Apstinent sa alibijem

Odmah da vam kažem; nisam glasao ni ovog puta. I ako sam, proteklih sedamnaest godina, bio apstinent bez ubedljivih razloga, ove nedelje imao sam jak alibi. Slavio sam slavu, najjaču srpsku slavu, Jovana Krstitelja. A vidim vi ste, Srbi moji, baš, glasali na drugi dan slave, i, gde li će vam glave, ah, srpske lude glave!

I, izašli ste, je li, u velikom broju, povuklo vas lepo vreme, šta li... Pa još se hvalite da ste skupštinu izglasali, da ste, baš, dobro oposlili. A da ste samo stari običajni kalendar pogledali, ne biste iz kuće izlazili. Jer, za Svetog Jovana ne radi se ništa dva dana, a ko se drzne da nešto ozbiljno radi, eee, njemu “oduzeće se i ruke i noge”.

Nego, ne bojte se nisam, preko noći, postao pravoslavno fundamentalan, već sam samo normalan, prokleto paganski normalan.

Ali, ajde da počnem od Krstovdana. Čekam Vlastu milicajca iz Belu Palanku da mi donese ovcu, to jest, dvisku. Hvata me slavska nervoza, a Olju uhvatila još od ponedeljka, ne izlazi iz kuhinje, četiri dana, bre, pravi samo kolače! Stiskam dugmiće na morbidnom, ali, oćeš, Vlasta – “nedostupan”. Da nije digao ruku na sebe jer u Beloj Palanci izgubili radikali, lebac ti se ogadio!!! Pobedile demokrate, brale! A i Čeda dobio osamsto glasova! Katastrofa, katastrofa! “Biće skoro propast sveta, nek propadne, nije šteta.”

I bilo sve spremno za Vlastinu ovcu u Vrčinu. Burazer očistio kazan, tu su i bukova drva, a i moja Crna se uzmuvala, voli i ona “ovcu na paru”.

Kad, u neko doba, tiruli, tiruli. Vlasta milicajac! I šta će da kaže? “Znaš, ne mogu da ti dam ovcu za dvesta dinara kilo mada sam ti obećo. El, čujem da je u Beograd dvesta osamdeset, pa sam misleo da se sretnemo na dvesta pedeset...” Tu mi udari južna krv u glavu, i, tres, prekinem vezu. Ah, Vlasto, Vlasto Srbine! Malo li je što je Čeda prešo cenzus nego me i ti za slavu sa ovcom zavrnu?! Besan i beskrajno tužan krenem po Vračaru da tražim jagnje, a već sumrak.

Jung kaska za mnom: “Nemoj da se ljutiš na Vlastu, na tvoje južnjake, život ih na to tera... Ako nisi globalista, budi bar kosmopolita, kao Diogen što je bio.”

Ali, nesreća nikad ne ide sama, moj bajo. Na Kalenića pijaci, “Šopalovići” odavno zatvorili. Znači, izdadoše me i Zlatiborci. I, ajd, kod mog Dragana kasapina na Palilulskoj pijaci. Kad, i on zatvorio! Sigurno je besan što Vuk Drašković nije prošao. Tu se, u očajanju, setim “Hrama”, pečenjare u Maksima Gorkog. Tamo sam već jednom spasavao slavu od bruke. Uđem u “Hram”, a radnja prazna, nema robe. Iza pulta, gazdarica Srbijanka, tako se zove, a moćno izgleda kao dunavska žena iz starih trojanskih vremena. Tražim pečenje, a Srbijanka mi vadi iz hladnjaka rebra i but. Nema ni šest kila, a 1100 dinara kilo. Opaaa, i vi ste poskupeli, kažem. “Ako uzmete celo jagnje sa glavom, onda je 880 dinara kilo.” Tu u meni proradi Šojić, pa kažem: Dobro, dajte jagnje sa glavom! Kad, oćeš, nema! Ali, ako hoću da naručim za sutra jer jagnjići stižu iz Kraljeva. Neće, valjda, i Srbijanka da me zavrne, kao Vlasta!

Idem peške niz Filipa Filipovića, a Filip se po Vračaru prućio kao da ne zna da je Dimitrije Tucović u Nišu ciknuo. I strepim za Filipa, ali strepim i za sebe. Kako ću, bre, pred Olju bez jagnjeta? Jung, stari jarac, hvata mi misli i daje mi podle muške savete: “Čim uđeš u kuću, odmah počni da lupaš šlag za tortu ili seckaj materijal za rusku salatu, mesi testo za slavski kolač, i, videćeš, odobrovoljićeš je. A kada, u ponoć, ode umorna na spavanje, doći ću sa NJutnom. Hoće nešto važno da ti kaže o Krstu i Raspeću.”

Poslušam Jungove muške savete, odradim sve što mi se kaže, a kada Olja ode umorna na spavanje, u ponoć, eto Junga i NJutna.

Sipam u čaše Jovino vino, nazdravimo, a NJutn će s neba pa u rebra: “Došao sam da vam kažem da Raspeća uopšte nije bilo! Utoliko je bila veća lakrdija carice Jelene, Konstantinove majke, koja je naredila da se sruši Hadrijanova palata u Jerusalimu ispod koje su, kobajagi, odmah pronađena tri krsta od kojih je jedan bio, navodno, čudotvoran. A trebalo bi da znate da je krst mnogo, mnogo stariji od hrišćanstva i bio je zajednički simbol svih Slovena. Hoću reći, od davnina je krst čovekoliki znak jer predstavlja ljudsku figuru raširenih ruku. Kao što i Leonardov Zlatni presek ne predstavlja Isusa na raspeću, već idealne mere čovekovog tela. Da je Krstovdan stari prethrišćanski praznik najbolje govori to što se u zvaničnoj crkvenoj literaturi o praznicima niti pominje, niti slavi. Prema tome, kada mladići skaču, na taj dan, u vodu i plivaju za krstom, oni plivaju za paganskim drevnim krstom, a ne za krstom Isusovim...” Ovde skupim hrabrost da pitam: A Krstitelj? Da li je on postojao? “Krstitelj je personifikacija Krsta, prethrišćanskog krsta...”

Posmatram sa terase kako Jung i NJutn, po mladoj mesečini, idu pored FK “Obilić” i zamakoše ka Bačvanskoj, ka CZ-u.

A onda, u gluvo doba noći, o nebesa!, čujem glas iz dnevne sobe, sa zida na kome je ikona Jovana Krstitelja: “Ah, slepi kod očiju! Kada biste samo znali kakvu su vam crnu magiju udesili kada su vam izbore za 21. januar zakazali? Okrenuli su vas protiv mene, Krstitelja, kao što su vas, onomad, okrenuli protiv boga Vida, kada su vam za Vidovdan Kosovski boj sa Turcima zakazali. Izlaznost je, ako se sećate, i onda bila velika, ali pogibija je bila još veća...”

Ovde Krstitelj pusti suzu pa nastavi: “Kažem vam zaista: umesto što ćete u nedelju na glasanje, bolje bi vam bilo da ste se za Bogojavljenje, u cik zore, pre izlaska sunca u nekoj reci okupali ili, bar, potopili. Umesto da ste okrenuli leđa strankama, gle, vi ste se odmetnuli od mene, Krstitelja!”

Tako je govorio Krstitelj u bogojavljenskoj noći.

Jovanjdan. Navlačim na sebe brič pantalone, oblačim vezenu košulju i anteriju. Kažu, da tako obučen ličim na vojvodu Kosmajca. Sam sečem kolač i u njemu nožem usecam krst, pa u krst sipam vino, ne treba mi pop, jer, patrijarh sam bez crkve. Crkva je teret i Bogu i čoveku. Onda počnu da pristižu gosti. I donose: neko cveće, neko rakiju, a pašenog Ranko iz Kleka dovuko toliko tabli slanine da njima mogu terasu da tapaciram. Kusa se žito, počinje da se pije, jede, i, teče moja slava kao Nišava. Kad, oćeš! Počne da radi crna magija; tetka Mica pomene – Đelića. Kao, nervira je strašno! Tu skoči burazer Dragiša, brani zemljaka, Piroćanca. A onda se dovate za guše “čedisti” i “narodnjaci”. Samo gospa Lela radikalka, mudro ćuti i seiri što se demokratska boranija guša i peni. Ja se unezverio, molim ih da mi ne pogane slavu politikom. Ali, jokac, brale! Roka Srbadija, ne ferma ni domaćina, ni Krstitelja. I, reč po reč, čaša po čaša, pa dobih i ja po njonji! Zalepi me i to kooo!? Nada Ajdačić! Kao DB je osnovala sve partije, a možda i moju Zelenu stranku!!?? Padne mi plafon na glavu, ne znam gde sam. Do zore mi je zujalo u glavi...

I svi ti moji gosti koji su mi slavu upropastili, sutradan, mirne duše su – glasali. I da li vam je sada jasno zašto sam se, u nedelju, za ligenštul na terasi vezao da ne bih, slučajno, glasao? Da, apstinent sam sa debelim alibijem.