Sportska kladionica

Saznao sam da časopis Status još izlazi na donekle neobičan, možda i sasvim paradoksalni način, posredstvom medijske bure u čaši vode koju je izazvala njegova tradicionalna godišnja anketa o stanju novinarstva po mišljenjima samih novinara. Nemam ja ništa protiv Statusa, mada ga, sticajem okolnosti na koje nikako nisam mogao uticati, više ne pratim. Čim uzmognem, ponovo ću se uvrstiti u njegove čitaoce.

No, svejedno, principijelno sam protiv svakog rangiranja u sferama (uslovno govoreći) duhovih delatnosti. Rang-liste favorita su dobre za konjska trke, bez tabele nema fudbalskog prvenstva, ali je glasanje za najboljeg glumca ili za najbolji film u principu besmisleno, obaška što je nepravedno.

Redakcijski zadatak da prokomentarišem ovogodišnji novinarski izbor najboljih (i najgorih) kolega pada mi tim teže jer sam se, verovatno, i sam nalazio u bubnju. Ili možda nisam? Još je problematičniji moj položaj u svetlu činjenice da sam se, tokom višedecenijskog argatovanja u novinarstvu, naprimao silnih profesionalnih priznanja, koja sam, istini na volju, prihvatao sa nelagodom, ali u skladu sa domaćim vaspitanjem, budući da se više od nagrada grozim ponižavanja kolega koji su mi, bez izuzetka, ta priznanja dodeljivali. Primera radi, pre Nataše Kandić, koju je nedavno odlikovao tamošnji predsednik Mesić, bio sam poslednji Srbin koji je dobio profesionalno priznanje u Hrvatskoj, i to glasovima u moju korist jednog Mađara i jednog Albanca. S druge strane, nisu se kolege baš pretrgle da me zaštite od povremenih, zapravo čestih političkih osporavanja, zahvaljujući kojima sam ostajao na ulici i, eto, dospeo na prag staračkog doba sa manje od tri decenije staža.

Ostavimo se ove ispovesti u stilu par loui meme ili kako se to već označava na maternjem engleskom jeziku. Jer, ovako ili onako, činjenice su neumoljive: Status je još jednu godinu okončao svojom rang-listom novinarskih žanrova i ličnosti. A na bazi anonimne ankete među pripadnicima žurnalističkog staleža. Rezultati kolegijalnog izjašnjavanja su donekle iznenađujući, ali i sasvim indikativni za prilike u kojima živimo. Primećuje se da su u glasanju za najbolje (i najgore) televizijski poslenici gotovo nadvladali arbajtere iz štampanih medija, što je već po sebi paradoksalno (jer je, ipak, novinarstvo vrsta pisanja), no i paradigmatično po medijsku zaostalost sredine u kojoj se svačija, pa i novinarska svest (sic!) oblikuje u skladu sa onim šta su nam rekli na televiziji.

Protiv takve sudbine se još ništa ne može. Kao što smo nemoćni pred pojavom da oni koji su počastvovani virtualnim priznanjem da su najbolji, ili su pak nominovani kao sramota profesije, umesto da kolegijalnu odluku prime mirno i odu kući da posrču supicu iz kesice, našli za shodno da sa umišljenih olimpijskih visina komentarišu odluke tzv. anonimnog žirija. Neobično su interesantna ta reagovanja izabranih na odluke kolegijalnog referenduma. Tako je, recimo, Jugoslav Ćosić, koji je poneo titulu novinara godine, zloupotrebio frekvenciju televizije na kojoj sarađuje da odbrani koleginicu Brankicu Stanković od titule u kategoriji sramota profesije, što je lepo s njegove strane i u duhu uređivačke politike, ali ostavlja pomalo gorak ukus u ustima. A pomenuta Brankica (koja je, kako reče jedan kolumnista, odbila nagradu Karić fondacije pre negoli je ikome palo na pamet da je za to priznanje kandiduje) konstatuje da su oni koji su je smestili na vrh liste bruka profesije zapravo jataci Ratka Mladića i braća po krvi Legije. A to bi valjda moralo da znači kako su oni koji su joj dodelili vicešampionsku titulu u kategoriji novinar godine usvojena deca Ave Gardner koja su odrasla na sisi Lane Tarner.

No, više od onih koji se pominju kao face u anketi Statusa, sama ta akcija je indikativna po mentalitet kolega koji su glasali za najbolje (i najgore) iz svojih redova. Izgleda da se u nečemu taj izbor nije dopao ni gloduru Statusa Slaviši Lekiću, koji je, u posebnoj izjavi za B92, rekao kako se uvek nađe budala da pokvari lepo. Čini se da je ta konstatacija principijelnog karaktera, da se odnosi na nepoznate budalčine koje zarađuju za život na svom ovlašnom poznavanju svih dvadeset osam slova azbuke, jer je, koliko je poznato, ova godišnja anketa anonimnog karaktera. Jeste. Ali samo u smislu tajnosti individualnog izjašnjavanja. S druge strane, glasovi su u Status stizali u skupnim kovertama sa oznakom pojedinih redakcija, pa je, tako, da l’ zahvaljujući Lekiću ili nekom drugom, postalo poznato da Brankicu ne gotive jataci Ratka Mladića i braća po krvi Ulemeka iz NIN-a i nekih drugih listova. Nije ni to bila neka posebna tajna.

Hoću da kažem da su, glasajući onako kako su glasali, srpski novinari manje vodili računa o relevantnosti svog izbora sa stanovišta profesije, a više o tome da se, makar i anonimno, ili pod redakcijskim znamenjem, dodatno afirmišu na crti političke korektnosti u skladu sa shvatanjem te kategorije u nevladinim organizacijama ili u duhu one virtualne druge Srbije. Odnosno, suprotno, ali u ubedljivoj manjini, kao opozicionari sa dna kace, glede tih i takvih shvatanja.

Bilo kako bilo, kolegijalno opredeljenje za TV B92 kao najuticajniju televiziju, za radio B92 kao kanal kome se najviše veruje ili za Jugoslava Ćosića kao za novinara godine koji ništa nije napisao otkako se vratio iz Australije (i za prvu pratilju u liku Brankice Stanković), jesu probitačni politički poeni u ovo predizborno vreme kada i nezavisni novinari, uz glumce i muzikante, treba da se deklarišu za pravu opciju. A blisko je pameti da novinari i ne gledaju Poligraf ili Insajder jer su, u vreme emitovanja tih programa, uglavnom po kafanama. Još je manje verovatno da sa oduševljenjem prate kolumne Teofila Pančića, koji jeste vredan pažnje, ali je težak za čitanje, traži strpljenje koje nije baš odlika novinskih poslenika.