Vreme slava

Dođe tako neko vreme kada čovek mora da obiđe i po nekoliko krsnih slava, a na stolovima u raznim kućama sve ista jela: najpre, naravno, slavsko žito, zatim gibanica, užički pršut, kajmak i kuvana jaja, prve sarme od kiselog kupusa, jagnjeća i praseće pečenje. Kolači sitni, kupovni. Zašto se ne poslužite? Hvala gospođo, večerao sam već tri puta!

- Oprostite – kaže domaćica – ali, ovde se ne puši!

Vraćate kutiju sa cigaretama i upaljač u yep, razmišljajući o tome da su pušači najviše progonjene zverke na planeti. Za njih nema lovostaja.

NJihova ljudska prava su najugroženija. Ako se ovako nastavi, uskoro neće imati ko da puši.

Pušače niko ne štiti i niko ih ne zastupa. Gej parovi se već uveliko venčavaju po nordijskim zemljama, samo još da reše kako će dobiti decu, pa će ih blagosloviti i Vatikan. Lezbose, čovek ne sme ni da pipne, a satanisti su sve uticajniji i jači. Kolumbijom vladaju narko-dileri, a Amsterdamom narkosi. Kockarima služe besplatna pića po kazinima, samo da se što više kockaju. Komunisti imaju čitave države u koje mogu da se sklone, kao i pijanci svoje kafane.

Samo se pušačima svet smanjuje iz dana u dan.

Što je najtužnije, taj progon traje još od njihovih prvih koraka. Mlade pušače izbacuju iz škola kada ih uhvate da puše po klozetima. U vojsci, u stroju, puše krišom, držeći zapaljenu cigaru skrivenu u šaci. Što je najapsurdnije, roditelji, inače pušači, zabranjuju svojim sinovima da puše, a kasnije im to ne dozvoljavaju žene, da dim ne bi škodio tek rođenim bebama. Na kraju, kada se oslobode svih, dolaze lekari.

Crkva anatemiše pušače, tvrdeći da je duvan jedan od najvećih grehova, mada je hrišćanstvo staro dve hiljade godina, a duvan stigao u Evropu tek sa otkrićem Amerike, pa o njemu ne piše ništa u Svetom pismu.

I mada je stigao iz Novog sveta u Evropu, ta ista Amerika prva je počela da zabranjuje pušenje na koje nas je navukla preko svojih filmskih junaka od Toma Miksa, preko Yona Vejna, Hemfrija Bogarta do Yemsa Dina. “Kent” i “marlboro”, decenijama su bili naš san, a “zipo” upaljač – sveta vatra. Najpre su pušačima odredili najlošija mesta u restoranima, odmah pokraj toaleta, a onda su zabranili pušenje po kafanama, pa čak i u hotelima, gde su ostavili samo po jednu-dve sobe za pušače, i to u podrumu. Pitanje je vremena kada će zabraniti i pušenje po ulicama i parkovima. I kada je za pušače nestalo mesta na zemlji, zabranili su im čak i da puše na nebu, u avionu. A, sve to pod izgovorom da dimom koji ispuštamo ugrožavamo one pokraj sebe. A što oni zli, debeli, ružni i nikakvi ugrožavaju moj estetski doživljaj sveta. To je izgleda mnogo manje važno.

Duvan je, kažu, štetan, ali i život je, na kraju krajeva, štetan po zdravlje, pa opet živimo.

„Naš život je samo dim...” – pisao je sveti Sava. Koje je to zadovoljstvo koje u životu sebi možemo da priuštimo svakog trenutka, sem pušenja? Hrana? Od nje se gojimo. Piće? Uz njega se prave ludosti. Qubav? Za ljubav je potrebno najmanje dvoje. Pušač je uvek pomalo filozof. On gleda u dim i u ma kakvom da je haosu i rasulu, u njemu pronalazi mir i spokojstvo.

I tako, teče slava bez pušenja, a na njoj, kod domaćina, uglednog kardiologa sakupljeno šaroliko društvo; jedan sadašnji i jedan bivši ministar, dvoje iz opozicije – troje iz nove vlasti, jedan neutralan, drugi se pravi da je, jedna špicasta gospođa, prava siktava zmija, i njen umorni muž kome je dosta svega, a najviše te gospođe. Kad se ona okrene, on strusi čašu vina, pa kunja. Sve je počelo lepo, svi doterani, dame u crnom, muškarci u tamnim odelima, belim košuljama i kravatama, uglavnom sličnih godina – sredovečni. Najpre se pričalo o neočekivano lepom vremenu za ovo doba godine (kod nas je sve lepo neočekivano – na ružno smo se već odavno navikli, pa se prešlo na decu, pa na kola i gde je ko bio letos na letovanju, a svi sede kao na bombi čiji fitilj dogoreva, samo se čeka čas da veče eksplodira.

Najpre poče jedan da priča o Srbima, kojih je pun Beograd, a koji su protiv Srba; to nema nigde, kaže, ko je ikad čuo Hrvata da napada Hrvate ili muslimana da nešto zamera muslimanima? Samo Srbi pljuju jedni druge i proglašavaju sami sebe zločincima. Samo oni žale one druge koji su ih klali. To nema nigde na svetu.

Zanimljivo, uključuje se poznati psihijatar, da su najveći mrzitelji Srba i svega što je srpsko, od gusala do Kosova, u najvećem broju deca starih komunista. Jednoj, koja najviše mrzi Srbe, tata je bio general (inače pošten čovek), a drugoj, državni sociolog koji je krojio i prekrajao tu nauku kako mu se naredi, a ona, iz njegove vile na Dedinju koju je nasledila, sikće na sve što je srpsko. Jednom, opet, najžešćem, tata bio vodnik prve klase, pošten čovek, ali strog. Kad se vrati iz kasarne svi ukućani stoje mirno i na parove razbrojs! Od usta odvajao da iškoluje sina, a ovaj čim se dočepao slobode, počeo da pljuje na sve ono što je njegovom ocu, vodniku, bilo svetinja. Trećem i otac i majka policajci, a četvrtoj veštici, majka direktor Muzeja revolucije. Sada se podsvesno svete roditeljima i to je, psihijatrijski gledano, sasvim razumljivo.

Tu sad skočiše mondijalisti: dosta im je, kažu, i guslara i Kosova i prošlosti i zločinaca, sve ih treba isporučiti, podigoše se i glasovi, a malo se već i popilo. Srbiji je put u Evropu a demokratija je svetinja, dosta im je bilo, kažu, komunističkog nasilja.

Kao da vi niste došli na vlast isto nasiljem, pita ih onaj opozicionar. Ko je ulazio u firme i banke sa heklerima, pištoljima i kriznim štabovima? Zar se demokratija pravi kad se zapale Skupština i televizije?

A Srebrenica, sikće ona zmijolika gospođa. Koliko ste pobili u Srebrenici?

Onda onaj bivši ministar pita gospođu da mu kaže tačno gde se nalazi Srebrenica, a ona pojma nema.

A za sve to vreme sa zida iznad zapaljene sveće i kandila, tužno nas gleda kućni svetac, kao da nas pita kako zaboravismo na ljubav, dobrotu i praštanje, i to baš na dan posvećen njemu.

U to se neko seti da nije davno merio pritisak, pa zamoli domaćina lekara da mu ga izmeri, kad ono, donji sto deset, a gornji dvesta! Ozbiljna stvar. Panika!

Izmeri i meni, kaže mu današnji ministar u vladi; kod njega 140/97. Nije loše. Još se drži.

Kod gospođe, opet, kao kod zmije, pritisak nizak, ne može biti niži, gotovo ga i nema. Kod opozicionara lice crveno, a pritisak samo što ne eksplodira.

Svi se ućutali, zavrnuli rukave i osluškuju svoja srca koja udaraju u tišini.

Pritisak ih izmirio, ali ne politički, već onaj ljudski, u srcu.