Stara, nova vlada

Poslednjeg dana izborne kampanje, lideri velikih stranaka potrudili su se da građanima ponude ono što do sada nisu ponudili i svečano obećaju da neke stvari nikada više neće raditi, osim ako ih okolnosti ne nateraju da učine suprotno. Televizije koje su ne tako davno dobile nacionalne frekvencije ustupile su, kao na nekoj provincijalnoj pijaci, proteklih nedelja stotine sati svog programa svakom ko je to mogao da plati a nije morao da objašnjava odakle mu novac. Nepažljiviji gledaoci, koji u uglu nisu primetili markicu na kojoj piše iznajmljeni termin i logo stranke-donatora, mogli su slobodno da potraže obližnjeg psihijatra jer su dva meseca ubeđivani da žive u zemlji najvećeg ekonomskog uspeha i potpune propasti, u kojoj svakim danom rastu strane investicije i dolazi sve više stranaca ali i iz koje svi žele da pobegnu, u kojoj opozicija optužuje vlast da je proćerdala tri godine naših života ali je ubeđena da u koaliciji sa tim vladarima mora nastaviti ubrzani put ka Evropi. Negde na kraju tog izbornog kermesa koji se mogao videti u plaćenim terminima nalaze se i poruke kako se Kosovo nipošto ne sme dati jer je srpska svetinja, ali i da se mora priznati nezavisno Kosovo kako bi pomogli tamošnjim Srbima da bolje upoznaju blagodeti albanske demokratije svuda gde još nisu proterani a njihove kuće spaljene…

Ta raznolikost izbornih ponuda jeste deo demokratske utakmice na Balkanu, u kojoj doduše još ima krljatora iz pozadine, plaćenih sudija i novinara, ali se ipak da primetiti kako u prilično ravnopravnim uslovima brojne stranke iznose na izbornu tezgu ono što su pripremile za sezone januar 2007 – pa dok ne postanemo ozbiljna demokratska zemlja u kojoj se pristojnije živi ili dok građani ne pošalju u penziju one koji takvom cilju nisu dorasli. U lavini plaćenih termina i medijske vriske, za koju veoma precizno možete da vidite koliko je to plaćeno ili bar kolike su duševne traume u tu vrisku pohranjene, ostaje jedva primećeno da se u ovoj kampanji po prvi put pojavljuje sasvim nova retorika, u kojoj se kao glavni ciljevi navode snižavanje nezaposlenosti, manje poreske stope, dotacije za uspešna mala i srednja preduzeća, a većina birača već poput nekih umišljenih provincijskih glumaca ponosno barata pojmovima kao što su suficiti, deficiti, rast društvenog proizvoda ili devizne rezerve. Pošto je u protekle tri godine došlo do ozbiljne normalizacije političkih odnosa jer su, pre svega zaslugom premijera Vojislava Koštunice a kasnije i predsednika Borisa Tadića, amplitude između stranaka bitno smanjene (sve parlamentarne stranke su postigle saglasnost o Kosovu i Ustavu, što ranije nije bilo moguće zamisliti) u izbornom rečniku su se veoma retko čule stare priče o Vuku Brankoviću, agentima stranih obaveštajnih službi ili bar o jogi letačima koji će svojom energijom odbraniti Srbiju.

Ta normalizacija političke scene koja se tako teško priznaje ali se ipak da primetiti, dovela je i do prvih izbora koji, na prvi pogled izgledaju dramatično, ali suštinski neće dovesti do promene ni u jednom od ključnih političkih pitanja oko kojih se danas lome lideri i vlasnici glasačkih listića. Iako ne treba previše verovati istraživačima javnog mnjenja, koji se u medijima pojavljuju kao jedna američka agencija ili jedna agencija koja insistira na anonimnosti, gotovo je izvesno da će na izborima u nedelju radikali imati najveći broj glasova, ali ni izbliza dovoljno za formiranje vlade, te da će u nadmetanju za mandatarsko mesto između sadašnjeg premijera Koštunice i kandidata DS Božidara Đelića odlučujuću reč imati Mlađan Dinkić. Tako je lider stranke, kojoj su gotovo svi analitičari na početku kampanje govorili da je nesumnjivi autsajder, postao ličnost preko koje će se prelomiti sudbina buduće vlade. Ta vlada će biti lakše formirana, ali će teže opstajati od prethodne, ona će imati veću verbalnu podršku međunarodne zajednice ali će joj sa Zapada stići neuporedivo ozbiljniji šamari (pritisci da se bude kooperativan oko kosovskog pitanja), ona će ubrati plodove viška novca koji je ostavila Koštuničina vlada ali će teško ući u period nakon završetka privatizacije u Srbiji. Ako preživi iskušenje koje će veoma brzo obznaniti Marti Ahtisari, vladajuća koalicija će nastaviti put ka Briselu onom brzinom koja bude propisana na sednici Evropske komisije. Sledeći izbori u Srbiji, ako ih ne bude do kraja godine, biće samo rutinska utakmica, lišena bilo kakve sudbinske važnosti.

Do tada će se politički život u Srbiji već daviti u jednom, usputnom, beznačajnom problemu koji se, izgleda, zove finansiranje partija jer će svi ti anonimni finansijeri početi da izlaze iza pozorišnih kulisa sa pitanjem koje je postavljao najmlađi Topalović – a gde je moj deo. To nipošto ne znači da i do sada nije bilo biznismena u bekstejyu, neki od njih su čak rado i otvoreno reklamirali sopstvenu moć ili slabost političkih lidera na sceni, ali nikada do sada nije ni približno uloženo toliko para u kampanju sa gotovo nikakvim izgledima da, kao u svakoj demokratskoj zemlji, partije polože račune o ceni kampanje i dobrovoljnim davaocima novca. U Srbiji je ta finansijska alhemija dovedena do savršenstva jer je, izgleda, ustanovljeno pravilo da donatori najviše ulažu u partije koje će jedva ući u parlament, a sa gnušanjem zaobilaze stranke sa najvećim brojem birača. Ali taj politički nadrealizam će već doći na svoje čim se u Srbiji pojavi nešto što se zove demokratska javnost, istinske nevladine organizacije, zaista samostalni mediji, a u domaćoj ekonomiji bude bar deset ozbiljnih biznismena, koji javnosti nisu poznati iz crne hronike. A pre toga će se održavati izbori.