeno”. Probajte i videćete da nije strašno spavati na minus jedan. I manite jorgane, dosta vam je frotir i ćebe. I tuširajte se svakog jutra, ne toliko zbog higijene, već da ubrzate krvotok ne bi li tako promenili tok istorije, da nam ne cveta, opet, limun žut. Dobro, tuširajte se toplom vodom, ali, bar, završite hladnim tušem. E, onda slobodno obucite košulju bez majice i tako razdrljeni izađite u prohladno jutro. Tako razdrljenog, prijatelji će vas još više voleti, a neprijatelji još više mrzeti, a što je dobro i u jednom i u drugom slučaju.

I, uh, zamalo, da zaboravim; neka vam i u domu i u kancelariji, preko celog dana, bude otškrinut prozor. Videćete, počeće da vam prija ta olako stečena svežina. Jer, vaši preci su, Srbi moji, bili ovčari, ratari i ratnici. Hoću reći, bili su po ceo dan, i leti i zimi, na vazduhu, i, tek, predveče bi se, oko vatre, okupili, malo ogrejali, malo sa bogovima porazgovarali, a onda čvrsto zaspali i na nebo odjezdili. Tamo, daleko gde cveta Mlečni put, i, gde nikad neće nići baza NATO pakta.

Sedim sa Oljom u “Bela visti” na ušću Save u Dunav; čekamo da Vlada ribar nešto ulovi pa da idemo kući da ručamo i večeramo o istom trošku. Lađe prolaze, uzvodno i nizvodno, i, dugo gledam za “Povardarjem” koje ode uz Savu za Šabac. Čuj, “Povardarje”! U jednom trenutku vidim i čamac Vlade ribara ode uz Dunav ka Zemunu, a onda pade mrak, nestadoše ribarski čunovi. Otišli su, valjda, da slušaju Isusa, tamo, na zemunskoj Kalvariji.

Kad tiruli, tiruli. Vlada ribar: “Ulovio sam samo neki sitnež, jednog smuđa i pet, šest kečigica. Plitka je voda, riba pobegla u dubinu...”

Te noći sanjao sam moju Crnu iz Vrčina. Dupe joj još golo jer je, sećate se, onomad sela u lepak za miševe na tavanu burazerove kuće. Nego, evo šta mi prede na uvo: “Ti znaš da sam počela da sumnjam da Jung radi za CIA. Ali, ovo oko antidatiranja Aleksandra Velikog je u pravu. Proverila sam tamo gde cveta Mlečni put. A Tračani su Trojanci, to ti je, valjda, jasno...”