Rizici globalizacije

Nisam skoro pročitao ovako umni tekst kao što je to bilo sa intervjuom Emira Kusturice. Naime, poznavanje procesa globalizacije upravo objašnjava tendenciju uprosečavanja nacija, pri čemu one nacije koje nemaju kulturni identitet, jednostavno prestaju da postoje.

Ili, na svetskom tržištu bićemo toliko prisutni koliko nam to svetski moćnici dozvole. Od ekonomije do kulture... Jer, globalizacija je svetski proces koji diktiraju ekonomski razvijene zemlje. Radi se o pojavi novog tipa koju karakteriše politička, odbrambena, bezbedonosna, tehnološka, ekonomska i finansijski jaka baza.

Ovi procesi su započeli 70-ih godina prošloga veka, a karakteristični su po parametrima globalizacije tržišta, proizvodnje, finansija, konkurencije, poslovanja i ekonomskih integracija, uopšte. To je naročito vidljivo posle 90-ih godina raspadom komunizma i blokovske podele sveta. U suštini, radi se o procesu prelaska iz industrijskog u informatičko društvo, pri čemu gorepomenute visoko razvijene zemlje, diktiraju uslove.

Globalizacija političkih, ekonomskih i socijalnih procesa utiče na duboke promene u geopolitičkoj strukturi svetske zajednice, uključujući transformacije socijalno-političkih sistema, što ukazuje da se radi o novoj fazi u istorijskom razvoju čovečanstva.

Svetska pojava i procesi globalizacije pretpostavljaju da se mnoštvo kulturnih, civilizacijskih, političkih, socijalnih, ekonomskih i drugih odnosa promeni i poprimi planetarne karakteristike. Prestaju da važe sve dosadašnje teorije međunarodnih ekonomskih odnosa, s obzirom na to da se globalizuju politika, odbrana, bezbednost, privreda, finansije, tehnologija, informacije, proizvodi, usluge, ljudi, narodi i države.

Proces globalizacije sve više karakteriše povezivanje saradnje između nacionalnih država. Na taj način globalizacija pruža određene koristi, s obzirom na to da ubrzava društveno-ekonomski razvitak, tehnološke promene i tehničku modernizaciju, ali zato stvara i određene nesigurnosti, kao i opasnosti jer je nesimetrična, pa deluje jednostrano, pretežno u korist ekonomski jačih i većih zemlja.

Procesi globalizacije deluju i dvosmerno: nije samo u porastu međuzavisnost manjih, nego i velikih država, međusobno povezanih, ali i u odnosu na ostali svet.

Na postojanje tendencija dvosmerne globalizacije pokazuju podaci Evropske unije. Prema njima, zavisnost razvijenih zemalja u odnosu na države u razvoju bila je 1950. godine 10 odsto, a 1990. je narasla na 20 odsto. Regionalna struktura daje osnovu za definisanje strategije političkih i ekonomskih odnosa pojedine države sa svetom. Iz ovih podataka se crpu opredeljenja za izbor spoljnih strateških partnera, pri čemu se insistira saradnja s najpovoljnijim i najmoćnijim.

Prof. dr Božidar Mihajlović

Univerzitet Megatrend, Beograd