Umiriti ambicije

Prvo ću navesti neke netačnosti. Od četiri gran pri vozača koji su 1939. vozili u Beogradu, nijedan nije bio svetski šampion, a kamoli sva četvorica. Štaviše, u predratnim godinama je vožen samo evropski šampionat, a od pomenute četvorke samo je Lang nezvanično smatran za prvaka te poslednje, 1939. godine. Govoreći o sadašnjim trkama Formule 1, sa željom da se pokaže koliko je jedna trka Formule 1 profitabilna, netačno je da su u Monte Karlu ulice zatvorene 100 dana godišnje. U vreme produženog trkačkog vikenda koji traje četiri dana, jedanput godišnje, svako posle podne i veče staza je otvorena za normalan saobraćaj. Tu je možda još par dana svake druge godine, kada se održava trka istorijskih vozila (oldtajmera). Nemci su imali jeftin aranžman za mađarsku trku, ali pre dvadesetak godina, kada je cena karte bila oko 10 evra. Tih prvih godina gubici su bili toliki da je mađarska vlada morala da ih podmiruje. Zato su poodavno cene karata u Mađarskoj postale visoke, a najniža cena karte za trku ove godine je 90 evra. Nije tačno ni da je srpski jezik među najfrekventnijim u vreme trka na Hungaroringu. Nekoliko autobusa i privatnih automobila nisu dovoljni za takvu tvrdnju.

Ipak, jedno je tačno – Srbija vapi za jednom pravom trkačkom stazom. U svakom slučaju ne za stazom na kojoj će biti organizovana trka Formule 1, iako bih to i ja voleo. Nerealni političari, u jeku kampanje, u stanju su svašta da obećaju. Čini mi se da je na prethodnim izborima, u svojoj kampanji, bez ikakvog pokrića, stazu obećavao SPO. U ranijim godinama, čak decenijama, svakih nekoliko godina pominjane su neke Banjice, Lipovičke šume, Bubanj potoci i druga mesta, ali uvek samo na papiru. Današnje ad hok izjave o stazi kod Surčina ili Kovilova date su bez ikakvih konsultacija sa ljudima iz auto-moto foruma. Ideje o stazi na ravnom terenu, neinteresantnom za gledaoce (u okolini Beograda ima mnogo atraktivnijeg brdovitog terena), na kome bi puno novca trebalo utrošiti na izgradnju tribina, u startu su promašene. Treba biti realniji i za manje novca napraviti stazu na kojoj bi se konačno vozile normalne trke, na pre svega sigurnom autodromu. A Formula 1 neka ostane za neke bolje dane...

Najjednostavniji način da osetimo atmosferu Formule 1 je da država odmah pruži pravu podršku našem najboljem automobilisti, Milošu Pavloviću. Nažalost, Miloš nema “finansijsku i svaku podršku države” u pravom smislu reči. Ima je u meri u kojoj može nešto da pokuša, ali to nije dovoljno. Automobilizam jeste skup sport i potrebna su velika ulaganja. Ali umesto novca koji bi za projekat staze Formule 1 morao da se da “zvaničnom” projektantu Hermanu Tilkeu, čije sterilne staze ne izazivaju oduševljenje ljubitelja auto trka, bilo bi dovoljno da se obezbedi pola miliona evra za celu sezonu formule Reno u kojoj ove godine Miloš Pavlović konačno ima pravi automobil i pravu ekipu i to mnogo ranije pre početka sezone.

Nebojša Đorđević,

član Udruženja istoričara automobilizma,

autor knjige o trkama održanim u Beogradu 1939.