Pirati, Holivud i druge muke

Samo šest meseci posle svetske premijere kinematografa braće Limijer u Parizu, u kafani “Zlatan krst” na Terazijama 6. juna 1896. godine održana je prva filmska projekcija na Balkanu. Krajem 19. veka Beograd je imao dva bioskopa, u doba komunizma u Srbiji je radilo više od 1 000 bioskopskih dvorana, osamdesetih godina prošlog veka u prestonici je radilo čak 50 sala. Tokom 20. veka bioskopi su stali samo na sedam dana (kada je umro Broz), a sada smo na dobrom putu da se vratimo na jednocifrenu brojku bioskopskih sala. I poneku projekciju. Prema podacima Zavoda za statistiku od 1960. godine do danas, godišnja poseta bioskopima drastično je opala sa 15 na svega 1,5 milion ljudi. Prošle godine je broj gledalaca u salama “Beograd filma” prepolovljen, sa 375 000 (2005) pao je na 160 000, a ako se tome doda da je većina gledalaca posećivala tragikomični bioskop “Partizan” koji pušta “akcione” švedske filmove, bar njih 70 dnevno, onda slika o bioskopskom sunovratu postaje daleko jasnija.

Naravno, u priči o bioskopima uvek je najvažnije ono što je na repertoaru. Dejan Vražalić, direktor filmske kuće VANS, kaže: “Na repertoaru je relativno slaba ponuda i uvek ista vrsta filmova. Holivud je potpuno preplavio naše bioskope, naša publika ali i kritičari podržavaju tu vrstu filmova, a Holivud je u krizi. Nudi treći, šesti, pedeset šesti nastavak nekog filma i to postaje dosadno. Interesantno je to što na festivalima autorskih filmova uvek ima publike i uveren sam da ljudi ne dolaze samo da bi se reklo da su bili, već da zbilja postoji interesovanje za alternativu onome što se nudi u bioskopima. Takvi festivali demantuju tvrdnju da je film u krizi.”

Ako film nije kompletno u krizi, bioskopi sigurno jesu. “Beograd film” je stavio katanac na vrata svojih 14 bioskopa (od kojih je sedam zatvoreno daleko pre štrajka) i tim činom pokušao da alarmira javnost i državne organe koji su konačno prelomili; u februaru će biti privatizacija.

Ali, nije samo javnost ostala hladna, ostali su i oni koji prave filmove i koji se valjda nadaju da će ih negde prikazati.

“Zapanjen sam ciničnom ravnodušnošću i nezainteresovanošću domaćih umetničkih udruženja, od Udruženja glumaca do nekoliko asocijacija filmskih kritičara. Očekivao sam makar gest moralne podrške, ili protesta dežurnim vlastima koje se šepure skupim proslavama nove godine (od 'srpske' do 'kineske'), ali mi smo kao društvo postali neosetljivi za ovu vrstu solidarnosti i nepristajanja”, kaže za NIN filmski kritičar Milan Vlajčić.

A, pri tome, nije samo “Beograd film” zapao u agoniju. Dogodilo se to svim (ako izuzmemo nekoliko privatnih) bioskopima u Srbiji. Još pre dve godine direktor javnog preduzeća “Nišfilm” Dušan Arsenijević upozorio je na sunovrat niških bioskopa i u velikoj meri okrivio državne organe koji nisu pokazali dovoljno odlučnosti za suzbijanje piraterije. Prema podacima Sekretarijata za kulturu, u Vojvodini je registrovano svega 18 bioskopa, od kojih samo neki rade redovno, dok su u pojedinim projekcije odavno postale prošlost. Karte su, za naše uslove postale suviše skupe, posebno kada se zna da svuda u svetu, pa i kod nas, najverniju publiku predstavljaju mladi parovi. Predstavnici velikih kompanija insistiraju da karte za megahitove poput “Harija Potera”, “Gospodara prstenova”, “Spajdermena” ili “Troje” budu u Beogradu najmanje tri evra, ali ulaznice često nisu jeftinije ni za domaće filmove. Bitku za bioskop u Srbiji nezvanično je pre dve godine počeo Filmski pokret otpora „Metro film”, zalaganjem Milutina Ranđelovića za nižu cenu bioskopskih ulaznica (za Festival francuskog filma ulaznice su koštale 100 i 120 dinara), što je bilo jeftinije od cene piratskog DVX-a na ulici. Ali, ti i takvi pokušaji ne mogu da reše problem.

“Ništa neće pomoći ukoliko se država ne uhvati u ozbiljan koštac sa piraterijom. Bez iskorenjivanja piraterije ili bar njenog svođenja na razumnu meru – mrka je kapa”, kaže za NIN Radivoje- Raša Andrić, reditelj čiji filmovi imaju jednu od najvećih bioskopskih poseta, i dodaje: “Pri tom ne mislim samo na ljude koji prodaju piratske DVX-ove sa kartonskih kutija na ulici, prvenstveno mislim na pirateriju u video-klubovima. Da video-klubovi iznajmljuju piratske kasete/DVD-ove, javna je tajna. Postoje čak ozbiljne sumnje da distributeri piraterišu sopstvene filmove jer na taj način ne plaćaju porez (kao što plaćaju na svaku prodatu bioskopsku ulaznicu). Neko će reći, eh, pa to je dug i težak posao. Ja ne kažem da nije, ali to je jedini spas ne samo za domaće bioskope nego i za domaću kinematografiju uopšte. Kao što se sada gase bioskopi – za nekoliko godina, ukoliko ne pobedimo pirate – ugasiće se cela kinematografija. Sem toga, setite se kako su dileri deviza nestali sa ulica za jedan jedini dan! Isto tako država mora da postupi i u slučaju pirata.”

Ovaj problem svakako nije novina, svojevremeno ga je sadašnji direktor javnog servisa promovisao kao, valjda, vrstu otpora prema zloj međunarodnoj zajednici, koju je kažnjavao tako što je krao filmove i puštao ih na Televiziji Politika. Naša bioskopska mreža, naši distributeri, pa čak i naša kinematografija, bili su samo kolateralna šteta.

Ali, zar se baš ništa nije promenilo? I ko je sada kriv?

“Bioskopski zavisnici koji moraju da vide sve što se pojavi ovde, u mogućnosti su da na DVD-iju vide film sa svetskom premijerom. Posle toga gube želju da odu u bioskop. Piraterija uvek ima veze sa ekonomijom, za 150 dinara se kupi film koji gleda više ljudi, a on je jeftiniji od karte. A za pirateriju je uvek kriva država i nema ko drugi da bude kriv. Taj problem je postojao svugde u svetu i uvek ga je država rešavala sinhronizovanom akcijom sudstva i policije. Teško mi je da objasnim zašto se kod nas to ne radi. Ne mislim da je to teorija zavere ili da se radi o nečijem interesu, pre da im još nije došlo na red da rešavaju taj problem jer ih stranci još uvek nisu pritisli dovoljno”, kaže Dejan Vražalić.

Pad interesovanja za bioskope postoji svuda u svetu, a procena je da se to događa ne samo zbog DVD-ija već i zbog pada kvaliteta filmova. Situacija se menja iz sezone u sezonu, već dve godine je osetan pad publike, ali se osipanje ipak ne smatra dramatičnim. Bioskop je i dalje vid izlaska, a civilizovane države se trude da tako i ostane.

“U zemljama od kojih bismo imali šta da naučimo, u Francuskoj, Nemačkoj i Engleskoj, kriza se rešava dobro razrađenom strategijom očuvanja bioskopske mreže, privatizacijom bioskopa sa obavezom da se održi osnovna namena, i poreskim olakšicama. U Francuskoj postoji fond Europe Cinema. Ovaj fond bioskopima kojigodišnje prikazuju domaći i evropski film u odnosu 50 odsto ukupnog prikazivačkog vremena, nadoknađuje novčana sredstva, kako bi bioskop opstao. Nigde nije kao ovde, u našoj metropoli, bioskopska mreža prepuštena nesmetanom ruiniranju. Pomenuti fond već potpomaže dva beogradska bioskopa, Art Museum i DKC, što se bez razloga prikriva”, kaže Vlajčić.

Pa, i nas čeka nekakva privatizacija. Poslednjeg radnog dana u 2006. Agencija za privatizaciju zakazala je aukcionu prodaju “Beograd-filma” za 16. februar. Imovina je procenjena na 20,5 miliona evra, a od kupca se očekuje da u objekte tog preduzeća investira najmanje 17,5 miliona dinara. Od kupca se, takođe, očekuje i da rizikuje jer za većinu bioskopa postoji jedan ili više starih vlasnika, a kako će oni biti obeštećeni, znaće se tek posle zakona o restituciji. U međuvremenu oglasio se Filmski centar, čije je mišljenje zaobiđeno u procesu pripreme privatizacije, upozorenjem da bi tenderska prodaja bila daleko bolja jer je za čitav posao potrebna transparentnost ali i garancije da budući vlasnik neće menjati namenu bioskopa (tender daje garanciju na pet, a aukcija na dve godine).

Lepo zvuči, ali da podsetimo, radi se o potpuno propaloj firmi i to na svim nivoima. Već dve godine zaposlenima nisu isplaćivane plate, dug prema njima premašuje 70 miliona dinara, prema javnim preduzećima je oko 60 miliona, a za izgubljene sudske sporove bi trebalo izdvojiti 400 000 evra. Pola bioskopskih dvorana je zatvoreno, a polovina je pre štrajka radila na veoma čudan način: filmovi su puštani za pet gledalaca (daleko uspešniji “Takvud” je puštao i za samo jednog) ali se dešavalo da par koji odluči da kupi pet karata ipak bude uskraćen za projekcije – nije bitan broj karata već broj ljudi koji sedi u sali. Kada bi se dogodilo da se skupi dvocifreni broj gledalaca, blagajnice bi sebi dozvoljavale luksuz – odbijale bi da prodaju kartu ako posetilac nema sitno. Nekada bi zvuk radio, nekada ne, nekada bi se grejalica palila, nekada ne, ali inventar je uglavnom u svima propadao. Ko bi se odlučio da gleda film, imao je lepe šanse da se priseti godina provedenih pod sankcijama kada se uživalo u piratskim kopijama koje su se legalno izdavale u video-klubovima.

Ukratko, u svetu se takvi bioskopi gase. Pre tri godine u Kanadi je zatvoren ogroman broj bioskopa među kojima i “Aptaun” koji je otvoren 1920. godine i koji je bio jedan od onih koji su od izuzetnog značaja za Internacionalni filmski festival u Torontu, jer ima 1 800 sedišta u tri sale koje su se petnaest godina koristile za projekcije i činile sastavni deo manifestacije. Razlog zatvaranja je bio zahtev Ontarijske komisije za ljudska prava da se u tim institucijama obezbedi pristup za ljude u invalidskim kolicima. Vlasnici bioskopa su procenili da im je rentabilnije da zatvore bioskope nego da izvrše tražene promene.

„Najveći broj novih filmova bazira se na tehnološkim inovacijama, a ovde ne može da se čuje ni zvuk. “Vans” napravi film i tek kada odemo napolje, možemo da vidimo šta smo uradili jer ovde ne postoji sala u kojoj je to moguće. “Takvud” i “Roda” su najbolji, ali ni oni nisu po svetskim standardima. Što se tiče “Beograd filma”, mislim da su svi ti bioskopi bez perspektive. Neki od njih mogu da se preprave i da se uvede najsavremenija tehnologija, ali ekonomija bioskopa je takva da profitabilan može da bude samo multipleks. U njima se sa smanjenim troškovima i manjim brojem zaposlenih obezbeđuje stalno prisustvo gledalaca. Recimo, neko ko dođe da gleda “Da Vinčijev kod” i ustanovi da su karte rasprodate, neće otići kući već će se odlučiti za drugi film. Takođe, u multipleksima postoji komoditet koji ljudi vole: kokice, koka-kola... i sve se pretvara u rutinu tipa čaj u pet.”

Budućnost bioskopa Radivoje Andrić vidi u privatizaciji. Ali, to nije dovoljno...

„Sama privatizacija ne bi pomogla. Jer bioskopska publika nije više kao nekada. Ja sam u dečaštvu mogao da gledam filmove o Brusu Liju na musavom platnu i sa čkiljavom lampom u projektoru i posle da odem do crvenog kioska na viršle sa senfom i to je za mene bio gala-provod. Hoću da kažem da se publika neće vratiti u bioskope dok ne budu sagrađeni novi bioskopi. Multipleksi. Taj dan nije daleko. Koliko ja znam, gradnja velikih šoping molova samo što nije počela (ili je čak već počela), a u okviru tih šoping molova biće sagrađeni i bioskopi. Znači, trebalo bi da se strpimo još jedno dve godine i ponovo ćemo moći da uživamo”, kaže Andrić i dodaje: “Ali država bi trebalo da zaštiti neki od postojećih bioskopa u društvenom/državnom vlasništvu i da ga sačuva za nekomercijalne, umetničke i autorske filmove.”

Za izdvajanje jednog broja bioskopa zalaže se i Milan Vlajčić: “Valjalo bi da Gradska skupština izdvoji 4-5 bioskopa iz dosadašnje mreže “Beograd filma”, da smišljenom privatizacijom omogući neophodnu modernizaciju dvorana i tehničkih standarda prikazivanja, kako ne bismo ostali jedina prestonica u Evropi bez bioskopske mreže, ako se izuzmu dva-tri privatna bioskopa.”