Umetnik je kao lovački pas

Ovogodišnji laureat Politikine nagrade je Bora Iljovski. Ovo laskovo priznanje, koje se dodeljuje za najuspeliju izložbu, Iljovski je dobio za izložbu retrospektivnog karaktera “Ponovo i uvek, Bora Iljovski – slike i crteži 1967-2005.” koja je prošle jeseni priređena u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu. Iako je na domaćoj likovnoj sceni prisutan preko četiri decenije, i za to vreme postao jedan od najznačajnih slikara, ovo mu je prvi katalog odštampan u Srbiji. Takođe, ovo je i njegova prva retrospektiva priređena kod nas. Slovenci su to učinili još pre šesnaest godina.

Politikinoj nagradi, kako kaže, obradovao se, “ali sam se i iznenadio da posle toliko godina bavljenja ovim poslom dobijem nagradu, jer sam jednostavno zaboravio na njih. Ne opterećujem se nagradama već radim svoje stvari. Miran sam jer sam pustio da nagrada luta i sada me trefila”.

Kakve utiske imate o nagrađenoj, retrospektivnoj izložbi?

- Izložba je dobro obrađena. To nije prava retrospektiva jer je nemoguće pronaći gde se sve nalaze slike a i nemoguće ih je objediniti na jednom mestu. Tako da u pravom smislu to nije bila retrospektiva već jedna živa izložba i ja, u stvari, i volim žive izložbe. Kolege su dovele studente i komentari su mi bili pokazatelj da ta izložba živi, tako da sam se osetio živim stvorom. Jedina zamerka vezana je za katalog ali se upravo završava štampanje novog u kojem nema grešaka. MSU se zaista pokazao, otkupio je i dve slike.

Kakva su vam iskustva sa organizatorima u drugim galerijskim prostorima u kojima su vam priređivane izložbe?

- Pri raspadu Jugoslavije 1990. imao sam izložbe u Qubljani i Kopru i to su stvarno bile retrospektive. Oni su sve napravili savršeno. I dan-danas mi je najbolji katalog taj iz Qubljane. Katalog iz MSU je inače prvi katalog koji mi je štampan u Srbiji, jer kada sam 1981. u Galeriji “Nadežda Petrović” u Čačku imao veliku izložbu, katalog je bio katastrofalan a i prijem nije bio nikakav.

A kako ste prošli na Bijenalu u Veneciji 1982. kada ste bili naš predstavnik, i u Kaselu 2002. kada ste na poziv Rene Bloka učestvovali na izložbi “U gudurama Balkana”?

- U Kaselu su Nemci sve platili a u Veneciji je bila bruka. Stigao je papir sa nulama, jer država nije dala ni dinara. Zamalo da ostanamo na ulici. Bilo je zaprepašćujuće. To je kao kod nagrada. Čim dobijete neku nagradu, onda je anatema na vas.

Da li se to vama tada desilo?

- Da. Evo sada ću prvi put da kažem javno da čak nisam sačekao ni otvaranje Bijenala nego sam otišao ranije.

Za vaše stvaralaštvo kritičari upotrebljavaju pojam apstraktno. Da li se slažete sa tim?

- Meni kao ni mojim kolegama nikada ne pada na pamet da koristimo termine apstrakcija, konceptualizam ili realizam. Svi smo mi i konceptualci i umetnici. Mene koče ti nazivi kod kritičara jer kod mene je pojam apstraktno veoma konkretan. Pojma nemam šta je to apstrakcija. Čovek dok stvara sliku, sa tim nazivima stvarno nema nikakve veze. Čovek jednostavno nema vremena za te nazive i titule. Drugi ih dodeljuju, kao i nagrade, tako da svako može da vam dodeli svakakvu titulu i da kaže svašta.

Za Mondrijana ste rekli da je “najpoetičniji slikar”, a za sebe?

- Oni koji to bolje razumeju, poput Qube Gligorijevića, kažu da sam strašno poetičan.

Godine 1973. ste veći deo materijala iz tog vremena (eksperimenti sa rezanim trakama), koji je bio predviđen za rad u prostoru, uništili. Gde ja ta demarkaciona linija kada umetnik dok posmatra svoj rad pomisli da je ono genijalno ili ga pak uništi?

- Uništavanje je sastavni deo stvaranja. To je sastavni deo života jer da toga nema čovek bi uništio sam sebe pre nego što uopšte i stigne da naslika sliku. Da toga nema, ništa se novo ne bi stvaralo a, nažalost, tako je u životu. Umetnik je tu da sagleda svoje greške. Važno je sagledati grešku i umeti da je iskoristiš.

Kako je tekao vaš razvojni put od prve samostalne izložbe održane 1968. do danas?

- Tekao je kao život ili film. Ali u to vreme niko ništa nije snimao, čak ni fotografisao, tako da mi nemamo nikakvu dokumentaciju o tom vremenu, niti o tome da smo postojali, tako da sada možemo samo da pričamo.

Bavljenje slikarstvom je fizički posao zbog formata, tako da se teže dolazi do rezultata ali zato stoje papiri na stolu, odnosno sveske i blokčići u kojima sam stalno beležio nešto, kao film neki. A upravo u toj formi izražavanja se uvek prednjačilo. Blokovi i papirići su odradili mnoge stvari, ne samo kod mene nego i u istoriji umetnosti. To je dragoceno, pravo i to mnogo može da pomogne u životu. Slika uvek nastaje kasnije. Veliki je problem preneti jednostavnost jedne beleške sa papira na sliku.

Kakav je položaj umetnika u našem društvu?

- Sve se svodi na isto, sve je to parcelisanje, kao parcele na Novom groblju. I niko da izađe iz tih parcela. Sve same grupe umetnika, grupe ovog ili onog. Tako je i kod otkupa dela, kupi se a ne gleda se šta se kupi. Čemu to gomilanje? I kada je bila Jugoslavija, nije se znalo gde su otkupljene slike kao što se ne zna ni sada. To nije prevaziđeno. Pre smo bili Jugoslavija, sada smo Srbija ali niko nije napravio srpsku izložbu kojom bi se reklo: evo, sad smo Srbija. Zbog tih grobljanskih parcelisanja niko nije pokazao svetu šta smo mi. Nego ova grupa vodi ovoga, ova grupa šalje nekog drugog. Imamo jako dobre umetnike ali nas oni rastavljaju umesto da nas sastavljaju. Sve kontra do kontre. I zato se čovek drži po strani i radi svoje stvari. Ja hoću da vidim izložbu svog kolege a ne ko ga šalje, tako da je nekad u tim situacijama i neprijatno.

Da li se u tom kontekstu može posmatrati i naš odnos prema istorijskom nasleđu u umetnosti?

- Pođimo od seljaka. To je simbolično i konkretno. Naš seljak će, kad mu dođu gosti, krparu koju je imao, a to je nasleđe, da baci i da stavi falš persijski tepih. Baciće i pirotski tepih, tako da mene sve ovo kod nas podseća na neko unazađivanje. Stalno kao da trčimo u mestu. Prvo nešto uništimo a onda kukamo kako smo nešto imali. To je čista nekrofilija. Mnogo toga imamo ali to treba da sačuvamo a ne da kukamo nad uništenim stvarima. Jer ceo Beograd je imao ovo ili ono, a onda ide neki sentimentalizam i plakanje. Strašno. Ja ne čitam ni umrlice a kamoli da čitam te stvari. Meni trebaju žive stvari, hoću taj original pirotski tepih a seljak će da ga baci i da kupi kompjuter koji mu ne treba.

Često se mogu čuti komentari da upravo digitalna umetnost, koja ovih godina doživljava svoju ekspanziju na ovim prostorima, nema visok umetnički nivo. Kakvo je vaše mišljenje?

- Umetnik je kao lovački pas. Ne može ništa da mu izmakne, nijedan plan. Za nas je isto koji je medij u pitanju jer nijedna tačka ne može da promakne. Ako je umetnik pravi, on vidi da li je ta tačka dobra ili nije. Prema tome, kompjuter ili štafelajno slikarstvo je samo materijal a čovek stoji iza toga. On sa kompjuterom može da napravi kič, samo što je to novi kič. Jer, šta su bilbordi nego novi kič. Mlad momak, kad uzme da se bavi tim stvarima, misli da je automatski avangarda, a nije tako. Važan je rezultat. Jer, kao što je čuveni američki dizajner Viktor Papanek rekao u Beogradu: “To su samo podvale i krađe.” U Americi su hteli da ga linčuju zbog toga.

Pažnju bih skrenuo i na činjenicu da se kod nas se takvom brzinom izlaže kao da svi dobijaju zlatne šipke za izložbe. To je takva brzina da čovek ne stigne da vidi izložbu a ima veoma kvalitetnih umetnika. Umetnost se vrti kao spotovi. To je abnormalno, i nije u redu.

Sa druge strane, mi dela i ono malo umetnika što imamo od ranije, nigde ne možemo da vidimo. To znači da ne postoji zemlja. A treba da se pokaže, od Lubarde pa nadalje, i da se češće prave takve izložbe. Svuda u svetu uvek zateknete neku takvu izložbu u nekom galerijskom prostoru, a ovde je to zaista problem.