Velika božićna zaplena

Makedonski carinici Božić su dočekali radno. Na graničnom prelazu Blace, između Kosova i Makedonije, otkrili su pošiljku od 486,705 kilograma (merenje je trajalo tri dana) kokaina visokog stepena čistoće. Beli prah, zapakovan u plastične kesice, bio je umočen u kante sa farbom, “jednom vrstom jupola ‘pinturas kroma’”; kante su otkrivene u kamionu makedonskog državljanina Alije Azirovića. Aliji je određen jednomesečni pritvor, ali to je ponajmanje bitno u čitavoj priči o velikoj božićnoj zapleni kokaina. A priča se čini zamršenom bar koliko je vredan zaplenjeni kokain – u uličnoj prodaji na ulicama balkanskih gradova, pedesetak miliona evra. U Zapadnoj Evropi, skoro duplo više. Ali gde je kokain, zaplenjen u Makedoniji, trebalo da završi? I kako je stvarno presečena ova velika isporuka? Kakve će posledice to izazvati?

Makedonske vlasti javnosti su ponudile detaljno objašnjenje putešestvija zaplenjenih pola tone kokaina. Iako detaljno, ne deluje sasvim uverljivo; to jest, kao da su istinite informacije prekrštene potpunim dezinformacijama. Elem: početna destinacija kokainske pošiljke je Venecuela, luka Laguera. Kontejnerom je, hrvatskim brodom “Lošinj”, prebačena u Španiju (velika luka Algesiras u Andaluziji, na jugu Španije), pa u Italiju (luka Đoja Tauro u Ređo Kalabriji, druga najveća na Mediteranu), a odatle u luku Bar, u Crnoj Gori. Tu je pretovarena u kamion spomenutog Alije Azirovića koji se kroz Crnu Goru, preko Kosova, uputio ka Makedoniji. Konačni cilj Alije Azirovića, objavio je Qupčo Todorovski, direktor javne bezbednosti u makedonskoj policiji, bila je Grčka, Solun. Zlosrećnom Aliji za posao je 28. decembra prošle godine plaćeno 1 100 evra.

Organizator transporta kokaina bila je firma “Makfut” iz Beograda, vlasništvo izvesne Stanislave Čočorovski-Poletan. Ime odranije poznato organima gonjenja i novinarima crnih hronika, nama ovde najzanimljivija po tome što je (bila) okumljena sa Željkom Ražnatovićem Arkanom i što se još tokom devedesetih specijalizovala za uvoz akcizne robe – nafta, cigarete, alkoholna pića... Budući da se zna kako se takva roba uvozila u to vreme, jasno je da je Stanislava Čočorovski-Poletan, pored kriminalnih veza, imala i veze u tajnim policijama Srbije, Makedonije... Sumnji dodatno doprinose i njene rodbinske veze – bliska je rođaka Slobodana Bogojevskog, bivšeg šefa makedonskog DB-a. Oboje su demantovali ranije optužbe skopske štampe da su sa Arkanom švercovali naftu i cigarete u Srbiju, optuživši (konkurentski?) “Makedonija tabak” za te mutne poslove, ali ne u sprezi sa Arkanom (“On je bio divan čovek”, izjavila je), nego sa porodicom Milošević. U svakom slučaju, Stanislavi Čočorovski-Poletan u Makedoniji je, u odsustvu, određen jednomesečni pritvor i za njom je raspisana međunarodna poternica.

Utvrđeno je i da su firma iz Venecuele, koja je ka Evropi poslala tovar nadaleko čuvenog venecuelanskog molerskog materijala, kao i grčka firma koja je naručilac robe, zapravo nepostojeće, fantomske firme. I to je, otprilike, ono što je zasad nesporno.

Nespornim se čini i da je makar za potrebe transporta droge bilo aktivirano već poznato balkansko transnacionalno kriminalno bratstvo po profitu. Makedonci, Srbi, Hrvati, Crnogorci, Albanci sa Kosova...

A šta je sporno, ili makar nedorečeno? Nije sasvim jasno, najpre, zašto bi se toliki kokain vozikao prvo do Španije, pa do Italije, da bi bio istovaren tek u Crnoj Gori. Pogotovo ako je tačno ono što se navodi, da je pošiljka namenjena tržištu zapadnoevropskih zemalja. Zašto, onda, nije u Španiji ili Italiji skinuta sa broda, nego su daljim putešestvijem povećavani i rizici i troškovi transporta? Zatim, kako to da ni španskim ni italijanskim službama nije privukla pažnju isporuka čuvene venecuelanske farbe, upućena za Crnu Goru? Špancima i Italijanima izgovor, ali ne i opravdanje, može da bude ogromna količina robe koja prođe kroz luke u Algesirasu i Đoji Tauro. Kako je, zatim, sva ta farba promakla i Crnogorcima u Baru? To, doduše, možda i nije tako začuđujuće – objasnili su da nisu imali zakonskih osnova da kontrolišu pošiljku zato što nisu znali da bi u njoj mogli da pronađu drogu.

Najinteresantnijim se, međutim, čini pitanje kako je pola tone kokaina uopšte i palo u ruke makedonskih carinika i policajaca? Ni sami Makedonci nisu usaglasili svoje priče. Najpre, šef tamošnje carinske uprave Vančo Kargov govori da je pošiljka presretnuta zahvaljujući informaciji Unmik administracije iz Prištine. Tvrdnja sasvim besmislena, makar i zato što ne postoji nijedan razlog da Unmik “prepusti” ovoliku zaplenu nekome drugom. Ali zašto je carinik Kargov izrekao ovako očiglednu besmislicu? Elem, uviđa to i makedonsko Ministerstvo za vnatrešni raboti, pa menja priču i nudi još maštovitiju verziju: tajna operacija bila je samo njihova, trajala je mesec dana, imali su tajnog agenta ubačenog među krijumčare kokaina. Da li bi se Makedonci toliko angažovali oko droge koja je samo u tranzitu kroz njihovu zemlju? Sve i da su sposobni za kompleksnu operaciju kao što je ova koju opisuju, a dosad nisu baš pokazali slične sposobnosti ni oni, a ni mnogo ozbiljnije službe iz okruženja. Pa da, pri tom, ni rečju ne obaveštavaju nijednu od regionalnih službi nego rade na svoju ruku, rizikujući time da cela operacija propadne na nekakvoj gluposti? Sasvim neuverljivo, i potpuno suprotno uobičajenoj praksi u kojoj su policije i druge sigurnosne službe različitih država po prirodi stvari prinuđene da sarađuju – baš kao i kriminalci koje ganjaju.

Najzad, ako je već makedonska policija sve vreme pošiljku držala pod kontrolom, zašto nisu kontaktirali, makar, svoje grčke kolege? Da organizuju zaplenu kokaina na njegovom konačnom odredištu, u Solunu, gde bi mogla da bude otkrivena još koja karika u švercerskom lancu?

Ili su sve ove tvrdnje izgovorene samo da bi skrenule pažnju sa mogućnosti da je pola tone kokaina otkriveno zahvaljujući informaciji pribavljenoj na sasvim drugačiji način? Na primer, dojavom, ili čak u saradnji sa nekom od suparničkih grupa narko-bosova.

Ta je mogućnost sasvim realna uzme li se u obzir da su u poslednje vreme ulozi značajno povećani. Kokain je, naime, odskora počeo da u Zapadnu Evropu, iz Južne Amerike, stiže i preko naših prostora, ustaljenim heroinskim rutama. To je povećalo zarade organizatorima posla, ali je povećalo i njihove apetite i želju da se ugrabi što veće parče slatkog kokainskog profita. Pri tom, ne dotiče ih mnogo ni konstantan pad cena narkotika na svetskom tržištu. Pad izazvan što povećanom proizvodnjom heroina u Avganistanu i kokaina u Južnoj Americi, što pojavom jeftinijih, sintetičkih droga koje obaraju cenu tradicionalnijih droga.

Veze balkanskih kriminalaca sa južnoameričkim kolegama, inače, datiraju još od početka devedesetih godina prošlog veka; pokojni direktor Stambene zadruge “Šumadija” Radojica Nikčević, recimo, u Kolumbiji je poslovao sa, takođe pokojnim, čuvenim Pablom Eskobarom.

Velika božićna zaplena kokaina će, u svakom slučaju, izazvati novi krug hladnokrvnih likvidacija diljem Balkana. Slično se dešava posle svake iole ozbiljnije zaplene droge, a budući da su ovde nekome propali milioni, pucnjave može da bude samo mnogo više. Otmu li se događaji kontroli, dobićemo reprizu uličnog nasilja s početka ove decenije, kada je Zemunski klan eliminisao svoju konkurenciju uspostavljajući monopol na srpskom tržištu narkotika.

“Sablja” je počistila Zemunski klan i zakratko ostavila prazan prostor. Manje je poznato, ipak, da su Zemunci bili tek druga ili treća stepenica u hijerarhiji, a da glavni narko-bos tokom vanrednog stanja nije čak ni privođen; štaviše, usred “Sablje” napustio je Srbiju. Nije poznato kada se vratio u zemlju, a nema ni indicija da je u međuvremenu odlučio da promeni životne navike i prestane da trguje narkoticima.

Tek, posle “Sablje” na srpsko tržište pokušavaju da uđu “igrači” iz Bugarske, sa Kosova, ali najuspešniji su oni iz Crne Gore. “Drže” heroin, svu travu (marihuanu)... Vraća se u zemlju i Sreten Jocić – Joca Amsterdam, jačaju i još neke grupe u Beogradu. Crnogorska veza slabi – uhapšen je Krsto Stanišić (viđan svojevremeno u društvu Joce Amsterdama), ubijen Goran Mijatović – Mita Bežanija... Jača, naročito, tzv. Kekina grupa (Dejan Stojanović Keka), koja je navodno trenutno i najozbiljnija u Beogradu. Uoči Nove godine, inače, “Kurir” je objavio da je Kekina grupa planirala ubistvo ministra unutrašnjih poslova Dragana Jočića i njegovog direktora policije Milorada Veljovića. Postoje i informacije da je, pošto su planovi provaljeni, Keka odleteo za Južnu Ameriku. Da umakne policiji, ili da ugovori neke nove poslove?