Trihiljaditi i poslednji “Jež”?

S “Trihiljaditim” došao je trenutak desetkovani, a zbog toga sto puta draži čitaoče da ti se “Ošišani jež” obrati oproštajnim slovom.

Valja, dakle, iskoristiti ovu, u prošlosti srpskog novinarstva i budućnosti mondijalističkih medija, jedinstvenu priliku.

U proteklih tri hiljade nedelja u svakom broju se moglo naći po jedno oproštajno pismo.

“Ošišani jež” je prolazio između Scila kakvih nigde na svetu nema i Haribdi kakvih ima samo mimo sveta, dakle u Srbiji, da mu je svaki sledeći broj mogao biti i poslednji.

I pravo je čudo jedinstvene prirode i specifičnog društva da smo dospeli ovde gde smo danas, gde ljudska noga još nije kročila.

Dok, uprkos svemu i za inat svima mislimo, dakle postojimo, ne možemo a da se u ovom broju ne pozabavimo nekim poređenjima koja će naš podvig učiniti još većim, a naše herojstvo interesantnim i za Haški tribunal, jer koji se god u Srbiji junačio, taj je ili završio u Haškom tribunalu, ili je toj međunarodnoj ustanovi bio veoma blizak, a sa mnogima i intiman.

U zemlji, dakle, u kojoj se do tradicije drži najviše na svetu, pa i nije teško pogoditi da se radi o Velikoj Britaniji, 17. jula 1841. godine pojavio se prvi broj humorističko-satiričnog lista “Panč”.

Osnivači, Ebenzer Lendejle, duborezac i Henri Mejhju, pisac i poeta došli su na ideju da u imperiji kraljice Viktorije pokrenu nešto što je već postojalo u Francuskoj i zvalo se “Šarivari”, ili u Nemačkoj, a nosilo je jednostavan naziv “Simplicisimus”.

Tako se tog jutra, 17. jula 1841. na ulicama prestonice Wenog veličanstva pojavio list pod nazivom “Londonski šarivari”.

Dati novom časopisu francusko ime moglo je da izazove samo otpore, jer su Velika Britanija i Francuska bile još daleko od evropskih vrednosti, pa su u dobrosusedskim odnosima primenjivale balkanski komšiluk.

Već na prvom sastanku redakcije, hroničar je mogao da zabeleži dve novine: prva je bila novo ime “Paljnč”, a druga jedan hrastov sto koji će ući u legendu svetske žurnalistike.

Pošto se mi danas nalazimo u prvobitnom kapitalizmu, onoj tekovini liberalizma u kojoj je Velika Britanija bila 1841. godine, ne možemo a da ne kažemo da je “Panč” osnovan sa 25 funti kapitala, što mu nije garantovalo ni bolje sutra, a kamoli svetlu budućnost.

Da te pare danas ima “Jež” spadao bi u bolje kotirane firme na beogradskoj berzi.

S distribucijom je već tada bilo problema, kao da su se prodajom bavili današnji srpski distributeri, tiraž je padao, a novca je ponestajalo, tako da je sve podsećalo na pokušaje ovovremenih i ovdašnjih pokretača listova, koji uvenu već posle prvog broja.

Tada je Pančevcima pala na pamet ideja, jer je izgleda i kod njih genije bio nešto odakle je sve počinjalo, pa su izdali godišnjak, nešto poput ovog “Trihiljaditog” koji je štampan u, za tadašnje uslove, fantastičnom tiražu od devedeset hiljada.

Toliki tiraž “Jež” je napravio samo jednom, skoro vek i po kasnije, kada je, zezajući se, objavio poster Slobodana Miloševića, onda kada se Sloba prvi put dogodio narodu.

Ipak, to za Pančevce nije bio izlaz iz ovih prilika, iako su i oni znali za izraz “izlazili smo mi iz težih situacija, nego što je ova”.

A onda se na horizontu pojavljuje strateški partner koji posle mukotrpnih pregovora sa malim akcionarima, kupuje “Panč”.

Strateški partner zvao se Bredberi i Evans (od godine 1872. Bredberi i Egnju).

“Panč” ulazi u Periklovo doba koje traje decenijama.

U čemu je bila tajna “Pančove” dugovečnosti možda znamo samo Bog, crna zemlja i mi iz “Ježa”.

Najpre, “Panč” je uspevao da uspostavi dijalog ne samo s viktorijanskom epohom, nego i vremenima koja su dolazila.

Bilo da se radilo o čartizmu, evropskoj srećnoj 1848. godini, Berlinskom kongresu, balkanskim vojnama ili Prvom svetskom ratu, pa i boljševičkoj revoluciji, iskrcavanju u Normandiji, slučaju Profjumo, letu na Mesec, padu Berlinskog zida, padu SSSR-a, ili bombardovanju Srbije, “Panč” je nalazio prave reči i odgovarajuće slike kojima se podsmevao istoriji koja je naša najveća tekovina.

Najbolji primer za to je pesma Tomasa Huda, “Pesma o košulji” koja je izazivala grižu savesti Engleza zbog patnji radnika, što danas u našem društvu ne bi izazvao ni sam Isus kad bi se po prvi put pojavio među Srbima i prosuo svoje suze po nama ovakvima kakvi smo.

Ličovi, Kinovi, Du Morierovi i Tenielovi crteži, kao i karikature manje slavnih autora, nisu dizali ljude na ustanke i revolucije, ali su prikazivali smešnu stranu mrtve ozbiljne viktorijanske Engleske.

I pored mnoštva humorističkih listova koji su u 19. veku izlazili u Evropi, pa i u Srbiji, koja tada nije bila toliko mimo sveta, koliko je danas kad za nju postoji samo Stari kontinent, “Panč” je bio Panč”.

Prateći vreme, “Panč” je napredovao u skladu sa njim, pa i onda kada je Malkolm Magiy pojačavao satiričnu oštricu, a onda kada je Bernard Holovud promenio naslovnu stranu, pa i onda kada je Vilijam Dejvis uređivao “Panč” kao parodiju “Plejboja”, ne osvrćući se na kritike onih koji su mu zamerali što ovu nacionalnu instituciju srozava na tako ogoljen nivo.

Godine 1969. ovaj magazin kupio je Junajted njuspejpers, a mi bismo dodali end magazins, kako bi nam se ova situacija osećala kao kod Kuće, i to je bilo tek drugo menjanje vlasnika, što je za kapitalizam više nego začuđujuće, ali je i to bio znak da su se čuda i u 20. veku još događala.

Godine 1974. napravljen je jedan promotivni broj koji je bio pun optimizma i vere da “Panč” ne samo ima budućnost, nego da je pred njim i sve vreme ovoga sveta.

Ali, osamdesetih godina, tiraž počinje neumitno da pada, a ni dovođenje novih urednika nije zaustavilo taj trend jedan, trend dva i trend tri.

Godine 1992. dok “Jež” izlazi na kesi sa kilo leba od 600 grama, na recikliranoj hartiji, sa parčetom staklenog ogledala na naslovnoj strani, u sito-štampi, na flaši, na najmanjem formatu u istoriji svetske štampe, “Panču” nije mogla da pomogne ni srpska dosetljivost.

Junajted njuspejpers gasi najstariji humoristički i jedan od i inače najstarijih listova svih vremena.

Činilo se da je to definitivni kraj.

Ali, spas, kao što to obično biva, dolazi od jednog tajkuna.

Tajkun se zove Mohamad al Fajed, poznat kao Dodijev otac, onog Dodija al Fajeda na čijim je rukama, zajedno sa njim, umrla Lejdi Di u pariskom tunelu, usred mraka.

Mohamad al Fajed vlasnik je “Herodsa”, najpoznatije robne kuće u Londonu, u kojoj je septembra 1996. godine, dok smo mi zviždali i lupali u lonce i koritanca, priredio gala promociju novog starog “Panča”.

“Panč” odmah biva trn u oku britanskog establišmenta, što je njegovu etabliranost dovelo u pitanje na startu novog života.

Napisi u kojima se ismevao Mardokov batler, sa prikazom najintimnijih detalja iz života Rupreta, tog medijskog mogula, ili iznošenje prljavog veša Pitera Mendelsona, funkcionera Laburističke partije koja je bila tako usamljena na vlasti, nisu mogli da prođu bez posledica.

Ostavljen od publike, izdan od kolega, neprilagođen novonastalim okolnostima, “Panč” je posle 16 decenija izlaženja, ugašen 2002, dočekavši i treći milenijum.

I zato, danas kada izlazi kao “Trihiljaditi” ni za “Jež” nema garancija da će se pojaviti sledeći put.

Pogotovo, kad takve garancije nije imao list koji je kroz tri veka izlazio u zemlji što do svoje slavne prošlosti najviše drži.

Ukoliko se jednoga dana u “Ježu” dogodi “Pančeva” 2002. ovo pismo neka bude dokaz da smo se borili i onda kada su nas ovdašnja medijska situacija i kulturne prilike izbrisali sa spiska živih.

Mi, uz pomoć svojih prijatelja, saradnika, čitalaca i svih kojima je stalo do “Ježa” ne samo o praznicima, nego i radnim danima, nastavljamo da se borimo kao da smo ne samo u punom nego i kao da smo u prvom broju, kao i onim brojevima koje su potpisivali Branislav Nušić, Branko Ćopić, Miloš Vušković, Đorđe Lobačev, Desa Glišić, Novak Novak, Qubiša Manojlović, Nikola Rudić, Ilija Popovski, Dušan Mandić, Alek Marjano, Dušan Jaglikin, Miloš Krnjetin, Mile Dobrić, Feri Pavlović...

Da ćemo doživeti stotu, garantuje i to što se mi nikada nismo pravili Englezi, koji veruju da će nadmašiti kavkasku dugovečnost.

Ali, ovo oproštajno pismo neka bude tu za svaki, pa i za slučaj opasnosti.

Radivoje Bojčić