Hrabrije u susret novoj Rusiji

Putin je Evropejac. Rusija Putina vidi sebe obnovljenu, i čvrsto unutar zajednice sa Zapadom. Nemačka joj mora u tome pomoći. Zajednica Evrope i Rusije je u interesu i Evrope i Zapada. Potrebno je suprotstaviti se starim predrasudama, mitovima i ideologiji. Nekontrolisani desničarsko-nacionalistički razvoj Poljske mogao bi naškoditi odnosima Rusije i Evrope. Za Evropu, to bi bilo ravno katastrofi – piše Gerhard Šreder, bivši kancelar, čiji su nedavni memoari (“Odluke: moj život u politici”) privukli pažnju Rusa i navedenim, a i mnogim drugim naglascima.

Uostalom, posvećeno im je jedno celo poglavlje. Glavno ime na tim stranicama je Putin. To, na kraju, nije ni neobično, ima li se u vidu da je “Šrederov period” obeležen daljim snažnim napretkom u rusko-nemačkim odnosima. Kako je, ipak, to poglavlje uzleta otvoreno?

Po Šrederu, Putinovim govorom predstavnicima nemačkih parlamentarnih frakcija (25. septembra 2001) u Berlinu. Čak i posle teškog iskustva s raspadom SSSR-a, Putinovo viđenje ujedinjene Evrope bilo je daleko od neprijateljskog. Naprotiv, šef Kremlja u ujedinjavanju Evrope vidi “garant pobede nad ratobornim nacionalizmom”. On domaćinima priznaje da je Rusija prema Nemačkoj uvek imala “posebna osećanja”, da je Nemačka značajan centar evropske kulture, da je za tu kulturu mnogo učinjeno i u Rusiji, i saopštava da Nemačka i Rusija treba sveobuhvatno da sarađuju.

Putin čak ima predlog osnova za novi početak. Prvi stav te vizije je u ruskom zaključku “da niko ne sumnja u veliki značaj odnosa Evrope i Sjedinjenih Država”, navodi Šreder i prepričava okosnicu ideje:

“Ipak, po njegovim rečima, u dugoročnoj perspektivi, Evropa će ojačati svoju pojavu jakog i samostalnog igrača na svetskoj sceni tek u slučaju da joj uspe da svoje sopstvene mogućnosti ujedini s ljudskim, teritorijalnim i prirodnim resursima, a takođe i s ekonomskim, kulturnim i odbrambenim potencijalom Rusije.”

Autor se seća da je na tom mestu usledio aplauz nemačkih slušalaca. On ponekad ima želju da tekst tog Putinovog izlaganja “spakuje i pošalje nekim nemačkim novinarima” koji pišu o rusko-nemačkim odnosima. Preporučio bi da ga pročitaju pre nego što sednu za sto, razmišljajući o sledećem članku.

KLINTONOV PREDLOG: Iz “ruskog poglavlja” ovih memoara proizlazi da su SAD ohrabrile Berlin da iskaže inicijativu prema Rusima.

Reč je o pasusima posvećenim Šrederovom razgovoru s Klintonom (1998) o unutrašnjim prilikama “bolesne imperije”. Ona je u tom trenutku na ivici zalaženja u “beznadežnu spiralu haosa, otimačine, socijalne i ekonomske katastrofe”.

Klinton je svestan “koliko za našu planetu može biti opasna oslabljena i nesamopouzdana Rusija”. On vidi da ruska elita, sa svojim prethodno formiranim mentalitetom, nije u stanju da shvati američke teoretske savete. Uz to, “SAD nemaju za to ni dovoljno takta”. Prema tome, “predlaže razvoj posebnih veza između Rusije i Nemačke”, koje bi pružile osnov tešnjoj ekonomskoj saradnji.

Rusiji će “i iz psiholoških razloga” biti lakše da sarađuje s Nemačkom.

“Kada smo govorili o nuklearnom potencijalu Rusije, on je primetio da ne vidi vojnu opasnost od Rusije. Ali, za aktivnu politiku prema Rusiji, koja se mora voditi u kontekstu prevazilaženja podele Evrope imajući u vidu interese bezbednosti, neophodno je brinuti o ekonomskom ozdravljenju zemlje. I u tome on očekuje aktivnu poziciju Nemačke”, prepričan je razgovor s Klintonom.

Pokazalo se da je “u tome i osnovna ideja Putinove poruke s kojom je došao u Berlin”, zaključuje Šreder.

RAZMIŠLJA EVROPSKI: Bivši kancelar se više puta sretao s Putinom i iz tih pasusa utisaka o šefu Kremlja mogućno je izvući nekoliko teza.

Prvo, Putin “nastoji da obnovi prošlu veličinu Rusije”. To, i “njegova hrišćanska uverenja”, ukazuju da “on razmišlja evropski”. Smatra da je Rusija “predodređena da bude deo Evrope”, mada s azijatskom komponentom.

Drugo, rusko evropsko opredeljenje potvrdilo se kasnije njenim pridruživanjem evropskoj politici. Kao Francuska, i kao Nemačka, Rusija je takođe rekla svoje “ne” ratu u Iraku. Time su, u jednoj opasnoj međunarodnoj situaciji, izraženi zajednički evropski interesi.

Rusko “ne” ratu pridodalo je mnogo više težine odbijanju Francuske i Nemačke “da se pridruže nepromišljenoj i, na kraju krajeva, lakomislenoj odluci SAD”. Ono nije pribavilo Putinu prijatelje u Vašingtonu (bojkotovani su u pristupu STO), ali, “zahvaljujući Nemačkoj”, G7 preobratila se u G8.

Doduše, još nije sasvim jasno kako će se “osmorka” dalje razvijati. Ukoliko se postigne “razumna saglasnost o potrebi prevazilaženja egocentrizma vodećih ekonomskih sila” mogla bi postati instrument svetske politike. Dabome, uz pripremu i učlanjivanje u G8 još Kine i Indije.

Susret G8 u Sankt Peterburgu u julu, ako ništa drugo, doveo je bar do ujednačavanja pozicija u odnosu na nuklearno naoružavanje Irana. To se izrazilo u Savetu bezbednosti UN.

U pripremi rezolucije UN o Libanu, Rusija je takođe zauzela stav “podudaran željama Zapada”. “S moje tačke gledišta, to je još jedan dokaz očigledne težnje Putina da se Rusija integriše u zapadnu zajednicu”, zaključuje Šreder.

Bivši kancelar je uveren da intenzivna saradnja Evrope i Rusije može ubrzati pronalaženje rešenja za Bliski istok. Ima u vidu tradicionalno bliske kontakte Moskve s Damaskom i Teheranom. Uz Rusiju, i Nemačka može bolje razviti svoju ulogu koristeći se poverenjem Izraela i arapskog sveta.

U tom smislu, Rusija i Evropa mogu se pokazati čak daleko korisnijim nego SAD, “koje u ovom trenutku nisu u mogućnosti da preuzmu konstruktivnu misiju”. “Jer, prava katastrofa američke spoljne politike posle 11. septembra proistekla je upravo iz toga što mnoge islamske države smatraju sebe žrtvom lakomisleno proglašenog globalnog rata protiv terorizma. Svi postupci SAD u nastavku samo su podstakli sukob umesto da ga smire...”

ENERGIJA I ORUŽJE: Pred Rusijom Evropa bi trebalo da otvori vrata šire, smatra Šreder. On to naziva “otvaranjem evropske perspektive” Moskvi, kako bi se s njom, “u srednjoročnom kontekstu, prešlo od strateškog na privilegovano partnerstvo”.

Prvo, Evropi su za razvoj potrebne ruske sirovine. “Energetska glad Evrope ne može se utoliti bez sirovinskog bogatstva Rusije”, piše autor.

Drugo, ne može joj biti suvišno ni rusko oružje. “Ne treba potcenjivati raketnu tehniku i atomski potencijal Rusije”, piše. “Po meni, bilo bi razumno odnositi se ozbiljnije prema ruskim interesima u oblasti bezbednosti umesto razvijati fantazije o ‘okruživanju’, svojstvene konzervativnim krugovima.”

Utoliko pre, dodaje nemački državnik, što se treba prisetiti (“nažalost, o tome malo ko na Zapadu ima jasnu predstavu”) “koliki unutrašnji otpor je Rusija trebalo da prevlada da bi pustila zemlje istočne Evrope i sovjetske pribaltičke republike iz zone svog uticaja, pri tom gledajući kako se one integrišu u zapadni sistem organizacije i uspešno kreću u Evropsku uniju”. Potrebno je nazvati grandioznim uspehom Rusije to što se nije dala povesti, već je, naprotiv, “istovremeno počela da radi na izgradnji svoje sopstvene evropske perspektive”.

Putin i Šreder su potpisali sporazum o izgradnji rusko-nemačkog gasovoda dnom Baltika, tako da je normalno očekivati stranice i stranice teksta o opravdanosti tog čina. Ono što bivšeg kancelara iznenađuje tiče se talasa kritike koja mu je zbog gasovoda upućena na Zapadu. Ipak, nije pokoleban. Sve vreme zastupa da treba ukloniti zid podozrenja i hrabrije poći u susret toj Rusiji kakvu on nazire u budućnosti.

U tom smislu, Šreder više nego Putinovi kritičari ima razumevanje za uslove u kojima niče ruska demokratija, s obzirom na to da je “mentalitet mnogih ruskih građana daleko od građanskih i institucionalnih standarda centralne Evrope, koje smo s mukom dostigli tokom prošlih pola veka”. Zar proces u samoj Nemačkoj, posle njenog ujedinjenja, ne pokazuje “koliko se teško i dugo ‘preudešava’ državna mašina”? Slične transformacije mere se vekom čitavog pokolenja, koštaju mnogo novca, a autor ne misli da Kremlj nije postigao ništa. On zna da “otkako je Putin preuzeo političku odgovornost u Rusiji investitori više ne moraju da kupuju garancije bezbednosti svog uloženog kapitala od organizovanih kriminalnih grupa”.

“U ulozi predsednika zemlje Putin se poduhvatio obnove državnih struktura i upravo je on stvorio građanima, preduzećima i investitorima nešto nalik pravnoj sigurnosti (...) Tome što Putin želi da sprovede u život nema premca u ruskoj istoriji”, piše ekskancelar.

ŠKAKLJIVA TEMA: Nemački socijaldemokrata smatra pogrešnim ispostavljanje “povećanih zahteva” kada je reč o promenama u samoj Rusiji. Ne misli da je ispravno posmatrati i ocenjivati zemlju isključivo kroz čečenski sukob. On kaže: sve vreme je “tu škakljivu temu pretresao s Putinom”, ali, i tamo traje unutrašnjopolitička borba s islamskim fundamentalizmom, a kritike zbog toga na račun Moskve utihnule su donekle tek kada su se ukazali prizori ponašanja američkih vojnika prema Iračanima i prizori mučenja u logoru Abu Graib.

Kao na Bliskom istoku, i u Iraku, islamski fundamentalisti podgrevaju i finansiraju i sukob u Čečeniji. Tom sukobu može doći kraj jedino kada se preseku kanali inostrane pomoći separatistima. Ali, Čečenija je stvar Ruske Federacije. “Razlika između čečenskog i iračkog rata je u tome što Rusija mora da ugasi odavno postojeće unutrašnjopolitičko žarište otpora, dok je druga svetska sila u to vreme samoj sebi stvorila krvavi konflikt”, piše Šreder.

Dobri i izbalansirani odnosi Nemačke i SAD osnov su nemačke i evropske politike, kaže bivši kancelar. Ipak, spoljnopolitički interesi Evrope moraju biti u dozvoljenom stepenu i samostalni, što bi dopuštalo razumno uravnoteženje i donošenje sopstvenih racionalnih odluka.

“Amerika mora razumeti nemačke i evropske interese u odnosima s Rusijom, a Evropa mora pokušati da privuče SAD procesu demokratizacije Rusije. Amerika se mora uveriti u neophodnost prestanka pokušaja slabljenja unutrašnje stabilnosti Rusije, koju je dostigao Putin”, kaže autor.

MOGUĆA KATASTROFA: Na kraju, ovaj prikaz teško bi mogao upotpuniti predstavu o Šrederovim pogledima na Rusiju bez njegovog osvrta na Poljsku. Varšava je ta koja nije skrivala koliko joj je zasmetalo Putinovo i kancelarovo međusobno razumevanje, u strahu od neke nove rusko-nemačke kolaboracije na štetu Poljske.

Pisac memoara je svestan te okolnosti, ali, reklo bi se, nema mnogo razumevanja za slična podozrenja. Naprotiv, upozorava na “opasnost”, jer “savršeno nekontrolisan, desno orijentisan nacionalistički razvoj Poljske može naškoditi i rusko-nemačkim odnosima”. To bi, kaže, bila katastrofa za Evropu.

“Zbog toga moramo prevazići rašireno shvatanje o tome da je Rusija medved koji samo čeka da nekog proguta. U stvarnosti, sve je drugačije: u Rusiji raste saznanje da ona, jednako kao i SAD, može igrati sopstvenu ulogu u svetskoj areni, uz uslov da je pronašla put ka sveobuhvatnoj saradnji sa Evropom. To isto se odnosi i na Evropu. Pri tome će biti neophodno prevazići otpor u zemljama Baltika i u Poljskoj. Članstvo u Evropskoj uniji i NATO-u dovešće do pojave kod stanovništva tih zemalja nove samosvesti i uverenosti u to da će njihovi nacionalni interesi pronaći bolju zaštitu u Evropi, a ne na drugoj strani Atlantika. Ja mogu da objasnim strah pred prilično velikom bliskošću između Rusije i Nemačke kao posledicu opšteevropske istorije gubitaka i stradanja. Ipak, u 21. veku on je neosnovan. Taj koji se boji strateškog partnerstva Berlin-Moskva gubi iz vida da je Nemačka važan deo ujedinjene Evrope, dužne da pokaže zainteresovanost za ekonomsku i socijalno-političku modernizaciju Rusije”, piše, govoreći o Rusiji, Gerhard Šreder.