DŽojsova ćurka

Hajde, priznajte koliko ste novogodišnjih čestitki napisali? Ja, nijednu! A stigle drage čestitke, pisane svojeručno, doduše, u manjem broju nego lane, preklane. Još ima onih čija olovka piše srcem i postideli su me ti dragi ljudi koji su mi ispisanim rukopisima poželeli sve najlepše i u 2007. godini. I, osećam se, bre, kao izdajnik pisane reči! A da sam, bar, prešao na digitalno dopisivanje, nego sam mobilni dunster! Ne umem ni SMS poruku da pročitam, a kamoli da je ukucam i pošaljem. Hoću reći, u gadnom sam sosu, izumirem kao kultura, kao Vizantija, kao Troja. Izumirem samo zato što ne želim da se majmunišem sa morbidnim, sa i-mejlom. Izumirem samo zato što ne pristajem da promenim genotip, što se ne odričem vinčanskog pisma, Prve Evrope mada i ovoj zadnjoj Evropi se vidi kraj, a tu je i kraj sveta.

Jer, evo i Sadama Huseina su osudili na smrt i na brzinu obesili. I kažem vam, Srbi moji: ako je zapadna demokratija rođena Sokratovom smrću, onda je ona samu sebe obesila Sadamovom omčom. Samo još Čerčil i još poneka pijandura mogu da tvrde kako je demokratija najprihvatljivija vladavina. Maske su pale, moj Srbine, i sada se jasno vidi da je demokratija samo perfidna tiranija. I ako su Miloševića za Vidovdan isporučili Hagu, a Sadama obesili za Kurban-bajram, znači li to da će Buša streljati na neki Božić? Ili na Dan zahvalnosti?

Kad, tiruli, tiruli. Na ekrančetu morbidnog Oljino ime, a Olja pored mene. O, kako su, već, smešne te igre iz BIA, te igre “pokvarenih telefona”. I dođe mi da zovem Jočića da mu kažem da nemam nikakve veze sa “Kekinom grupom”, i da mi Cema nije “brat po krvi” već samo dobar komšija i kolega pisac. Tu mi moja Crna skače u beržeru i majčinski me savetuje: “Što si se fiksirao na našu Službu? Šta ako te sluša CIA ili neka multikompanija? Uostalom, uređaj za prisluškivanje može da nabavi svaka budala, to čudo košta samo pet hiljada evra.”

Bajdvej, nijedna me zapadna ambasada na prijem nije pozvala niti Novu godinu čestitala. Doduše, grdno bih se iznenadio kada bi me Polt pozvao. Duboko bih se zabrinuo i dugo preispitivao; gde sam to omanuo, u kom članku, u kom retku? Čestitali mi samo moji Iranci, a na novogodišnji koktel pozvali me samo iz Francuske 7. “Beogradski književni časopis” organizovao “kulturno-gastronomsko druženje”, bajo moj, zvali me na DŽojsovu ćurku!

“Gde ćeš kod tih mondijalista?”, kaže mi Nebojša Jevrić, moj omiljeni pisac. Ali, ohrabri me to što im je i-mejl adresa “Hiperboreja”, i, odem. Kao, računam; dok me se ne odriču, ima nade...

Oh, kako je bila sočna i ukusna DŽojsova ćurka koju je lično sekao i služio Milovan Marčetić, glodur “Beogradskog književnog časopisa”! Naravno, Olja je odmah pitala za recept i bogzna kako smo se iznenadili kada smo shvatili da je DŽojsov recept isti kao – BANAĆANSKI!!! Jer, i u Banatu ćurku pune mlevenim kestenom, ćurkinom džigericom i belim hlebom natopljenim u mleko. O, Gospode! Da li je Irac mogao da zna za banatski recept? Da li je ovamo dolazio? Po Draganu Velikiću, DŽojs je bio samo u Puli, i to samo jedan dan, kada ga je strašno zaboleo zub, a bila nedelja kad ni zubari ne rade. I vrteo se od muke DŽojs oko pulske Arene u kojoj su ubili sina i ženu cara Konstantina, po njegovom naređenju. Smrtne presude izrečene su, po kratkom postupku, kao i ova Sadamu. Jer, kada je Imperija u pitanju, ko te pita za porodicu i demokratiju!

Sladim se DŽojsovom ćurkom na drugom spratu Francuske 7. I tu se setim da je i DŽojs bio opsednut mojom Trojom, hoću reći, “Uliksom”. Jung mi, starački, mljacka ćuretinu iza leđa, i, naravno, ima neku teoriju o DŽojsovoj ćurci:

“Razmišljaj o tome da je DŽojsovo irsko pleme, po padu dunavske Troje, otišlo odavde za Irsku, u tu zemlju I(ILI)RSKU! To irsko pleme je i odnelo banatski recept o ćurci punjenoj mlevenim kestenom, džigericom i belim lebom natopljenim mlekom. Uostalom, zašto bi DŽojs bio opsednut Uliksom da u DŽojsu nije tekla krv trojanskih ratnika!?”

Ah, Jung! Taj će me oterati ili u ludnicu ili na sedmo nebo, pored Uliksa.

Sa DŽojsovom ćurkom u glavi odem sa Oljom na doček Nove godine kod gospođe Radojković, vlasnice “Oksford centra”, dole, u Dositejevoj na Dorćolu. Kad, tamo, još sa vrata, gospođa Radojković me zalepi sa – NJutnom! NJemu je, baš kao i meni, bila sumnjiva hronologija događaja iz istorije Starog sveta. Zato je NJutn godinama proučavao Bibliju i ostale stare rukopise, a onda je, na osnovu astronomskih proračuna, utvrdio da Trojanski rat nije počeo 1212. godine već trista godina kasnije, to jest 904. godine pre nove ere! NJutnu je, kažu pala jabuka na glavu, a meni, brale, pao plafon! Jer, ako je Trojanski rat počeo 904. godine pre nove ere, onda je Aleksandar Veliki savremenik Kleopatre i Isusa! To jest (Plutarhova) Kleopatra se, kao što znamo, udala za Filipa Makedonskog, pa su se otac Filip i sin Aleksandar, zbog nje, još na svadbi zavadili. Zbog nje je Filip i ubijen, u zaveri je učestvovala Olimpijada, prva žena Filipova i majka Aleksandrova. Tako je Aleksandar, pre vremena, stupio na presto i sa Kleopatrom dobio sina...

U taj čas, crni mačor Puki skoči mi u krilo da potvrdi kako je njegova gazdarica Radojković u pravu, to jest da su Aleksandar i Kleopatra savremnici.

Na sve to Jung dosoljava: “Kleopatra, dakle, ima sina sa Aleksandrom, a ne sa Julijem Cezarom koji je, u to vreme, samo običan makedonski general koji je zadužen da čuva Kleopatru i sina dok je Aleksandar u pohodu na Indiju. Uostalom, Kleopatra i šalje sina u Indiju u času kada Rimljani napadaju Egipat u nameri da pre svega ubiju Aleksandrovog sina. I treba li da ti kažem da Aleksandrov sin sa Kleopatrom nije niko drugi do – ISUS!?” Skreše mi sve ovo u lice matori Švajcarac, a onda mi duva u lice dim iz svoje lule.... A Zdravko Čolić peva li, peva, ni briga ga nije za Aleksandrovog sina. Onda nam Čola čestita Novu godinu tačno u ponoć preko RTS-a, i svi se ljubimo, ljubimo. Kao, šatro, došla Nova 2007. godina, a samo NJutn, ja i još poneko znamo da smo zagazili u 7515. godinu.

Vraćam se sa Oljom kući, u sitne sate. Po Dorćolu još prašti na sve strane kao da je počeo građanski rat. Kod Bajlonijeve pijace, kao prve žrtve, leže posečene jelke koje planinski varvari nisu uspeli da prodaju Beograđanima. Leže kao nevine žrtve rata, kao zalud pobijeno roblje...

U taj čas, opet, tiruli, tiruli. Kao, zove me Olja, a ona pored mene, a Oljin morbidni ostao je kod kuće, da se puni. Vičem: Alo, alo! A sa one strane neko samo diše. Nasmejem se i prekinem vezu. Jer, moćni su samo kada ih se plašite.