Nasleđe tajne policije

Evo me opet. Vreme mi je da nadoknadim propušteno gradivo. Dakle...

Već je do banalnosti poznato da tajna policija (ili, u množini, tajne policije) ima značajnog udela u nasleđu prošlosti. Ništa posebno. Špijuniranje sopstvenih građana bilo je važna stavka u besklasnom društvu, to jest svuda istočno od Beča. Malo je nezgodno ukoliko se to obavlja dobrovoljno, u slobodno vreme, što je svojevremeno predstavljalo pravu pasiju idejno svesnih članova društva, raznih čvorovića i inih balkanskih špijuna.

Ali, ta su idilična vremena unutrašnje bezbednosti uglavnom prošla. Neke bivše komunističke zemlje, decenijama znane kao bastioni totalitarizma, svoj put ka demokratskom preobražaju i evroatlantskim integracijama započele su baš otvaranjem dosijea svojih tajnih policija. Svašta je tu imalo da se pročita. Tako je, recimo, značajni mađarski pisac Esterhazi otkrio kako mu je otac, koga je inače smatrao finim gospodinom, bio profesionalni doušnik. Nije ispalo loše jer je o tome odmah napisao roman.

A šta se kod nas, u tom pravcu, događa? Ako je suditi po romanesknoj produkciji, ne događa se ništa. Kao da tajna policija ovde nikada nije postojala. Međutim, s druge strane, novine su pune priča o strahotama tajnog policijskog delovanja, s posebnim akcentima na dostavljačkoj delatnosti nekih i danas uglednih građana koji se inače predstavljaju kao ubeđene demokrate. Istini na volju, stoji i činjenica da smo u odnosu na zaostavštinu tajne policije podeljeni. I dok se neki uporno zalažu za ničim uslovljenu dostupnost dosijeima, što bi ujedno značilo i reformu tajnih policijskih službi do moguće opcije njihovog ukidanja, dotle se neki drugi tome protive na ovaj ili onaj način, najpre oklevanjem da se donese zakon o likvidaciji postojećih tajnih arhiva, a to je, van svake sumnje, dokaz kako sam pojam tajnog policijskog rada još ima značajnog uticaja na kolektivnu psihu ovdašnje populacije ili je bar od životne važnosti za neke koji su se onomad istakli u doušničkoj delatnosti.

Otuda je kao svojevrstan presedan dočekana odluka (odlazećeg?) ministra spoljnih dela da, u okviru humanitarno – predizbornog poklona, zaposlenima u tom resoru dopusti nesmetani uvid u materijale interne tajne policije (koja poseduje formalno-zvanični naziv koji, zbog njegove dužine, ovde ne navodimo). Presedan je u tome što je ovaj korak učinjen mimo jasne zakonske regulative, manje-više na svoju ruku. Ministar je, dakle, samovoljno otvorio sef i pozvao potčinjene mu činovnike da se sa izvora informišu o razlozima zašto su bili izloženi diskriminaciji na političkoj ili nacionalnoj osnovi. Nema sumnje da je u ovome bio delimično inspirisan potrebom ličnog političkog marketinga u vreme predizborne kampanje. No, svejedno. Poklonjenoj šansi se u zube ne gleda.

Ono što će tek predstavljati pravo iznenađenje biće eventualni masovni odziv tako ukazanoj mogućnosti, to jest činovnička navala na izlizane fascikle ličnih dosijea u najzad otključanom sefu interne tajne policije. To će, s oproštenjem, biti izraz svojevrsnog mazohizma, šaka soli na nezalečenu ranu iz prošlosti. Jer, šta današnji potencijalni diplomata, pred kojim se otvaraju vrata jedne nove karijere, može saznati iz dosijea koji je o njemu godinama sklapala priručna tajna policija? Otkriće da nije postao treći konzul u nekoj afričkoj lavojebini zato što potajno obeležava krsnu slavu. I saznaće da ga je tamo-gde-treba cinkario venčani kum, večni pripravnik za drugu godinu na pravima. Ali, kakva je korist od svega toga? Valjda su vremena kada je o nečijoj sudbini odlučivala tajna policija ostala iza nas, na đubrištu istorije. Stručnost ispred tajne policije.

Iz tog razloga ovog hroničara najviše zanima dodatno ministrovo obećanje kako će, nakon što se svako ko želi upozna sa sadržajem svog ličnog dosijea, iste uništiti putem spaljivanja. Jedino me čudi što to nije odmah učinio. Možda zato što bi to izazvalo neželjene reakcije. One i ovako nisu izostale. Tako je, recimo, baš sa stranica ovog nedeljnika, jedan uvaženi istoričar apelovao na ministra da se uzdrži od herostratskih poriva jer su, reče on, policijski dosijei važan izvor naučnog istraživanja. Uvaženi istoričar je, u prilog ove svoje teze, naveo nekoliko primera kada se, po podacima iz arhiva tajne policije, došlo do korekcije nekih do tada neprikosnovenih istorijskih istina, poput onog slučaja nekog ložača koji je bio undercover agent bečkog dvora. Ili tako nekako.

Nevolja je u tome što je dokazani stručnjak nehotice pobrkao lončiće. Jedno je istorijska građa iz arhiva tajnih policija i srodnih agentura iz vremena kada su one bile činilac u geostrateškim poslovima, da ne kažem kako su bile podzemna grana diplomatije. A šta imamo s druge strane? Tajna policija kojom se bavimo u ovom napisu predstavljala je faktor tobožnje unutrašnje stabilnosti koja se samo sporadično, onako uzgred, bavila stvarnim ili potencijalnim državnim neprijateljima i osvedočenim ljubiteljima konvertibilnih deviza, dok je, zapravo, bila produžena ruka jednoumnog totalitarizma, kada je mudro rukovodstvo imalo ambiciju da u svakom trenutku zna šta o njemu misli svaki građanin, te time veštačku naciju drži u trajnoj pokornosti, u večnom strahu od kazamata ili bar od ukidanja prava na penziju.

A to se najsigurnije postizalo izmišljotinama dobrovoljnih potkazivača sa terena. Jer, kakve bi se važne činjenice, značajne po istorijsku istinu (i nauku), mogle naknadno saznati iz raznih policijskih dosijea koji su zapravo obične kupusare jedne strahovlade. Pogledajmo, na primer, sledeći slučaj/mogućnost: negde šezdesetih godina prošlog veka smatralo se da između ondašnje Jugoslavije i neke afričke nesvrstane zemlje, koja se netom oslobodila kolonijalnog statusa, ljudožderstva i nepismenosti, vladaju idilični diplomatski odnosi, ekonomska i kulturna saradnja obaška, kad tamo, međutim, sredinom XXI veka, iz nekog tajnog policijskog dosijea, ambiciozni mladi istoričar stekne krucijalno saznanje za hipotezu kako nije bilo baš tako, da smo se međusobno gledali preko nišana, te da umalo nismo zaratili na daljinu, jer se, na dojavu šofera naše ambasade, koji će kasnije umreti od posledica hroničnog alkoholizma, sada vidi kako je prvi sekretar jugoslovenskog diplomatskog predstavništva pušio strane cigarete, verovatno kent, a da je daktilograf, zapravo šifrant, rado posećivao lokalne bordele, čime je dolazio u sukob interesa sa tamošnjim moćnicima, koji su prostitutke tretirali kao brend u domaćoj radinosti.

I je li to od nekakve važnosti po opstanak istorijske nauke? Ma, nije ni tema za neki budući roman DŽona le Karea!