Zvuk tišine

Što nam je država manja, Beograd je sve veći. Otkako se uspešno smanjuje naš životni prostor, ima više razloga da svoj glavni grad zovemo metropolom. Ako u zemlji imamo nešto vredno, ono stiče pravo biće tek kad se verifikuje u Beogradu. To naročito važi za kulturne vrednosti... Evo, ovih dana iz Knjaževca, došao je u Beograd slikar Dragoslav Živković (1955). Bivao je on ovde i ranije, ali nikada ovako. Galerija “Radionica duše” i Zavičajni muzej Knjaževac organizovali su mu prvu retrospektivnu izložbu (83 eksponata) u izložbenom prostoru palate “Progres”.

Bolji poznavaoci našeg slikarstva znaju odranije za Živkovića po njegovim ne baš čestim učešćima na kolektivnim izložbama. Daroviti Knjaževčanin, mimo svoje povučenosti i poslovične skromnosti, zapažen je po sklonosti prema klasičnoj temi mrtve prirode, u kojoj je razvio prepoznatljiv “stil”. Za nadahnutog tumača Živkovićevog slikarstva pesnika Dragana Jovanovića Danilova simbolični sadržaj tih mrtvih priroda čini “zaboravljena tišina”. Pretvarajući taj izraz u metaforu, rekao bih da se Živkovićeva tišina prepoznaje po svome “zvuku”. Ona “bruji” nad motivima sazdanim od malobrojnih predmeta iz intimne ljudske blizine, stvarajući osećanje trajnog mira, definitivne nepokretnosti. Takvo stanje, bezizgledno za promenu, kao da se odvaja od “ovoga sveta”, i zalazi u prostor metafizičkog bivstva.

Ali, u “Progresu” se vidi da se Živković ogledao i u temama kao što su portret (najčešće slikao sopstveni lik) i figuralna kompozicija. U prizorima takvih slika nije ništa poremetilo njegovu “zaboravljenu tišinu”. Ona se tu oseća još jače, nasuprot “bučnosti” tipičnoj za ton u načinu izražavanja Živkovićevih kolega, slikara, ili, kako se još nazivaju, vizuelnih umetnika.

U sledećoj metafori može se pomenuti i “gustina” Živkovićeve tišine koju sugerišu tonovi toplog dela bojenog spektra, diferencirane nijanse tamnocrvene, smeđe, sivoplavičaste i oker žute boje. Svojevrsno iznenađenje na ovoj izložbi čine Živkovićevi crno-beli crteži rađeni ugljem, u kojima ulogu hromatskih diferencija sa slika u boji preuzimaju delikatno iznijansirane valerske gradacije. Ono što čudi u tim crtežima, to je narativna konfabulacija njihovih prizora. Iz njihovog prozirnog sivila izranjaju ljudske figure, čudno kostimirane, zatečene u trenutku “prekinute radnje”... U tim radovima Živković evocira manir dekadencije pozne secesije, u gestu svesnog anahronizma, kao u jednom od sofisticiranih derivata postmoderne senzibilnosti.

Ovakav sud može da zvuči čudno za one koji postmodernu “vide” u “aktuelnim” trendovima postkonceptualnih “praksi”. Ali, Živković nije jedini umetnik koji diskretno upozorava na postojanje drugačijih, pa i suprotnih aspekata izražavanja postmodernističkog senzibiliteta, čiji spektar danas još niko nije u celosti sagledao i sa sigurnošću artikulisao njegove nijanse.