Pogledaj se malo bolje

Jednog februarskog dana 2005. na Institut za neurohirurgiju Kliničkog centra Srbije u Beogradu, dovedena je iz jedne dečje bolnice četvoronedeljna beba na čijoj je identifikacionoj brezletni iznad desne šake pisalo: Stanimirović, muško. Beba nije bila krštena. Krštenje je, po pričanju majke, odloženo, jer je sveštenik hteo da čuje šta će doktori reći o bebinom repu dugačkom 14 centimetara, koji se živahno vrteo kad god bi beba bila stavljena potrbuške. Rudimentarni repići od po nekoliko milimetara nisu nikakva retkost, to svi znaju, ali pravi rep, koji se čak kreće, to je nešto što treba odmah publikovati u svetu. Plan je odmah skovan, mladi doktori će preorati literaturu, fotograf iz Fotofilmskog zavoda će, pre nego što se repić odstrani, napraviti fotografije iz svih uglova, članak će biti odlično dokumentovan, a kad slučaj o bebi s repom objavimo, ceo svet će nas citirati i postaćemo slavni.

U međuvremenu, specijalizanti su bebi nadenuli načelnikovo ime, što je bila poznata i višegodišnja praksa, primenjivana na sve muške nekrštene bebe, pogotovu kad bi bile rođene sa nekom anomalijom. To je, naravno, bila osveta profesoru, koji “zna zašto”. Razume se, osveta bi po pravilu ostajala nekažnjena zbog zavere ćutanja na odeljenju, ali i zbog načelnikovog raskošnog iskustva sa svim marifetlucima mladog hirurškog naraštaja, kao i zbog veštine kojom se pravio Englez.

Kad je tokom narednih nedelja pregledana literatura, videlo se da je već opisano preko 100 još drastičnijih slučajeva i da je naše četrnaestocentimetarsko otkriće samo jedna od ilustracija povremenih evolucionih marševa unazad.

Tehnički termin za neku biološku odliku koja je iščezla pre mnogo generacija, a koja se iznenada ponovo javlja, kao da se evolucija vratila daleko nazad, u krugovima evolucionista, biologa i doktora naziva se atavizmom, što dolazi od atavus, lat – praotac.

Reč ima poprilično ružnu konotaciju, najviše zbog Čezarea Lambroza, italijanskog lekara i kriminologa iz 19. veka, koji je tvrdio da se kriminalci rađaju a ne stvaraju, kao i da se mogu prepoznati po fizičkim osobinama, poput niskog čela i dugih ruku, što je, u suštini, evoluciono vraćanje unazad na primitivni subhumani stadijum razvoja.

Ali, zar svađe, ubistva i ratovi ne nastaju provalom primitivnih, tj. atavističkih gledanja na svet?

Dok se Lambrozo bavio premeravanjem rasporeda pojedinih anatomskih delova na licu i telu kriminalaca, jedan belgijski paleontolog, Luj Dolo, studirao je fosilne zaostatke i zapise, tako da je na kraju, 1890. došao do zaključka o ireverzibilnosti evolucije: “Organizam se ne može, čak ni delimično, vratiti na prethodni stadijum razvoja.” U 20. veku, evolucionisti su shvatanje o ireverzibilnosti prebacili na teren teorije verovatnoće koja dozvoljava vrlo, vrlo malu mogućnost evolucionog vraćanja unazad. Tako je ideja o ireverzibilnosti evolucije postala danas poznata kao “Dolov zakon”.

Tek što je ideja pustila malo dublje korene, počeli su se pojavljivati izuzeci: 1919. godine u blizini Vankuvera ulovljen je kit sa parom produžetaka na zadnjem delu tela koji su u sebi sadržavali sve kosti nogu. Noge su bile dugačke po jedan metar. Ovaj atavizam je u to doba protumačen kao evolucioni skok unazad iz koga se videlo da su preci kitova nekad hodali po zemlji.

Cele prošle godine, i od samog početka ove, vruća evolucionistička tema je slučaj turske porodice u kojoj petoro braće i sestara, od 14 do 35 godina, hoda četvoronoške, kao medvedi ili gorile (International Journal of Neuroscience, sveska 176, str 361. Prošle nedelje smo na Bi-Bi-Siju videli dokumentarac o tom slučaju koji je ponovo uzburkao debatu o evoluciji i njenom kretanju unazad.

Jedna od pojava koja se retko sreće, ali ne tako retko kao što bi neko pomislio, jeste “vukodlakov sindrom” ili hipertrihoza (trihos, gr – dlaka) u kom slučaju je celo telo, uključujući i lice, potpuno prekriveno gustim dlakama. Ako pogledate lica gorila i šimpanzi, lako možete videti da na njihovom licu ima malo dlaka, mnogo manje nego na licima nekih kreacionista, koji ne vide evoluciju iako je ona svuda okolo.

Neki od nas imaju očnjake koji neodoljivo podsećaju na goriline ili šimpanzine. Fosilni zubi najranijih hominoida, inače, pokazuju smanjenje očnjaka od trenutka razdvajanja čoveka i šimpanza. Ima antropologa koji drže da je to rezultat promenjene socijalne strukture u kojoj mužjaci više nisu morali da se bore za pristup ženkama. Vremena se, srećom, menjaju.

Ni višak parova mlečnih bradavica na grudima nije nikakva retkost; često se viđaju, nekad bolje, nekad gore, duž dve “mlečne linije” – od pazuha do prepona. Taj raspored je tipičan za mnoge sisare koji na svet donose po više mladunaca odjedanput. Najmanje pet odsto ljudi i žena pokazuje ekstra bradavice, obično, po pet-šest pari. Pogledajte samo višejajčane blizance, trojke i četvorke. Žene koje nasleđuju tu tendenciju, iz jajnika oslobađaju više jajnih ćelija, umesto samo jedne. Koliko oplođenih jajašca toliko novih embriona – kao u mnogih drugih sisara. Nekad se beba rodi sa međusobno sraslim prstima, tzv. sindaktilijom, (dactilos, gr. – prst). što nam govori da su ruke i noge kao i prsti, nastali evolucionom transformacijom peraja; ništa ne govori bolje o evoluciji i njenom povremenom hodu unazad.

Kad je o repu reč, ispada čudno što ga čovek nema. Na embrionu u petoj nedelji lepo se vide repni pršljenovi. Ali, odjedanput, kao pod komandu, počinju da se fuzionišu i stvaraju trtičnu kost, čiji vrh svako na sebi može lako napipati.

Ukoliko bismo se jednog dana vratili na drvo, zažalili bismo za repom bez koga nema skakanja s grane na granu i poželeli bismo da se evolucija malo vrati unazad.

Mlađani M. Stanimirović, koji je lišen svog repića, danas je napredan momčić čija je omiljena igračka neurološki čekić.