Mali Hag

Dan posle pravoslavnog Božića više od trideset pritvorenika što osuđenih, što optuženih ili osumnjičenih za krivično delo ratnog zločina pred Sudom BiH započelo je štrajk glađu koji je do sada jedino uspeo da izazove oštre polemike koje su samo još jednom pokazale već znane, pre svega nacionalne, duboke podele u bosanskohercegovačkom društvu. Štrajk je započelo 38 pritvorenika, ali su neki već završili na infuziji u bolnici, a za trojicu je donesena odluka da se brane sa slobode.

Pre štrajka ovi pritvorenici su zajedničkim pismom zatražili zaštitu od parlamenta Republike Srpske jer veruju da su im ugrožena elementarna ljudska prava jer se pred Sudom BiH svesno krše osnovna pravna načela. Ukratko, oni su upozorili da se u praksi Suda BiH na njih primenjuje Krivični zakon BiH, donesen 2003. godine, a u vreme kada su se dogodila dela za koja se terete, važio je Krivični zakon SFRJ. Dakle, retroaktivna primena zakona. Dalje, oni se žale na meru pritvora koja je uvedena kao pravilo mada je predviđena kao izuzetak, upozoravaju da je ugroženo i načelo dvostepenosti sudskog postupka. I još skreću pažnju na nacionalnu strukturu (pokazaće se važnim u kasnijim polemikama) pritvorenika koji se terete za ratni zločin, ima ih četrdeset – 37 su Srbi, trojica Hrvati.

Najviđeniji pravnici u Republici Srpskoj, pogotovo advokati, nisu imali nijednu nedoumicu. Zlatko Knežević, predsednik Advokatske komore RS, kaže da ni u pravnoj teoriji ni u sudskoj praksi u celom svetu “ne postoji retroaktivna primena zakona, osim u slučajevima kada je novi zakon povoljniji za optuženog”. U potpunosti na istim pozicijama je predsednik Advokatske komore u Federaciji BiH Josip Muslemović koji se potrudio da svoje mišljenje što više javno obznani. Nevolja je, međutim, što advokati Bošnjaci izbegavaju javno oglašavanje, mada su neki od njih nezvanično za NIN potvrdili da dele to mišljenje.

Sa druge strane, sarajevska štampa ovaj događaj poredi sa slučajem Glavaš (mada ovde pritvorenici nisu tražili, kao Glavaš, izbegavanje procesuiranja) i uglavnom piše o tome da je reč o “pritisku ratnih zločinaca”.

Ceo slučaj je već dospeo i na Ustavni sud BiH, ali kako se tu ne očekuje preterano hitra reakcija, procenjuje se da bi gladovanje pritvorenika moglo dobiti vrlo dramatične, pa i najtragičnije oblike.

U međuvremenu su najuglednije političke ličnosti RS pozvale štrajkače da prekinu štrajk glađu, a i posebna parlamentarna delegacija ih je obišla. Poslanik Ognjen Tadić, i sam advokat, priča da je stanje među pritvorenicima veoma teško i da su upozorili na dvostruku frustraciju: “Prva, sudi se po težem zakonu mada je tu pravno sve jasno, i druga, među pritvorenicima nema Bošnjaka.” On još dodaje da je zapanjen reakcijom među Bošnjacima koji “kao da ne shvataju da će, koliko sutra, u istoj situaciji biti Atif Dudaković i još jedan broj Bošnjaka”.

Teško je, gotovo nemoguće naći sagovornika u Sudu BiH, koji bi branio dosadašnju sudsku praksu po kojoj se primenjuje Krivični zakon iz 2003. godine. Iz ono malo, strogo biranih nastupa, tu se najčešće spominje argument da je Krivični zakon SFRJ, koji je važio u vreme rata, predviđao smrtnu kaznu kao najvišu, a da je u novom to četrdeset godina robije. Advokat Zlatko Knežević, međutim, ne misli tako i podseća da je “u predvečerje raspada SFRJ Savezni vrhovni sud doneo odluku da se smrtna kazna ne može izvršiti i da se automatski pretvara u dvadeset godina zatvora, kao maksimalna kazna. To je bilo za zatečene slučajeve, a za ubuduće tada je odlučeno da se smrtna kazna ne može ni izreći jer je suprotna međunarodnim konvencijama koje je SFRJ ratifikovala”.

Za predsednicu Suda BiH Meddžidu Kreso štrajk pritvorenika bio je povod da pozove na “harmonizaciju propisa u BiH” i na jedinstven i jedan krivični zakon u BiH. Wene reči je većina razumela kao političku poruku za dalju, ne samo u ovoj oblasti, unitarizaciju i centralizaciju BiH. A Sud BiH, na čijem je čelu, nije bio ni predviđen ustavnom konstrukcijom BiH u Dejtonu.

Po Dejtonu, pravosuđe je bilo potpuno razdvojeno. Ali, o potrebi za formiranje Suda BiH počelo se pričati koju godinu nakon rata, prvo kao jednoj od izlaznih strategija za Haški tribunal (da sudi manje važne predmete) pa je u žargonu i nosio naziv “mali Hag”, a onda se “uvidelo” da postoje takva krivična dela “koja prelaze granice entiteta” i tako je nastao Sud BiH, ali i donesen spomenuti Krivični zakon BiH. Pored domaćih sudija tu su i sudije stranci od kojih izrazita većina nema ni dana sudske prakse u svojoj zemlji.

Advokat Knežević konstatuje da predsednica Suda “umesto da sudi prema propisima, iznosi političke ciljeve” i pokušava da od “specijalizovanog suda za određena krivična dela napravi najvažniji sud u zemlji”.

Do odluke Ustavnog suda pravna i politička nadgornjavanja sa osetnom nacionalnom prepoznatljivošću sigurno će se, tako je to ovde, nastaviti, ali štrajk glađu pritvorenika je sve dramatičniji i broj angažovanog medicinskog osoblja sve veći.

Predsednik Visokog tužilačkog i sudskog saveta BiH Branko Perić je takođe zabrinut zbog štrajka pritvorenika ali veruje da se sve može i mora razrešiti u okviru sudova i da sudski sistem mora biti takav da omogući delotvorno preispitivanje svake sudske odluke.

Ali tu se situacija još više komplikuje – sve sudije Suda BiH sude u prvostepenim postupcima, a onda kad zatreba, predsednica Suda ih odredi da sude i u drugostepenom postupku. Praktično, isti sudija je u jednom predmetu prvostepeni, a u drugom drugostepeni sudija. A svi zajedno, opet, čine jedinstven sudijski kolegijum.