Nova Karmen

Postavka “Karmen” reditelja Borislava Popovića iz 1983. godine igrana je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu više od dve decenije, doživela 154 izvođenja (pred 82 748 gledalaca/slušalaca) i prema tome bila jedna od najuspešnijih inscenacija ove kuće. Utoliko je izazov koncipiranja nove “Karmen” bio veći. Za razliku od prethodne, koja je bila rezultat pretežno domaćih umetnika, “Karmen” čijoj smo premijeri prisustvovali 23. decembra poverena je autorskom timu na čelu sa rediteljem Markom Pučijem Katenom i novim šefom-dirigentom Opere i Baleta Narodnog pozorišta Johanesom Harnajtom.

Reditelj, i sam pevač (usavršavao se kod Alfreda Krausa i Sesta Bruskantinija), logično, postavku formuliše kao kompromis između dramaturških potreba i zakonitosti vokalne tehnike. Dinamičnost je postignuta: velike scene naprosto ključaju od pokreta, a s druge strane je očevidna striktna pojedinačna karakterizacija likova i to u skladu sa osobenostima njihovih tumača. Marko Puči Katena ne poseže za izmeštanjem iz autentičnog prostora i epohe, može se reći da je njegovo čitanje Bizeove partiture konvencionalno: kostimi Elene Ćikorele stilizuju/ublažavaju oštrinu oficirskih uniformi ali naglašavaju zavodljivost (čak glamur) ženskih toaleta; scenografija (Nađa Selavi) je redukovana na najjednostavnije forme konstruisane tako da obezbede funkcionisanje nekoliko značenjskih platformi istodobno. Jedino nas tretman svetla povremeno dovodi u nedoumicu...

Podela je adekvatna i očekivana. Dragana Jugović – Del Monako je najatraktivnija Karmen koju Beogradska opera poslednjih godina ima. Blistava, sugestivna, ona je zvezda ove postavke. U manje atraktivnoj ulozi bogobojažljivog devojčeta španske provincije čuli smo izvanrednu Jasminu Trumbetaš – Petrović. Imajući u vidu visoke domete i rafiniran pristup (ne samo) ulozi Mikaele, pomalo čudi to što ova umetnica nije više eksponirana. Tim pre što sličnih pevača nemamo u prevelikom broju. Angažovanje Vladimira Andrića (Morales), Ivanke Raković (Fraskita), Željke Zdjelar (Mercedes) i – naročito – mladog Predraga Milanovića (izvanredan Dankairo; od ove sezone i jednako uspešan Belkore u Donicetijevom “Qubavnom napitku”), rezultiralo je prevazilaženjem “epizodnosti” njihovih likova. Toreador Eskamiljo Miodraga D. Jovanovića je samouvereni kicoš, ovde s namerom doveden do bezobrazluka čime je uspostavljen potreban kontrast u odnosu na centralni muški karakter, don Hozea. Na ovom mestu stižemo do vrhunca postavke. Naime, kao gost Beogradske opere, u prvim izvođenjima nove “Karmen” pojavljuje se mladi Korejac Li Hon (diplomirao na Manhajmskoj operskoj školi, magistrirao na univerzitetu “Nova Bugarska”). Besprekorno usklađen sa beogradskim operskim ansamblom, Hon je obrazac standarda savremenog pevača: podrazumevajući glasovni kapaciteti i emocionalnost (sa zapanjujućom transformacijom od naivne smetenosti do bezumne ljubomore) koja posmatrača gotovo da dovodi u savezništvo sa nesretnim narednikom.

Dirigent Harnajt (čiji autoritet opažamo u skladnoj slici hora i orkestra), najavio je neposredno pred premijeru: “U ovoj novoj Karmen biće više Bizeove muzike a manje Giroovih rečitativa (orkestarski rečitativi, na osnovu Bizeovih motiva, naknadno dopisani namesto prvobitnih govornih dijaloga). Nadam se da ćete uživati u ovom novom viđenju Bizeovih originalnih ideja...” Obećanja su, čini se, ispunjena.

Marija Ćirić