Bez podilaženja beogradskoj čaršiji

Sistematskom obnavljanju, nekada čuvenog, dramskog programa RT Srbije doprineće i pisac Jovan Radulović čiji će dramski tekst “Bora pod okupacijom” biti emitovan do kraja ovog meseca. Pored ovog uzbudljivog dramskog prikaza okupacijskih dana Bore Stankovića i posleratnih patnji zbog iskonstruisanih optužbi za kolaboraciju, koji se pojavio i u knjizi (“Panorama”, Priština), povod ovom razgovoru za NIN je i nevelika obimom ali tematski provokativna nova knjiga Radulovićevih priča pod naslovom “Mama vrana, tata vrana i deca vrane” (kiosk izdanje “Narodne knjige” i Politike). Zbog (pre)dugog probijanja ove drame do malog ekrana, s kojeg nas, inače, svakodnevno obasipa masa favorizovanih i nedovoljno profilisanih emisija tzv. političko-informativnog karaktera, prvo pitanje našem sagovorniku glasi:

Uobičajeno je da se dramski tekst (ili filmski i TV scenario) pojavi kao knjiga posle emitovanja na mediju za koji je napisan. Zašto se u ovom slučaju to odvija obrnuto?

- Dramski tekst “Bora pod okupacijom” pojavio se kao knjiga krajem oktobra prošle godine na beogradskom Sajmu knjiga. TV drama, urađena po tekstu snimljena je u prvoj polovini prošle godine. Bio je mali zastoj u montaži, inače je mogla biti emitovana i pre pojave knjige. Retki su izdavači, pogotovo danas, koji će vam tako lako objaviti dramski tekst kao knjigu, pa čak i više drama. Imao sam sreće, prištinska “Panorama” tražila je nešto novo od mene, i mogao sam im ponuditi “Boru pod okupacijom”. Prihvatili su, pojava knjige obradovala me kao i snimljena drama, koja je inače pravi film, traje sto tri minuta. Dok sam radio u BIGZ-u, ja i moj kolega Radoslav Bratić, uveli smo praksu da u ediciji “Nove knjige domaćih pisaca” svake godine objavimo bar jednu knjigu drama nekog od istaknutih dramskih pisaca. Za petnaestak godina uređivanja stvorila se jedna kolekcija najboljeg što su savremeni srpski dramski pisci napisali: Duško Kovačević, Mihiz, Quba Simović, Aca Popović, Selenić, G. Mihić, Slobodan Stojanović, Ž. Komanin... Često su dramski pisci, pogotovo oni koji imaju više izvođenja u pozorištu, nepravedni i nepažljivi prema svojim tekstovima, kad prođu izvođenja zaborave se, još gore je s tekstovima pisanim za televiziju ili film. Ako ih ne sačuva autor, niko ih ne čuva, kako se snimi koji kadar stranice se bacaju... U mom slučaju je još jedan dodatni razlog, “Bora pod okupacijom” je pisan da bi se mogao igrati i u pozorištu. Objavljen kao knjiga ima veće šanse da bude primećen.

Šta vas je motivisalo da se pozabavite držanjem Bore Stankovića za vreme okupacije?

- Bora Stanković je veliki pisac, jedan od najvećih koje imamo, i moj omiljeni pisac, svaki detalj iz njegovog života privlači, intrigira. Wegova posthumno objavljena knjiga “Pod opkupacijom” (retko preštampavana i od nacionalnih čistunaca nepotrebno skraćivana i cenzurisana) je verovatno najbolja memoarsko-dnevnička knjiga o Beogradu za vreme austrijske okupacije u Prvom svetskom ratu. Zaobiđena je i u čuvenoj Nolitovoj ediciji najboljih srpskih memoara. Boru Stankovića u to vreme i njegovu borbu i nagon da preživi i sačuva porodicu, vidim onako kako vidim sebe i dobar broj svojih kolega prethodnih petnaestak godina, pa i danas. I uvek je Beograd pun onih koji će vam bez imalo stida držati lekcije o moralu i nacionalnoj časti, koji patriotišu kad treba patriotisati, zaćute kad je to opasno i ne isplati se, uvek traže nekoga ko će umesto njih uzvodno plivati, makar taj i ne bio plivač. Oni će sa bezbedne daljine navijati, čekati da potonete, tražiti drugog plivača. Andrić je govorio, misleći na Beograđane, da je Beograd u najtežim momentima svoje istorije grad smelih odluka. Dodao bih: i brzog zaboravljanja i lakog posipanja pepelom.

U čemu se, najkraće rečeno, sastojao njegov greh – da li samo u tome što je iz egzistencijalnih razloga prihvatio da piše i objavljuje pod okupacijom?

- Samo to i ništa drugo. Da je bilo još nešto, valjda bi do sada iskopali. Pisao je malo, neutralne tekstove, zapise o Beogradu i Beograđanima, ističući njihove mane, poltronstvo, nemoral, zelenašenje. I sve to za mali honorar, da se preživi. Odlazio je u Guverman, povremeno, kod Milana Ogrizovića, hrvatskog dramskog pisca, koji je u uniformi austrijskog oficira uređivao literarni podlistak “Beogradskih novina”, jedva dobio dozvolu da na pijaci može prodavati svoje “Božje ljude” jer su bili štampani ćirilicom. U “Beogradskim novinama” objavljivala je i Isidora Sekulićeva – Sremnicka, ali joj to nije uzimano za zlo kao Bori.

Nisu ga, koliko znamo, optuživale samo lažne patriote i pravi ratni kolaborateri i profiteri?

- Naše najuglednije novine “Politika” je prednjačila. Iz tih novina je povedena hajka i kampanja, Bora se morao braniti, odgovarao je rastrzano, nervozno, povređeno, tako da su tek posle njegove smrti, zaslugom njegovog prijatelja, profesora Kostića, ti tekstovi skupljeni u knjigu “Pod okupacijom”.

Kakve su bile posledice svega toga i koliku je cenu plaćao?

- Bora je tad bio najugledniji, najveći srpski živi pisac. Andrić, Crnjanski, Rastko Petrović, Dragiša Vasić tek su počinjali književnu karijeru, objavljivali prve knjige. Ravan Bori bio je možda samo Jovan Dučić. Posle tih ružnih napada Bora je prestao pisati prozu. Govorio je da se ugasio, da je njegov fitilj dogoreo, i fizički je sve više propadao. Cena je bila skupa. Nije bilo novih izdanja starih Borinih knjiga, “Koštana” se retko izvodila, guran je u zaborav. Evo jednog paradoksa koji sam iskoristio i u drami. U čuvenoj Stanojevićevoj “Srpsko-hrvatsko-slovenačkoj enciklopediji” (koja se i danas smatra najboljom i najpouzdanijom enciklopedijom) Bora nije dobio ni jedan jedini redak, nije ni pomenut. Surovo je kažnjen. Milan Ogrizović, minoran hrvatski pisac, austrijski kapetan, koji za vreme austrougarske okupacije uređuje “Beogradske novine”, dobio je osamdeset i osam redaka. Nije teško proveriti. Osamdeset i osam redaka! Tako su Srbi već tad počeli da stvaraju srpsko-hrvatsko bratstvo-jedinstvo.

Može li se u toj Borinoj drami prepoznati nešto i od sudbine samog autora drame, dakle vašoj?

- Meni se čini da može. Boru je u Beogradu držao samo njegov dar. Nikoga nije imao ni u Beogradu, pa ni u rodnom Vranju. Retko je pominjao roditelje bez kojih je rano ostao. Podigla ga je baba Zlata. Za sebe je govorio da je Bora Zlatin. Vi znate, tako se namestilo, da je moje ime osamdesetih godina prošloga veka (kako to starinski i daleko zvuči), povodom oduzimanja Oktobarske nagrade, zabrane “Golubnjače”, intervjua o položaju Srba u Hrvatskoj – bilo uzdizano, osporavano, često u opticaju, i da sam se iz svega nekako izvukao, a faulova je bilo sa svih strana. Na kraju, što bi rekli: prošao sam ko pas kroz rosu, zahvaljujući samo tome što sam bio sam, slobodan strelac. To se ne oprašta. Naravno, relativno mlad i neiskusan, bez podilaženja beogradskoj čaršiji, izbegavajući da idem na čuvene tobož ilegalne beogradske slave, napravio sam i neke greške, ali su one samo moje greške. Zbog njih, osim mene, niko nije imao štete.

U drami je potresno opisana i Borina poseta Petru Kočiću koji u isto vreme leži u duševnoj bolnici. Skoro je zaboravljeno da se Kočićev život tu i skončao, kao lica bez “staništa i postojbine”?

- U drami sam dao sliku, položaj tri pisca, na različitim pozicijama u vreme austrijske okupacije Beograda. Ogrizović je vlast, austrijski oficir, okupator. Malo se zna da je poreklom Srbin iz Like, politički se deklarisao kao pravaš, starčevićevac, frankovac. Bora je povratnik iz internacije, pun straha i zebnje za sebe i porodicu, želi samo da nekako preživi i ništa drugo. Petar Kočić, narodni tribun, žestoki protivnik crno-žute monarhije, dotrajava svoje poslednje dane u beogradskoj duševnoj bolnici. On i Bora su prijatelji. Bora ga od milošte zove Pijetro i Petrašin, po povratku iz internacije, u svojim zapisima, samo u jednoj rečenici, napisaće kako se ne usuđuje da ga poseti, da ne bi na sebe navukao čin veleizdajnika. Posle nekoliko dana Kočić umire. Ono što Bora nije učinio u stvarnom životu, smogao hrabrosti da poseti bolesnog prijatelja, učinio sam ja u ovoj drami, a ubedljivosti tog susreta doprineo je zapis Milana Stoimirovića o poslednjim danima i sahrani Petra Kočića.

U vašoj drami Borina ogorčenost zbog onog što mu se dogodilo kulminira u prisustvu Ive Andrića. Kakvi su bili njihovi odnosi izvan vaše književne imaginacije, dakle u stvarnom životu?

- Bili su prijatelji, od Andrićevog dolaska u Beograd 1919. godine često su se viđali i pričali. Biografije su im slične, poreklo, sredine iz kojih potiču, obojica su rano ostali bez roditelja, o Andriću brine tetka, o Bori baba Zlata. Bora je govorio da i fizički liče, da obojica imaju tamnu, azijatsku put, istočnjačku. Andrić kaže da su u svojoj prozi “obojica regionalnom motivu dali sveljudsku boju i psihologiju”. Bora mu se žalio na podlost beogradske čaršije, opominjao ga da se čuva, da njihove pohvale prima s rezervom. Naravno da nisam mogao izbeći da u drami ponešto od toga iskoristim, ali i izmislim. Najveći tada srpski pisac, pred vratima Narodnog pozorišta, odlazi sa ovoga sveta, ogorčen i slomljen, u prisustvu budućeg velikog pisca.

Do sada ste uglavnom tematizovali i opisivali sudbinu srpskog naroda u Dalmaciji i

Krajini, a u ovoj drami i najnovijoj knjizi pripovedaka posegnuli ste i za nekim urbanim motivima. Je li to nagoveštaj nekog većeg preokreta u vašem stvaralaštvu ili je pak reč o neizbežnosti suočavanja sa životom koji vas okružuje?

- Nema pravila, a nisam ni više toliko mlad i nesiguran, da bih u onome što radim pravio “velike preokrete” kako vi kažete. U književnost sam stupio kao pisac, prepoznatljiv, po temama i motivima vezanim za Dalmaciju i srpski narod koji je tamo živeo. I to me stalno prati, bilo ko o meni da piše ili govori to mu prvo pada na pamet. Neverovatno koliko se pamte prve knjige, drame i romani. Meni je to drago, ali pisac stalno ima želju da se dokazuje, životom i čitalačkim iskustvom osvaja nove prostore, pa se to prenosi i na njegovo pisanje. Ja sam to već uradio u prethodnoj knjizi pripovedaka “Idealan plac” objavljenoj pre sedam godina u “Filipu Višnjiću”. Andrić je lepo primetio za Simu Matavulja da je proširio geografsku osnovicu srpske pripovetke. Manje-više svi to radimo, ali se uvek vraćamo i svom osnovnom stožeru.

Bavili ste se 2005. godine i Vladanom Desnicom, objavljujući jednu knjigu njegovih intervjua i inicirajući, kao direktor Biblioteke grada, naučni skup o Desničinom delu i izvrsnu izložbu povodom njegovog jubileja. Koliko je Desnica zaista prisutan kod Srba i u Srbiji?

- Da, naučni skup i izložba su lepo primljeni, ovih dana izlazi iz štampe i zbornik radova s tog naučnog skupa. Sekretarijat za kulturu grada Beograda imao je razumevanja za taj značajan jubilej (sto godina Desničinog rođenja), a Ministarstvo kulture se oglušilo i ništa nije pomoglo. Desnica je, kako bi se reklo, u našoj sredini kanonizovan kao veliki pisac – pripovedač, romansijer, i što je najvažnije, kao takav prihvaćen je i u mladoj generaciji.

U najnovijoj leksikografskoj i književnoistorijskoj literaturi u Hrvatskoj do sve većeg izražaja dolazi tendencija Desničine kroatizacije. Ima li tamo danas iole relevantnih srpskih intelektualnih i književnih krugova koji bi se takvom procesu, koji inače pripada širem asimilacionom spektru, mogli odupreti?

- Mislim da su konačno i Srbi i Hrvati prihvatili ono što je sam Desnica isticao: da je i srpski i hrvatski pisac, pod tim je mislio i šire – jugoslovenski. Ovde su se književni istoričari i antologičari kasno setili (ali su se ipak setili) da je Desnica i srpski pisac. U Hrvatskoj zato više drže da je samo hrvatski, kroatizuju ga, niko se ne buni. Bilo bi možda najprimerenije da reaguje njegova porodica, njegova deca, ima ih četvoro, svi su živi, intelektualci, ali se plaše, neće da navlače nevolju na vrat. U današnjoj Hrvatskoj ne postoje nikakvi “relevantni srpski intelektualni i književni krugovi” kako vi kažete. Postoje postojani pojedinci, u poodmaklim godinama, poput profesora Svetozara Livade i Jovana Mirića, koji hrabro, bez dlake na jeziku, iznose zastrašujuće primere diskriminacije, skoro segregacije prema Srbima, nešto što danas verovatno nigde u svetu ne postoji, a u Evropi zasigurno.

U novoj knjizi priča, u priči “Nema Veronike” koja se dešava u današnjem Zagrebu malo se i tim bavite?

- Da. Povod je bila kratka novinska vest od pre nekoliko godina. Poznatog profesora sociologije, pomenutog Svetozara Livadu, na Jelačićevom trgu, prepoznao je jedan starčić, profesor vršnjak, uputio mu nekoliko pogrdnih reči i pljunuo ga. Svetina je aplaudirala. Junak moje priče, osramoćen i ponižen, popljuvanog lica, profesor Livada, čekao je da mu iz svetine priđe Veronika, svilenim rupčićem obriše popljuvano lice, ali nje nije bilo i neće je dugo biti. Mladih srpskih intelektualnih snaga, sličnih profesoru Livadi, koliko ja znam u Hrvatskoj nema.

Prošlo je četvrt veka od velike afere s vašom dramom “Golubnjača”. Progon iz Novog Sada, njen nov život u Beogradu, osporavanja i pohvale. Ima li šta novo ili staro nepoznato?

- Dvadeset pet godina je zaista brzo prošlo, i mnogo toga otišlo u zaborav. Moja dokumentacija poprilično velika još uvek je zavezana špagom. Možda bi zaista vredelo da se neko tim pozabavi, pa da čitav “slučaj Golubnjača” bude okončan. Nedavno je čuveni vojvođanski paša i autonomaš Dušan Popović, koji je proizveo “slučaj Golubnjača” i vodio čitavu akciju, objavio svoje romansirane uspomene na oko tri hiljade strana. Prelistao sam ih, očekujući da će i o tome nešto reći, kad ono – o “Golubnjači” i događajima oko nje u Novom Sadu i Vojvodini nema ni jednog jedinog slova.