Gde su gladna deca

Kad se slavni fudbaler Maradona vratio sa Kube, na pitanje novinara kakve utiske nosi o toj komunističkoj diktaturi, kratko je odgovorio: „Ja tamo nisam video nijedno gladno dete. Ako je to socijalizam, ja onda nemam ništa protiv”. To je, naravno, opažanje nekog ko dolazi iz zemlje u kojoj se živi po diktatu moćne supersile sa severa i gde milioni dece bukvalno umiru od gladi...

Naprotiv, novinar NIN-a je našao da je na Kubi „malo hleba, a još manje igara...”. Možda zaista nema luksuza, ali hleba i igara nema samo za one koji to neće da vide. Reporter je tamo video i izgubljene poglede i „nemi bes ljudi obuzetih osećajem inferiornosti”, kao i da su najbrojniji oni „koji su postiđeni, poniženi i bez nade spuštali pogled kada bi ih pogledao u oči...”. Da nije to ipak preterano crnim bojama obojena slika?

Depresiju, poniženost i postiđenost možete naći pre na licima i držanju njihovih nesrećnih koleginica na ulicama Wujorka, Pariza ili drugde u prestonicama „slobode”.

Reporter je nastojao da stanje na ostrvu prikaže uravnoteženo i izbalansirano, pa je naveo i podatak o izuzetno visokoj, čak rekordnoj stopi ekonomskog rasta od 11,8 odsto 2005, a u svakom slučaju iznad osam procenata, kao i da praktično nema nepismenih, kriminala, bolesti u zemlji sa najviše dugovečnog sveta, ali odmah dodaje da nije sva sreća u zdravlju, jer se život „ne sastoji samo od bolesti i učenja...”. Tačno, ali onda treba pitati roditelje koji imaju teško bolesno dete, šta oni o tome misle. Ali i sami sebe, s obzirom na to da je zdravlje, kako reče Žan Romen, „privremeno stanje koje ne sluti na dobro”.

O sveprisutnoj policiji mogao bih da kažem samo toliko da sam tokom polumesečnog boravka tamo (nisam samo sedeo u hotelu kako to pretpostavlja reporter NIN-a da postupaju strani turisti) video samo jedna policijska kola, koja su se na ulici zaustavila tek da bi policajci, sa inače lepo uređenog travnjaka, pokupili praznu plastičnu bocu koju su obesni turisti bahato odbacili. A što se tiče navoda da je Kastro bio „veliki pristalica američke blokade – savršenog izgovora za sve kubanske nevolje i njegove greške u ekonomskoj politici – i da je provocirao Vašington svaki put kada je bilo govora o ublažavanju drakonskih sankcija”, jer da to navodno tvrde neke evropske diplomate, da li takva opaska zaslužuje komentar? Kriv je ubijeni a ne ubica. Uostalom, kad je to bilo nagoveštaja o ublažavanju drakonskih sankcija Amerike prema Kubi? Pa i ti i takvi evropski diplomati samo peru sopstvenu savest zbog poltronskog odnosa prema žandarskoj supersili, svetskom piratu koji nikoga ne pita upadajući u tuđa dvorišta, hapsi legalno ili nelegalno izabrane šefove drugih država, ubija ih ili drži u zarobljeništvu – otimajući delove teritorija suverenih zemalja (Kosovo). Nismo valjda već zaboravili Aljendea, Norijegu, Sadama, pa pretnje Severnoj Koreji, Siriji, Iranu a u poslednje vreme čak i Rusiji (Dik Čejni nedavno u Viljnusu) ako ne prodaje svoju naftu i gas po, za kupce, poželjnoj ceni! Toliko o slobodnoj trgovini i novom svetskom poretku.

Sve uvijeno u oblandu ljudskih prava i borbe protiv terorizma. A odvajanje miliona dolara da bi 600 puta bio izvršen, srećom neuspešan, atentat na Kastra, zar to nije terorizam?

Prema tome, nije jasno otkud naslov „Komunistički pirat sa Kariba”? Koga je to Kastro orobio, opljačkao, kad i sam novinar priznaje da se taj čovek odrekao sopstvenog bogatstva nasleđenog od oca? Wegovom ličnošću više se bave u Americi, naročito na Floridi, nego u njegovoj sopstvenoj zemlji. Naviknuti da je kod nas uvek vlast bila slast, mi teško shvatamo, odnosno odbijamo da verujemo da postoje lideri koji nisu i hedonisti.

Marko Smukov,

pisac, Beograd