Šta posle pobede

Vest da je Vojislav Šešelj u Hagu prekinuo štrajk glađu dobila je nesrazmerno mali publicitet u poređenju s onim što su novine pisale prethodnih dana, dok je štrajk trajao i dok je izgledalo da je vođi radikala život u velikoj opasnosti. Bio je to još jedan prilog u korist saznanja da je u žurnalizmu važna vest uglavnom uvek i loša vest. Šešelj na samrti je nacionalna senzacija, pa čak i junak. Šešelj koji jede zanima samo njegove bližnje, i retko koga još.

Petnaest minuta slave produžili su se ovoga puta na petnaestak dana. Radikali su, razume se, s indignacijom odbijali da Šešeljevo stanje raubuju u predizborne svrhe – mada bi tako nešto potpuno ličilo na Vojislava Šešelja – a sam Šešelj je davao dovoljno povoda tom zaključku. „Da štrajkujem glađu sam odlučio još ranije. Hteo sam na taj način da dobijem što veći publicitet”, izjavio je u intervjuu pred odlazak u Hag, govoreći o svom štrajku glađu u zatvoru u Bosni 1984. godine.

Sa stanovišta političkog marketinga, jedna tako upečatljiva antihaška kampanja za radikale je veoma probitačan potez. Koliko god da u Srbiji ima dosta pristalica Srpske radikalne stranke, kudikamo je više onih koji su protivnici Haškog suda. Ideja je, razume se, da se iz te ogromne ciljne grupe protivnika Haškog suda privuku birači za SRS koji inače ne bi glasali za njih.

Reći da su radikali baš sve tako smislili, naravno, bilo bi u najmanju ruku suviše smelo, pa čak i da je tako opet ostaje činjenica da treba izdržati četiri nedelje samo na vodi, a to treba ceniti, pa makar to bilo i u predizborne svrhe.

Tomislav Nikolić, Šešeljev zamenik, štaviše, požalio se da im štrajk glađu stvara probleme u kampanji, jer kampanja mora biti optimistična, a kako da budeš optimističan ako ti je predsednik stranke u komi i hrane ga pomoću infuzije, i to još protiv njegove volje. Zbog toga je Nikolić bio najavio da polovinom decembra planiraju početak normalne predizborne kampanje, koja dakle ne bi bila najdirektnije povezana sa tom dramatičnom pričom u Hagu. Otud Nikoliću treba verovati da sam nije mnogo verovao u prekid štrajka glađu, kojem je već ranije dao naziv „post do smrti”, pošto je osetio potrebu da Šešeljev postupak pokuša da uskladi sa pravoslavnim načelima koja se protive samoubistvu.

Bilo kako bilo, vest o prekidu štrajka glađu radikali su obeležili pobedničkim krugovima kroz Beograd, verovatno i kroz druge gradove, sa prigodnim mahanjem stranačkim zastavama i trubljenjem automobilskim sirenama... “Voja Šešelj je pobedio Haški sud!”, javili su, a ovu trijumfalnu frazu preuzele su sutradan i neke od novina. Štampan je i prigodan plakat „Pobednik”. Ako se ostavi na stranu okolnost da je odluka suda u Hagu da udovolji Šešelju uštedela verovatno jedan ljudski život, uistinu, pitanje je ko je tu pobedio i u čemu se pobeda sastoji. Ispunjeno je sedam Šešeljevih zahteva (dobro, nije baš svih sedam), ali, u stvarnom životu, prilično je sigurno da osim Zorana Krasića nema više nikoga ko bi bez zastajkivanja i bez gledanja u papir mogao da nabroji koji su to zahtevi bili.

Ipak, ispunjen je onaj jedan koji svi znaju, a to je da se optuženom vrati pravo da se brani kako sam smatra za shodno, a Šešelj traži da se brani sam, a ne pomoću nametnutog advokata. Takva odbrana je pravo svakog optuženog pred bilo kojim sudom u svetu i u tome je predsednika radikala podržala i vlada Srbije; Šešelj se za to pravo izborio, ali u stvarnosti, u moru pitanja koja u vezi sa Hagom i inače vide kao nepravdu, nije mnogo verovatno da građani Srbije uklanjanje advokata Dejvida Hupera iz haške sudnice vide kao neko naročito dostignuće”.

Koliko god da je morbidno, više im je značilo dok je Šešelj po cenu sopstvenog života udarao na sam autoritet institucije, što je na kraju i sama ta institucija ocenila kao neprihvatljivo i popustila. Čitav slučaj najbolje ilustruje udovoljavanje Šešeljevom zahtevu da mu se sudi ispočetka; koliko god da je, sa čisto principijelne tačke gledišta, ispunjavanje ovog uslova bilo za Haški sud bolno, reč je o vraćanju unazad od praktično samo dva radna dana, jer toliko je suđenje Šešelju dosad trajalo.

Hoće li, najzad, čitav ovaj slučaj sa Šešeljem imati efekta na predizbornu kampanju? Preovlađujuće mišljenje među posmatračima političke scene je da hoće, utoliko što se neće desiti ono što bi se desilo da je Šešelj u Hagu pao u komu ili, daleko bilo, umro. Srećom, nikada nećemo doznati jesu li u pravu analitičari koji tvrde da bi to radikalsku pobedu na izborima učinilo nesumnjivom. Radikali će, dakle, u kampanju ipak moći da uđu s optimizmom za kojim je čeznuo Tomislav Nikolić, i pričom o Vojinoj pobedi nad Haškim tribunalom.

Gordana Pop-Lazić, potpredsednica Srpske radikalne stranke je rekla da ispunjenje zahteva, pokazuje da je moguće pobediti CIA i „njenu aždaju koja se zove Haški tribunal”, a zatim se, u ime Šešelja, njegove porodice, SRS-a i svih patriota u Srbiji, zahvalila predsedniku Rusije Vladimiru Putinu, njegovim saradnicima i poslanicima ruske Dume na njihovom „odlučnom stavu po pitanju osnovanosti Šešeljevih zahteva”. Lepo se vidi kako, prestankom Šešeljevog štrajka glađu, radikali ne umeju da se vrate u normalu nego opet plivaju u vodama političkog opskurantizma u kojima se biju bitke protiv CIA, a aždaje su u tim pričama domaće životinje. A zahvalnost „Putinu i predstavnicima ruske Dume” već sasvim podseća na parolu „nas i Rusa dvesta miliona”.

Sve to je dakle malo i jadno u poređenju sa dramatičnom pričom koju su radikali nudili o Šešelju koji umire, koja je ljudski pogađala čak i mnoge kojima nikad nije bilo ni na kraj pameti da glasaju za radikale i koja je paralisala političke protivnike – kako možete moralno ili politički žigosati nekoga čiji predsednik umire jer odbija da uzima hranu? Ovako, kako vreme bude odmicalo, sve više će izgledati da je Šešelj odigrao jedan ples sa smrću u predizborne svrhe, svejedno da li je to bila prvobitna namera ili je prosto tako ispalo. Tim pre što, kako rekosmo, takva egzibicija nije nešto što ne bi ličilo na vođu radikala, niti bi mu to bilo prvi put, naprotiv. Ovako kako se završio slučaj sa Šešeljevim štrajkom glađu je, u to treba biti siguran, najbolji od svih mogućih ishoda. U te dobre ishode treba ubrojati i mogućnost da će Vojislav Šešelj, ko zna, jednog dana, ako mu to bude koristilo, u svojim memoarima pisati kako je on, u stvari, tačno znao kako će Tribunal da popusti ili kako je vukao Haški sud za nos jer je, na primer, pio zašećerenu vodu. Bilo to istina ili ne.