Jakob Beme i posledice

Konačno je i Basara dobio NIN-ovu nagradu. Baš sam se obradovao i u Aeroklubu mu od srca čestitao. I izljubili smo se u ime nagrade, ali i zbog onih vunenih vremena, početkom devedesetih, kada sam bio leteći šanker “Plavog jahača”, a od magičnog Basa pored šanka nije bilo boljeg pomagača, hoću reći, dolivača, ali ni boljeg šetača, brale. Pogotovo, kada smo u gluvo doba noći tražili po Dunavskom keju Basov soliter koji je voleo da se skriva od nas. Kao Fridrih Niče što se na Kipru skrivao, e, tako je Basov soliter sa nama žmurke igrao.

Ah, kako je Aeroklub, prošlog četvrtka, bio pun ko oko, kada se Bas nagradom okitio i beogradsku čaršiju na jedno mesto okupio!

Elem, stojim sa Basom i taman hoću da ga pitam kako je to Lav Nikolajevič Tolstoj, inače hipohondar koji smrdi na beli luk i juri mlade seljančice, kako je taj “Div iz Jasne Poljane” svojom literaturom, svojim prokletim realizmom, pripremio teren – Oktobarskoj revoluciji!? Zinuo sam da to pitam Basa, kad, prilazi mi žurno Ana, ćerka Pere Ignje. Vidim dete usplahireno, nešto joj se neprijatno desilo. Pomislim: nije se, valjda, neko pesničko đubre već napilo i devojku izmaltretiralo. Kad, nije u pitanju pijandura, bajo moj, nego – čedisti!? Jer, evo, šta je bilo. Beležim kako mi je Ana Perina pričala: “Zamislite, stojimo u redu na ulazu u Aeroklub, kad, eto, Vesne Pešić sa Batićem i Protićem…” Iiiii?

“I gurnuše nas i prođoše pored nas, uđoše preko reda! Samo što ne poobaraše neki stariji svet! Uh, bilo je tako ružno!” Pa, što ih, bre, Ana, nisi zaustavila?, pitam. “Nisam htela da pravim skandal zbog tate, zbog NIN-a.”

Tu, sad meni počne da radi živac, bubnji mi u slepoočnicama, a znam, nije od rakije. I gledam ih, gledam Čedinu elitnu trojku. Sede u kožnim foteljama pod paljbom bliceva. Vesna, Batić i Protić. I dođe mi da odem da ih pitam: Zar ste zato u predizbornoj kampanji onoliko arlaukali? Je l' da bi na prijemima preko reda ulazili!? A posle još čujem da su rekli da oni “u Aeroklub nisu došli zbog NIN-a već zbog Basare”. Ne, gospodo neoliberalna! Niste došli vi ni zbog Basa, ni zbog “Uspona i pada Parkinsonove bolesti”! Niste vi došli da odate počast Jakobu Bemeu jer vi i ne znate ko je taj tip! Došli ste u Aeroklub da se slikate pošto vas jedno vreme i nisu, baš, slikali dok niste inkubirali Parkinsona, pa se sada tresete od sreće, a u stvari se tresete od bolesti.

Dok Basara prima nagradu, prišljamčim se uz Junga, a on ćaska sa Demjanom Lavrentjevičem Parkinsonom koji je, upravo, stigao sa Tibeta mada je, šatro, umro u logoru na Kolimi 1947. godine.

I propituje ga Jung: kako je bilo na Tibetu? Da li je, zaista, ubedio Staljina da je Parkinsonova bolest spas za Rusiju? A pita ga i da li je Lenjin, zaista, imao sifilis? I, najzad, pita ono najteže: da li je tačno da od Čede sve zavisi? Parkinson rutinski odgovara na sva pitanja, ubedljiv je, vidi se da vlada materijom. Ali, kada dođe do Čede, eee, tu se Demjan Lavrentjevič malo zamisli, pa počne da meri svaku reč: “Znate, prvi znaci Parkinsonove bolesti su, po meni, kada počnete da govorite na – dupe!!! Te simptome pokazivala je i moja žena o čemu Basara izveštava još na prvim stranicama nagrađenog romana. E, sad, da budem pošten, još nisam čuo da je lider LDP-a progovorio na dupe. Doduše, čuo sam da nekog srpskog političara zovu Dule Dupe, ali taj je, navodno, iz Šapca.”

Onda Parkinson uhvati Junga ispod ruke i odvuče ga od mene sa očiglednom namerom da mu kaže još nešto od sudbinskog značaja za Srbiju, za region i šire.

Subota. Savindan. Tiruli, tiruli. “Samo proveravamo da li dolazite večeras na Svetosavsku akademiju u Sava centru.” Je l' pozivnica važi za dvoje?, pitam. “Pa, pre svega, važi za Olju. I budite na službenom ulazu, doći će hostesa po vas.” Opaa, bato! Napredujem, bre, napredujem.

Tako ti se, brale, stvorim u petom redu. Ispred mene, od važnijih, samo gospodin Palma i Gile sa Dedinja sa svojom princezicom. A, eeej tamo, desno Vladeta bez žene i Voja sa Vuksom i, naravno Nikitovićem. Dobro, tu je i Gedža.

I prođe mi, očas, Akademija. Vidi se, radila vešta ruka. Rađeno tako da se omili Sveti Sava i meni starovercu i bogumilu. A najlepše je bilo kada je zapevala rokerka Slađa Milošević.

Stojim ispred garderobe, čekam. Kad, eto ti, ide preko reda jedan vladika kao da je i on iz LDP-a.

Kad me vidi, Vladika se štrecne: “Oh, otkud vi, bogumile, na Svetosavskoj akademiji? Ko li je vas pozvao?” Koštunica, slažem a da ne trepnem. Tu Vladika podigne obrve: “Znači li to da ste revidirali stav o Nemanjićima?” Ne, nisam. I dalje smatram da je progon bogumila i staroveraca jedan od najvećih genocida nad srpskim narodom od koga se još nismo oporavili. “A, priznajete li, bar, da je Sava naš prvi prosvetitelj?” – propituje me dalje Vladika. Tu kažem: Priznao bih ga da je u Studenici ili u Hilandaru osnovao univerzitet na kome bi se izučavali Aristotel, Platon, Pitagora, Arhimed, Ptolomej... Jer, u vreme Nemanjića, moj vladiko, već, uveliko postoje univerziteti u Krakovu, Pragu, Bolonji, Padovi.

I, zapamtite već jednom, Srbi moji, pismeni smo još od Aleksandra Velikog. NJegov Testament na srpskom je pisan! I koliko puta da vam kažem da je srpski stariji i od latinskog, da je latinski, u stvari, virtuelni etrurski, to jest, srpski jezik, da je novogovor rimske skorojevićke elite, novogovor koji nikada u narodu nije zaživeo te je postao “mrtvim jezikom”.

Tu Vladika zbunjen gleda u mene i klima glavom u znak odobravanja, pa jedva prozbori: “O tome, zaista, nikad nisam razmišljao... Od vas, zaista, može svašta da se čuje.” I gotovo prijateljski Vladika mi stisne ruku.

Jung stoji sa strane i bešumno aplaudira: “Tako, tako se razgovara sa njima... Bićeš ti patrijarh, sa Crkvom ili bez nje.”

Čim smo stigli u Gročansku, navalio sam na pasuljčinu, navalim na božju hranu. A kada sam se pasuljčine navrcao, u gaćama i majici na terasu sam izašao, da promrznem koliko je moguće. Jer, kad promrzneš, brže zaspiš, lepo spavaš, a još lepše sanjaš. I usnim moju Crnu iz Vrčina kako se šeta nasred dubrovačkog Straduna i vodi Junga na pijacu srpskih robova, staroveraca i bogumila. A na pijaci muški rob jeftin, cena mu se kreće od 15 do 30 perpera. Za te pare mogao si da kupiš tri vola, moj brale! Ali, žene, devojke pogotovo, prodavale su se i za 50 perpera. I sve je to išlo, uglavnom, za arapske zemlje... I, nije mi bilo prvina da plačem u snu. Onda me moja Crna teši rečima: “A što plačeš zbog srpskog roblja? Imalo se, pa se izvozilo. Mada znam: krv je gušća od vode... I dobro je što Vladici nisi rekao da su Nemanjići i roblje u Dubrovniku prodavali. Moraš ljudima da znanje daješ kap po kap, da im znanje lagano kaplje u kosti. Samo tako ćeš postati patrijarh, sa Crkvom ili bez nje.”