Živeti u 7515. godini

Možete li da zamislite život u 7515. godini? Ja mogu. A možete i vi, Srbi moji, ako se malo napregnete i napnete, za to se ne mora biti ni Orvel, ni biblijski prorok. I da li da vam ponavljam? Nova godina počela je 22. decembra, i vi ste, već, u Woj, samo što to neće niko da vam javi, a vi ste omađijani, beznadežno omađijani kalendarima egipatskim, vavilonskim, kalendarima jevrejskim, julijanskim i gregorijanskim. I svi koji su ove grdne kalendare pravili, mnogo su se starog srpskog kalendara bojali. Ma kako moćni bili i svetom vladali, nikad vam neće priznati da smo već nedelju dana u 7515. godini. I, moram da priznam da ih razumem. Jer, strašno zvuči to. To da Srbi pamte sve, još od Potopa i Noja, pa, evo, do naših dana, do Buša i Klintona. Svi se plaše tog srpskog pamćenja. Jer, pamćenje je znanje, a znanje je moć, sve ostalo su trice i kučine.

Ako se sećate, lane sam vam čestitao 7514. godinu. Iiii? Šta je bilo? Ništa! Niko mi ni čestitkom nije uzvratio, kao da sam vas uvredio, kao da sam, ne daj bože, izlapeo. A pamćenje me, i te kako, služi, rode moj srpski i nesrećni. Sećam se, kao danas, kiše meteora koja je ljuljnula tu gde je danas Sredozemno more! Pobogu, braćo srpska i etrurska, zar mu samo ime ne govori da je more nastalo USRED ZEMQE. Srbi su taj udes, odmah u svoj kalendar uneli i Velikim Potopom ga nazvali. Taj Veliki Potop odvojio je Apenine od Balkana, rasejao je RASENE i tako su na Apeninima ostali ETRURSKI (Etrurci) a ovde su ostali RASI, RAŠANI. I, evo, i ovo malo raške zemlje što nam je ostalo, hoće da nam uzmu...

Stižu, polako, novogodišnje čestitke u redakciju, a i na kuću. Kad, stiže i ukrašena koverta, ali nije čestitka već pozivnica za otvaranje Galerije Mediale u Muzeju istorije Jugoslavije koje, bajdvej, više nema. Izložbu je otvorila Olja Ivanjicki. A ko bi drugi? Šejka, Milić, Dragoš... svi su opravdano odsutni, ali me motre, odozgo, sa sedmog neba da nešto ne zabrljam u ovoj 7515. godini života. Verujte mi, Srbi moji, toliko sam star i bolje pamtim od kornjača sa Galapagosa, pa i od kornjače Talesove. Sećam se, bre, kada se Panonsko more istanjilo u Dunav...

Olja Ivanjicki dočekuje me ispred Galerije, i, kaže mi: “Evo, tu su ti i tvoj Milić i tvoj Dragoš, a tu ti je i Quba Popović. Gledam ih na Oljinoj Tajnoj večeri, trebalo je i ja tu da budem neki Isus, ali nam se nije dalo...

Onda stanem ispred jednog Milićevog požara kao ispred oltara, ikonostasa, i, navru mi suze. Setim se kako me je Milić od Mačve nervirao kada sam bio mlad i zelen i kada sam bio ubeđen da živim u 1981. godini. A bili smo u 7491. Svađali smo se, kod njega, u Volginoj, na Zvezdari, da se sve orilo zvezdarskom šumom, dok su zvezde podrhtavale, a bogovi srpski se vrpoljili i zebli jer znali su: ako Milić mene ne prelomi, ako me ne presamiti, ko će onda Srbima preneti, ko ih ubediti da danas žive u 7515. godini. Jer, evo, Evropa, zajedno sa Rusima i Amerima, uporno tvrdi da smo u 2007. godini i da treba da im damo i Kosovo.

Ah, ludi Milić od Mačve! Uspeo je belomagijskim radnjama, produvao mi je fontanelu i srpski bogovi su odahnuli. I u taj čas, odjednom, zaista sam uživo gledao kako balvani lete zapaljenim crvenim nebom kada je kiša meteora grunula i ovde, kod nas, u Karpate. Gledao sam kako bukte veliki šumski požari i kod Velikog i kod Malog Požarevca, a Panonsko more je, kroz Đerdap, iscurilo u ono što danas zovemo – Crno more. I taj su mali potop Srbi zapisali u svom starom srpskom kalendaru.

Buljim u Milićeve požare kad, iza leđa osećam dim iz Jungove lule. Švajcarac pućka i tiho će na uvo: “Po meni, crnomorski Mali Potop bio je hiljadu godina posle Velikog Potopa u Sredozemlju. Zato je jevrejski, to jest, biblijski kalendar kraći od srpskog za jedan milenijum. To je zato što Jevreji računaju vreme od Malog Potopa. A ako je egipatski kalendar kraći od jevrejskog za dve hiljade godina, a mesopotamijski je star samo tri hiljade godina, onda ispada da je srpska civilizacija najstarija.” Gledam Junga ispod oka: Da li me prži? Da li od mene pravi majmuna pod stare dane? Švajcarac čita moj pogled, i, mrtav ladan nastavlja: “Ne gledaj me tako popreko! Uostalom, srednjovekovno srpsko plemstvo je to, i te kako, znalo, znalo je kada je počeo svet. Pogledaj kako je srpsko plemstvo datiralo izgradnju tvrđava i zadužbina.”

Kao bez duše odletim kući i počnem da trkeljam “Stari srpski kalendar” Dragana Jacanovića. I tamo lepo piše da je Đurađ Branković sazidao Smederevsku tvrđavu 6938. godine a ne 1430. Zatim, kralj Milutin “podiže crkvu u Studenici 6822. godine, a crkvu Svetog Đorđa u Starom Nagoričanu 6821. godine od stvaranja sveta”.

Mlad mesec stoji nad CZ-om. Na FK “Obilić” patrljci snega, žalosni ostaci neke bele vojske. Psi lutalice laju na zvezde padalice. Ah, Srbi, da li ćete se ikad starom kalendaru vratiti i uspraviti? Ili ćete i dalje padati, posrtati do istrebljenja, tihog izginuća?

Olja gleda neki film o Heraklu, gleda neku ispranu verziju iz koje se ne vidi da je Herakle naš čovek. I hvata me dremka u beržeri...

Kad, u krilo mi skače moja Crna iz Vrčina i prede li, prede: “Ne dremaj! Uzmi knjigu Bože Mitrovića!” Skačem na noge lagane i vršljam po policama. I nađem “RasSiju (KoloVeniju)”.

A u Mitrovićevoj knjizi piše da je prvi težak udarac Srbima zadat pre dve i po hiljade godina. Tada je izveden tzv. Rimski puč (509.g.p.n.e.). Tada su u Rimu, u Etruriji, zabranjeni naši stari bogovi, pre svih, bog Jarilo, tvorac života, onaj koji majku Zemlju bezgrešno oplođuje 22. decembra, na početku solarnog, godišnjeg ciklusa. Rimskim pučem su dođoši i šljam porazili staru etrursku kulturu i zabranili njinu vinčansku azbuku, idole i kalendare. Završni smrtonosni udarac zadat nam je na Tridentskom saboru na kome je “kanonizovana hronologija opata Dionisija”. Tada je “prvi put zabeleženo novo računanje vremena” u kome živite, Srbi moji. Tada je opat Dionisije zabeležio da je “Tridentski sabor završen 1563. godine po rođenju Hrista”. Na taj način su utvrđeni temelji i mnogim drugim istorijskim nelogičnostima, falsifikatima i netačnostima koji su ratifikovani Bečkim kongresom 1815. godine, rezimira Mitrović.

Rimski puč iz 504. godine pre naše ere, Tridentski sabor 1563. i, Bečki kongres 1815. godine. Ti datumi su nam kičmu slomili i naš stari srpski kalendar u prah i pepeo samleli. Pa, sad, ajde živi kao čovek, moj brale. Živi u ovoj 7515. godini, ako možeš!

Ali, probaj! Ništa ti drugo ne preostaje. Uostalom, ti i nemaš drugog izbora, moj Srbine, sem da slaviš novu 7515. godinu!