Putinova runda

Ruski i francuski monopoli za gas potpisali su krajem decembra sporazum kojim je Gaz d’ Franse obezbedio snabdevanje ruskim gasom do 2030. Rusi su se obavezali da prodaju po dvanaest milijardi kubnih metara godišnje, tokom 24 godine. Zauzvrat – njihov Gazprom je dobio deo francuskog distribucionog tržišta. To znači da će jedan broj francuskih industrijskih potrošača, a od jula 2008. i izvestan broj francuskih domaćinstava, kupovati svoje “mesečno sledovanje” direktno od Rusa.

Gasni sporazum Rusa i Francuza mogao bi u nekom uopštenom obliku biti model na kojem u odnosima Rusije i Evrope politički insistira Putin. U Kremlju se to vidi kao metod pozitivne ekonomske infiltracije. Preplitanje interesa u postepenom približavanju i integraciji dve evropske celine.

Uprošćeno, model bi se mogao svesti na devizu – kupujemo jedni kod drugih. Znači, ne ulažete samo vi kod nas. Investiramo i mi kod vas. Zajednički interesi postaće najbolje bezbednosne garancije i samo oni mogu pomoći da se uklone preživela politička podozrenja Zapada prema Rusiji i obratno.

Novembra 2006. sporazum po “francuskom modelu” potpisali su Gazprom i Eni, propustivši Ruse u maloprodajnu mrežu Italije. A uskoro zatim i s firmama u Nemačkoj. Nemačke firme dobile su vlasnički udeo u gasnim proizvodnim kapacitetima Rusije u zamenu za akcije nemačke gasne distribucije.

S paketima akcija tri najveća potrošača ruskog gasa na kontinentu (Nemačke, Francuske i Italije) u posedu, Gazprom je sada pred vratima Britanije – najvećeg konzumenta gasa unutar EU. I najvećeg protivnika bilateralnog sporazumevanja s Rusima, mimo prethodno usaglašenog zajedničkog stava EU.

Konsenzus Evrope o jednoj sveobavezujućoj politici prema Kremlju trebalo bi da spreči da neko eventualno bude žrtva energetske ucene Rusa. Međutim, teško je dosegnuti do saglasnosti zbog antiruskog antagonizma tzv. bloka odbijanja okupljenog oko Varšave.

Dok EU raspravlja o (ne)principijelnosti evropske “ruske politike”, Gazprom – rusko energetsko oruđe s geopolitičkim dejstvom – počinje 2007. s 56 odsto rasta svoje berzanske vrednosti. Dosegao je 274 milijarde dolara, izrastajući u najbolje vrednovanu kompaniju van SAD, atraktivnu za ulagače.

Nekoliko drugih sličnih giganata, pre svega u sektoru nafte, među kojima vodi Rosnjeft, pomogli su Rusiji da se na kraju 2006. pojavi kao deseta svetska ekonomija s 960 milijardi dolara u vrednosti domaćeg bruto proizvoda. Dvostruko više u odnosu na vrednost tog proizvoda pre samo dve ili tri godine.

Krvotok ruskog napretka i dalje su gas i nafta. Ali bujanje tog napajanja omogućeno je promenljivim, za Ruse sasvim slučajno već duže vreme povoljnim spoljnim okolnostima tražnje i visokih cena na tržištu.

S tog stanovišta, Putin je predsednik pod zvezdom sreće. Od 2000. do 2006. Rusija je ostvarila 600 milijardi dolara prihoda od izvoza.

Nikada ranije cena nafte nije tako brzo probijala neslućeno visoke barijere kao 2006 – kada je, tokom jula, cena najkvalitetnijeg petroleja “brent” dosegla 73 dolara za barel. Svaki pojedini dolar skupljeg petroleja donosio je Rusima po 3,6 milijarde dolara viših izvoznih prihoda. I po milijardu i 700 miliona dolara dodatnih prihoda u budžetu, učinivši mogućnim da se otplate spoljni dugovi i da se obrazuje fond od oko 400 milijardi dolara rezervi (300 milijardi rezervi i sto milijardi u sredstvima stabilizacije). Tokom 2007. očekuje se još 120 milijardi dolara viška u budžetskim prihodima, I, samim tim, još 80 milijardi dolara pridodatih Fondu za stabilizaciju.

Osećaj da su u zemlji “velike pare” izrazio se atmosferom masovnog preduzetništva. Povodom samita Grupe 8, jula u Sankt Peterburgu, Moskva je proglasila međunarodnu konvertibilnost rublje, oslonivši se na priliv milijardi dolara od petroleja. Povratak rublje u međunarodnu arenu pomogao je buđenju romantičnog zanosa. Ruski novac postoji već osam stotina godina i uvek je za to vreme delio i uspone i padove velike imperije, pre nego što je obezvređen politikom boljševika. Sada, kada se ponovo obreo u društvu evra, dolara, funte, jena, podsticao je na maštanje o još jednoj pobedi Rusije, na njenom putu do “boljih vremena”.

Predsednik Putin izrazio je nadu da će konvertibilni novac postati privlačniji najpre građanima Rusije (za šta “moramo još mnogo da se potrudimo”), a da će zatim “postepeno širiti zonu svog uticaja”... Istovremeno, trgovanje ruskom naftom počelo je i na Berzi u Moskvi, gde se cena petroleja nije više iskazivala u dolarima već u rubljima. Pola godine konvertibilnosti rublje nije demantovalo ta optimistička očekivanja.

Otvarajući “ruski Davos”, ekonomsko savetovanje u Sankt Peterburgu letos, šef Kremlja je potvrdio optimizam Kremlja: “Niko više ne sumnja da je Rusija već nekoliko godina predvodnik sveta u ekonomskom rastu”, citiran je predsednik. “Kupovna moć našeg BDP-a prevazišla je jedan i po trilion dolara. Nisu nam više potrebni inostrani zajmovi. Štaviše, ove godine obim naših zlatnih i deviznih rezervi pokriva ukupnu sumu i državnih i privatnih spoljnih dugova”, citiran je.

Ipak, sumirajući 2006. godinu, neutralni posmatrači ovih velikih događaja zaključuju da je Putin zapravo tek na pola puta u onome što je zamislio. Postigao je uglavnom dve stvari – vratio je državu na dominantnu poziciju u tzv. strateškim sektorima privrede (pre svega u oblasti energetike) i osigurao je značajne rezerve kapitala. Međutim, šef Kremlja počinje poslednju godinu svog predsedničkog mandata. Marta 2008. slede predsednički izbori. Prikladno tome – zadatak aktivne upotrebe tih stvorenih uslova za ekonomske i industrijske reforme, koje bi Rusiju oslobodile “zavisnosti” od nafte i gasa, ostaje sledećem predsedniku.

Naredni zadatak je osigurati rast, nezavisno od varljivog, nekada izdašnog a nekada slabijeg doprinosa nafte i gasa. I, takođe, osigurati širu i pravičniju raspodelu te blagodeti, tako da dobrobit od izvoza i ekonomskog napretka oseti što veći deo ruske populacije, što sada nije slučaj. Tek to bi moglo potvrditi i obeležiti proklamovani “prekid s prošlošću”.

Ali, i ovo dosad i to buduće čine “politiku putinizma”, a pitanje je da li će i u kojoj meri “putinizam” biti suština ili makar deo politike Putinovog naslednika. U vreme smena nezahvalno je baviti se predviđanjima. Sigurnije je zaključivati. Na primer, o rundi koja je, sve u svemu, odboksovana sasvim uspešno.