Deset najboljih

Prevedena proza

Klasici protiv hitmejkera

Izabrati i domaćem čitaocu preporučiti tek desetak od nekoliko stotina prevedenih i prošle godine štampanih proznih naslova, to na prvi pogled predstavlja nemoguću misiju, koliko zbog razumljive nemogućnosti valjanog uvida, toliko i zbog jednostavno neuporedivih žanrovskih, poetičkih, generacijskih, kulturnih različitosti.

Ovaj nezahvalan zadatak olakšan je, ipak, gotovo statističkom očevidnošću velike nesrazmere između broja prevoda “bestseler” ili “hit” literature i one književnosti koja ne računa u prvom redu s komercijalnim učincima. Uzimajući u obzir to da beletristička dela prvoga opredeljenja imaju takoreći unapred obezbeđenu publiku i uvažavajući činjenicu da domaći izdavači njihovim objavljivanjem neretko i doslovno omogućuju svoj opstanak, u isti mah primorani smo da primetimo i to da ovakvo učestvovanje u tržišno-kulturnoj utakmici često, iako ne i opravdano, kao posledicu ima – najblaže rečeno – nezadovoljavajući kvalitet prevoda i pratećih, korektorsko-lektorskih poslova.

Slučaj najnovijeg nobelovca, Orhana Pamuka, i “vidovitog” odabira, odnosno tajminga publikovanja njegovih dela kod nas, možda najbolje pokazuje da i strategija tzv. manjih izdavača, zasnovana na radu na duge staze i na kvalitetnim, uvek s jezičkog izvornika, a ne iz druge ili treće ruke rađenim prevodima, takođe može da donese poslovni uspeh, a ne samo lep “umetnički utisak”. Nešto slično važi i za romane Yulijana Barnsa, Iana Makjuena i Petera Handkea, hvaljenih ali i osporavanih pisaca koji danas više nisu daleko od statusa živih klasika u svojim književnostima. S druge strane, insistiranje na upoznavanju ovdašnjeg čitalaštva s nedovoljno poznatim kulturama i literarnim scenama – ovoga puta predstavljenim savremenim brazilskim i irskim pripovedačima, odnosno romanopiscima – svedoči o tome da je onima koji ne ciljaju po svaku cenu zamašne tržišne profite, izgleda, i najlakše da investiraju u ovdašnju kulturnu obaveštenost i raznovrsnost. O tome na svoj način govori i činjenica da dovoljno sluha za objavljivanje prvog, odlično ocenjenog romana bosansko-američkog pisca Aleksandra Hemona kod nas nije imao nijedan od ovdašnjih tržišnih “tigrova”, već upravo tzv. alternativni izdavač.

Posebnu poslasticu, a možda i godišnji izdavački beleg kad je u pitanju prevedena proza, predstavljaju kultni romani jednog veoma poznatog (Robert Muzil) i jednog doskora skoro anonimnog međuratnog klasika (Konstantin Vaginov), srpskom čitaocu tek sada prvi put integralno dostupni na njegovom jeziku, ali zato u dobroj opremi i sa svim onim što ovakva izdanja inače podrazumevaju. Čini se da je zaista vredelo čekati sve ove godine.

Tihomir Brajović

Arhitektura

Izlazak na Savu

Proteklu godinu obeležio je graditeljski zamah kakav nije viđen kod nas tokom zamakle jedne i po decenije. U Beogradu i, naročito, u Novom Beogradu nove zgrade sustižu jedna drugu sve ubrzanijim tempom. Nažalost, taj talas sve više slabi kad pređe rubove glavnog grada, ali njegovo stalno jačanje obećava bolje neimarske dane i celoj Srbiji. Istovremeno pojavljuje se sve više poslovnih palata i stambenih zdanja dobrog arhitektonskog kroja i visokih izvođačko-tehnoloških svojstava, ali se pri tom nastavlja i paradoks iz prošle godine da u povećanoj brojnosti novih ostvarenja mali broj dostiže nivo izuzetnih umetničkih dometa. Na planu stručne publicistike, kao neophodnog i podsticajnog pratioca arhitekture, 2006. je bila posve izdašna i brojem i kvalitetom objavljenih dela.

Najznačajniji događaj godine na izmaku zbio se na Savskom pristaništu gde je arhitekta Rodić u jednom segmentu zapuštenog betonskog magacina uredio i otvorio novu višenamensku galeriju. Dobro smišljenom i uzdržanom enterijerskom intervencijom ostvario je prikladan milje u kome eksponati imaju prednost nad galerijskim okvirom. Rodićev smeli preduzetnički i kreativni čin ima dodatnu vrednost u pokretanju novih zahvata na mestu često isticanom u verbalnim planovima, ali akciono zanemarenom.

U novom naselju ispod Belog dvora, među brojnim izgrađenim zgradama, vila „Todorović” odmah pleni pažnju prolaznika. Dinamičnim eksterijerom izvedenim superponiranim horizontalnim fasadnim ramovima kombinovanim sa vertikalnim višeetažnim okvirom otvorenog stepeništa, te uz sadejstvo sivog mermera, stakla i metala, Radojičić je hronici naše stambene arhitekture dodao jedno značajno delo.

Beogradske arhitekte Jelena Ivanović-Vojvodić i Vasilije Milunović su u mestu Bigovo na Tivatskoj rivijeri našli impresivno saglasje prirodnog okrilja i znalački ukomponovane razuđene strukture kuće za odmor.

Za dvojnu kuću sa ukupno deset funkcionalno umešno rešenih stanova J. Mitrović i D. Miljković su našli prikladan i dopadljiv spoljni izraz u živahnoj fasadnoj plastici praćenoj monohromatskom paletom bele boje.

Trio autora je na stambenoj zgradi u Driničkoj ulici priredio prijatno iznenađenje „rajtovskim” potezima na pročeljnoj reljefnoj slici vešto sazdanoj od naglašenih horizontalnih i vertikalnih kompozicionih činitelja obrađenih mermerom u svetlom okeru.

Kako od projekta za jednu minijaturnu građevinu može da nastane značajno delo pokazao nam je B. Mitrović na crkvici u selu Štipina. Iako je na raspolaganju imao skromne priručne materijale, maštovitim oblikovnim radom ostvario je bogomolju originalne pojave posebno vredne kao mogući uzor traganjima za novim, savremenim formama pravoslavnih bogomolja.

Umešnim smenjivanjem punih i staklenih segmenata na uličnoj fasadi i živim koloritom na dvorišnoj, Timotijević je uneo sveže tonove u arhitekturu Užica, a posebno bismo istakli inventivno funkcionalno rešenje poslovnih etaža.

Talas pokreta dekonstruktivizma skoro posve je mimoišao našu arhitekturu. Na objektu „Novoluks” Bulajić je pokazao kako je sasvim dorastao postulatima tog, u svetu popularnog, pravca i realizovao je delo dosledne stilske celovitosti.

Izbalasiranim odnosom reprezentativne namene i ugodnog radnog ambijenta, uz suvereno vladanje prostorom, detaljima i koloritom, Stevanovićeva i Stanković su u renoviranju i proširenju upravnog sedišta GP „R. Mitrović – Dedinje” postigli visok kreativni rezultat.

Iz oblasti publicistike izdvojili smo dve monografije od kojih je prva posvećena opusu jednog od naših najistaknutijih arhitekata – Stojanu Maksimoviću. Na vrhuncu svog plodnog stvaralačkog rada Maksimović je trajno otišao u inostranstvo, i mi, listajući ovu izdašno dokumentovanu životnu i radnu biografiju, možemo samo da zažalimo što nije nastavio rad u našoj sredini. U svojoj knjizi o moderni u Nišu, Keković i Čemerikić obavili su veliki istraživački posao i uspešno ga preneli meću korice monografije. Skoro 200 detaljno obrađenih stambenih i javnih zgrada u Nišu i Niškoj Banji trajno je zabeleženo u ovom dragocenom delu niške istorije.

Milorad H. Jevtić

Muzika

Daleko od oskudice

Izgleda da oskudica beogradske svakodnevice nema odjeka na muzičku scenu prestonice. Tako je odluka o izboru vrhunaca godine koja je na izmaku sve komplikovaniji zadatak za ovdašnjeg kritičara. Što znači da je muzički život i raznovrsniji i provokativniji i sasvim u kontekstu dominantnog poimanja prezentovanja ove umetnosti. Dakle, ukoliko organizatori nastave sličnu programsku politiku, ubuduće ćemo verovatno morati da proširujemo „spisak” najuspelijih koncerata... a godinu 2006. videli smo (bez brojčanih oznaka pozicije)...

Ruski pijanista Arkadij Volodos, poseduje psihološko-manuelne predispozicije koje nam dopuštaju da izgovorimo da je u ovom trenutku neuporediv – u svetskim razmerama. Klavirska eksplozija (odnosi se na tumačenje Listovog opusa), suspenduje standardne/globalne muzičke kodove. Opet, Volodos govori “esperantom” koji je imanentan svakom slušaocu prostora ispisanog muzikom.

Mladi švedski klarinetista Martin Frest svirao je sa Simfoničarima iz Geteborga Mocartov Koncert za klarinet i orkestar. Ne zanemarujući blistavu tehničku stranu interpretacije, želimo ipak da naglasimo onu koja mu je donela internacionalna priznanja i koja ga je uvrstila među (NIN-ovih) najuspešnijig deset. To je senzualnost koja svaku Frestovu frazu čini unikatnom, spremnom da zapleše zajedno sa njegovim telom.

Neskrivena ali kontrolisana emocija, intelektualni registri pijaniste patricijske gracioznosti doveli su atmosferu u dvorani do vrenja, u neku ruku nalik onom na koncertima široko popularnih muzičkih žanrova – iako je u pitanju bio Šopen. Bilo bi gotovo nepristojno nadalje raščlanjivati aspekte pijanizma Jevgenija Kisina, jednog od najtraženijih umetnika današnjice.

Marketing je umetnost i od Kenedija se u tom smislu može mnogo naučiti. Ali ono što se ne može kopirati jeste jedinstven „dramaturški tok” svakog susreta sa publikom kao i sposobnost da relativno prosečna dela (ovde violinski koncerti poljskih kompozitora Mječeslava Karloviča i Emila Mlinarskog) učini i te kako zavodljivim.

Deziderio je gitarista mlađe generacije ali starinskog kova. Ne eksperimentiše repertoarom i obraća se isključivo gitarskim vrhuncima kojima demonstrira superiornost. Nakratko, činilo se da u romantičarskom zanosu (kakav možemo da naslutimo još samo na starim snimcima) previše besni po svom instrumentu, čak dovodeći u pitanje polazni tekst. Opet, zasenjivanje slušalaca nije namera Aniela Deziderija; sve što je stiglo sa njegove gitare zvučalo je iskreno i – čarobno!

Još jedan muzički blesak Jugokoncerta (koji 2006. obeležava šest decenija rada), bio je koncert Nikolaja Luganskog sa Pariskim orkestrom. Wegov Šopen (Koncert br.2), otkriva nešto po čemu se razlikuje od svojih kompatriota: (fizička) snaga nije manja od Volodosove ili Berezovskog; kreacije nisu manje inventivne od Kisinovih. Luganski samo dobro odmerava svoje snage i prilagođava ih poetici teksta – bilo je ogromno zadovoljstvo ponovo čuti ruskog pijanističkog aristokratu.

Slovenačka umetnica Marjana Lipovšek, izjavila je nedavno kako je njena pevačka karijera prešla zenit i da se sve radije okreće pedagogiji. Svejedno, “Pesme o mrtvoj deci” Gustava Malera rezultirale su nezapamćenom razmenom emocija između publike i izvođača.

Neadekvatno ozvučenje nije omelo izraelskog violinistu Šlomo Minca, da priredi Sibelijusa (Koncert d-mol op.47) kakvog priželjkujemo. To nije bila razbarušena interpretacija koju bi ponudili svirači poput Rahlina ili Vengerova, već sasvim odmerena, besprekorna. Moramo da naglasimo da je Šlomo Minc imao izvanrednu potporu: dirigenta Bojana Suđića i sve ubedljiviji Simfonijski orkestar RTS.

Peti festival harfe, definitivno je obeležila Ketrin Finč (prošle godine, ona je otvorila beogradski praznik harfe). Sada, koristeći se električnim instrumentom i uz pomoć Big benda RTS-a, ovaj hepening demonstrirao je koliko su pokretljive granice umetničke muzike i koliko izvesni segmenti popularne kulture uspešno mogu biti prevedeni u visoku umetnost.

Retko imamo priliku da dobijemo kompletan pogled na umetnost jednog od muzičkih velikana današnjice. A to se dogodilo – zahvaljujući Jugokoncertu (31. mart) i Centru za muziku Kolarčeve zadužbine (2. april). Violistu Jurija Bašmeta slušali smo u ulozi soliste, dirigenta, u okviru ansambla Moskovski solisti i klavirskog kvarteta. Pojavio se čak i u ulozi književnika. Dovoljno, zar ne?

Marija Ćirić

Strip

Godina teorije

Ova sezona se umnogome razlikuje od prethodnih petnaestak.

Prvo, broj i obim novih tekstova o stripu na Internetu i u štampi se više puta povećao, otvorili su se novi prostori po časopisima (na primer, u svakom broju petnaestodnevnog časopisa “Bestseler” Vasa Pavković ima stalnu rubriku o stripu), a pojavile su se i dve kapitalne knjige. Jedna od njih, u vrhu liste navedena Munitićeva, već je postala zvanični pomoćni uybenik na Fakultetu primenjenih umetnosti, a druga, “Čardak...” sa podnaslovom “Rađanje i život beogradskog stripa 1934 – 1941.”. Žike Bogdanovića, takođe utemeljivača srpske teorije stripa pre tri decenije, to će, s obzirom na studioznost pristupa, sistematičnost obrade teme i metodičnost izlaganja materije, takođe neminovno morati da postane.

Drugo, i u najgorim vremenima godišnje je objavljivan poneki stripski album srpskih stripara sa njihovim kompletnim premijernim stripom. Ove godine nije izašao nijedan.

Treće, obim prevedenih antologijskih stripova, objavljenih i štampanih na potpuno identičnom, a ponekad i višem nivou nego u inostranstvu, nikada nije bio veći. Tu se ističu četiri izdavača.

Prednjači “Beli put” Milana Vuletića Vuleta i urednika Bobana Kneževića koji je ujedno i, što je u vizuelnom transponovanju komplikovanih stranih stripova nove generacije isto tako važno, kompetentan grafički dizajner. Ne znamo šta pre da izdvojimo iz njihove ogromne produkcije koja se meri hiljadama objavljenih stranica i desetinama naslova: da li antologijske “Nadzirače”, najobimnije (446 str.) i vizuelno najkomplikovanije za prevođenje stripsko delo koje se u punom koloru ikada i pojavilo u sedmodecenijskoj istoriji srpskog stripa, nesumnjivo prevodilački izdavački poduhvat godine, da li “Grad greha” (600 str.) Frenka Milera koji smo nedavno videli i kao film, ili stripsku knjigu “V kao Vendeta”, takođe i u bioskopima predstavljenu 2006. Nažalost, ni ove godine tu nema nijednog srpskog stripara ili naslova.

Drugi je “System Comics” Zorana Moroa, Igora Markovića i Milana Rusalića koji je takođe na visokom, gotovo savršenom produkcionom nivou predstavio vrhunske strane stripove (“Kalvin i Hobs”, “Ken Parker”, “Dilan Dog”, “Helboj”...), ali se tu ipak nekako našlo mesta i za jednog domaćeg stripara. Prvi put smo videli “Tehnoočeve” (epizoda: “Početak”) Zorana Janjetova (scenario: Alehandro Hodorovski) koji su premijerno predstavljeni pre nekoliko godina kod francuskog izdavača, a do danas prevedeni na petnaestak svetskih jezika.

Treći je “Politika”, odnosno njen časopis “Politikin zabavnik” koji je nedavno od nadležnih dobio priznanje kao jedan od retkih autentičnih domaćih brendova za koje se zna i u svetu, a koji je pod rukovodstvom urednika Zefirina Grasija samo tokom 2006. objavio oko 1 500 stranica prevedenih stripova. U tom moru se nekako ipak našao i jedan domaći strip, “Maks Debris” crtača Tonija Radeva iz Niša i dvojice scenarista: poznatog srpskog filmskog reditelja i pisca Đorđa Milosavljevića, čiji stripski scenariji su se ove godine realizovali i u Francuskoj, i Marka Stojanovića iz Leskovca.

Četvrti je “Marketprint”, koji je, pored redovnog mesečnog izdavanja 12 mesečnih brojeva časopisa “Stripoteka” i više prevedenih albuma, objavio i 18. tom “Princa Valijanta”.

Elektronski časopis “Strip vesti” koji se besplatno emituje svake nedelje na preko 1 000 adresa širom sveta, ove godine je redizajniran, tako da sada poseduje i ilustracije, pa mu, koliko znamo, nema pandana nigde u inostranstvu, a sajt je jedan od najposećenijih. Samo ove sezone objavio je preko 250 tekstova vezanih za strip.

Prvi put posle sedam decenija od nastanka, ponovo je u privatnom izdanju vodećeg srpskog istoričara stripa Zdravka Zupana, i to kao kompletan foto-reprint iz onovremene originalne štampe pošto su originali odavno izgubljeni, objavljena “Tarcaneta” iz 1936. godine, jedan od najranijih srpskih stripova. U vreme kada autori u gotovo svim evropskim zemljama nisu ni pomišljali na mogućnost da objave erotski strip, a u mnogim državama nisu ni znali za ovaj medij, ovde je tako nešto bilo manje-više uobičajena stvar i necenzurisana pojava.

Novoosnovano Udruženje za promociju i produkciju stripa započelo je i izdavaštvo. Posle 18 godina reprintovan je mnogonagrađivani strip album “El Azar” srpskog stripara Dejana Nenadova koji danas živi u Holandiji, a čiji album je još 1988. premijerno publikovan u Hrvatskoj.

U Leskovcu već godinama deluje mala grupa zaljubljenika koji, na čelu sa Sašom i Markom Stojanovićem, potpuno nesrazmerno veličini grada, otvaraju ogroman prostor za strip.

Slobodan Ivkov