Parkur

Došla nam je iz sveta još jedna opasna zabava. Odnela je i prvu žrtvu. Četrnaestogodišnji Kraljevčanin Qubiša Dimitrijević propao je kroz stakleni krov hale Fabrike vagona “Procesna oprema”, upražnjavajući smrtonosni “parkur”.

Šta je “parkur”? Opasna igra pretrčavanja unapred određene trase za najkraće mogućno vreme. Kao u finalu američkih akcionih filmova – preko krovova, hala, mostova, vijadukta. Igra se zove parkur po francuskoj imenici parcours (postverbal od glagola parcourir, proći hodom, trkom, pogledom) koja odgovara našem pojmu trase, takođe francuskog porekla (trace – trag, trasa). Zato se učesnici u ovoj neobičnoj trci zovu traseri (francuski traceur, oni koji idu ili trče po nekoj određenoj putanji, prema tome, nepravilno je trejseri; trasa se engleski kaže route).

Parkur su izmislili izvesni Dejvid Bel i Sebastijan Fukan, kojima je zajednička “filozofija” parkura, kao simbola savladavanja prepreka u životu, s tim da prvi, Anglosaksonac, smatra da parkur treba da ima pravila, a drugi, Francuz, misli da traseri treba da ostanu individualisti koji “slede svoj put”. Kod nas je parkur navodno uveo izvesni Bogdan Cvetković iz Kraljeva.

Parkur nije jedina opasna disciplina. Žrtve odnose i planinarenje, i trke automobilima, pa čak i boks, pa su se ipak izborili za svoje zvanično mesto među sportovima. Psiholozi su u pravu kad kažu da je parkur nesumnjivo opasni i pomodni put urbane omladine u traganju za svojim identitetom. Izazov u odnosu na svoju okolinu, pre svega na vršnjake, sličan je još opasnijoj upotrebi droge, kao svojevrsna deformacija potrage za slobodom i ispoljavanje veće hrabrosti od vršnjaka. Ali ova tumačenja nisu nikakva uteha ucveljenim roditeljima.