Kako sam stvorio Šojića

Srećko Šojić, vunderkind srpske filmske komedije, rodio se pre četvrt veka, mogu reći nehotice, kao neplanirano dete srpske kinematografije. Prosto rečeno: omakao nam se.

Te, 1981. godine, reditelj Mića Milošević snimao je po mom scenariju film “Laf u srcu”, prvi za koji će red pred “Kozarom” biti dugačak sve do Trga Nikole Pašića. Doajen tapkaroša Maki, koji je koordinirao rad svojih senzala od “Slavije” preko “Zvezde” do “Jadrana”, rekao mi je jedne subote, u poverenju: “I kec je u igri”, što je značilo da tapkaju karte čak i za podnevnu projekciju u 13 časova. Pantić je u tom filmu već bio glavna uloga. Šojića još nije bilo. Igrali su Nikola Simić, Milena Dravić, Irfan Mensur, Seka Sablić, Danilo Lazović, Bata Živojinović, a Lane Gutović se prihvatio male glumačke šale: da odigra tri epizodne minijature: bolničku sestru kojoj Pantić nosi spermu za pregled, mrzovoljnog komšiju koji se sa kibicfenstera svađa sa prolaznicima, i nekog kadrovika u Pantićevoj firmi. U sve tri uloge zajedno imao je da izgovori ukupno devet rečenica. Ali one tri koje je izmenjao sa Pantićem u završnici filma bile su dovoljne da ga vidim kao njegovog budućeg zlotvora. Izgovorio ih je sa mekim piroćanskim akcentom a guste obrve, ćuba na glavi i brčići, potpuno su promenili izgled lica i omogućili mu novi govor očiju. Tako je zvezda rođena.

U sledećem filmu Pantića sam sociološki spustio jednu stepenicu niže i stavio ga u tesnu kožu, a Šojića popeo stepenicu više. Ovde nije bilo glumačkih vedeta iz “Lafa u srcu”. Ostali su samo njih dvojica, i desilo se čudo: za film snimljen u osamnaest dana, uz pomoć i štapa i kanapa, jedva uguran u bioskope “Slavija” i “Zvezda”, bez ikakve reklame i čak bilo kakve najave u novinama (da ne spominjemo crvene tepihe) puna četiri i po meseca u Beogradu nije mogla da se dobije karta bez dugog čekanja u redu.

Prošlo je od tada četvrt veka. Kolaps ekonomije, raspad društva, ratove, sankcije, propast moralnih normi, Šojić je preživeo lakše od drugih. Apsurd je za njega normalno stanje stvari. On se čudi tek kada naiđe na normalnu ljudsku reakciju i tada je iznenađen i ponekad i duboko uvređen.

Jedini koji su Šojiću mogli doći glave bili su filmski trgovci. Oni koji bi serijom filmova niskog intenziteta zarađivali novac, vrteći Šojića u stalno istom krugu žargona i pevačica, dok ne bi do kraja istrošili njegovu glumačku ingenioznost a lik lišili svake društvene težine i značaja.

Sad je ponovo među nama. Nije se promenio. Nema ni razloga. Uspeva i dalje. Promenili smo se mi ostali. On više nije šraf sistema. Hoće da ga kreira. Ovo više nije duel između njega i malog službenika. Sada igra simultanku sa celim društvom i svim njegovim institucijama. Zato u ovoj seriji igra čitava plejada naših najboljih glumaca. Šojić sad mora da odigra veliku partiju. Lako će sa Pantićem. Tu su sada Pantićeva deca. U ovoj igri odmeriće svoje sposobnosti sa policijom, pravosuđem, mafijom, medijima i političkim protivnicima.

Hoće li preći cenzus?

Nadam se da hoće. Ako idemo do kraja, trebalo bi. Naklonost koju ovo simpatično čudovište uživa u narodu, neodoljiv smeh koji će, siguran sam, mesecima pratiti njegove političke i ljudske podvale na malom ekranu, govore i o nama. Šojića nismo dobili iz donacija. Uspeh ove serije ne zavisi samo od gledanosti. Za mene, koji sam ga gurnuo u politiku važno je, pre svega: čemu se smejemo. Da parafraziram moto slavnog romana: Kome zvoni taj smeh koji ide za Šojićem. Ako budemo načisto da nama zvoni, biću zadovoljan onim što smo svi zajedno uradili.

Ne bi on uspevao kad ne bismo i mi svi imali ponešto od njega.

Siniša Pavić