I dalje roditeljski sport

Ovogodišnji Australijen open nije samo srpski istorijski događaj kojim su Srbi ušli u Svetsku tenisku uniju, a da se nije postavljalo pitanje Mladića i Kosova, u čijem Zvečanu je, inače, Novak Đoković rođen. U Melburnu je viđeno i nešto drugo. Rože Federer, naime, u aktuelni svetski tenis uvodi neku igru koja nalikuje tenisu i igra se po važećim teniskim pravilima, ali, opet, nije – tenis. Jer, da jeste, igrali bi je i drugi igrači okupljeni na australijskom gran slem turniru. Drugim rečima, ako je do Melburna i bilo neke sumnje, sada je potpuno jasno da je Švajcarac “najbolji igrač svih vremena”, kako ga je već Bred Pit krstio. Mats Vilander je to rekao malo drugačije: “Za pobedu protiv Federera morate da imate retern Agasija, servis Edberga, talenat i genijalnost Mekenroa i forhend Lendla.” I dobro je što se naš Nole sudario sa mesijom iz Bazela, što je njegovu snagu još jednom osetio na reketu, ali i na svakom santimetru terena. Ako je, pri tom, naše Srpče shvatilo da se samo bespogovornom asketskom posvećenošću tenisu stiže tamo gde je Federer, onda Đokovićev poraz vredi kao prava zlatna poluga iz švajcarskih trezora.

Ali, u Melburnu je moglo da se vidi kako se i u globalnom ženskom tenisu nešto krupno lomi. Ili je tzv. smena generacija, a tu se misli na silazne putanje Morezmo, Klajsters i Yastin Enan, pre svega. Ili ženski teniski tereni sve više liče na svetske modne piste sa višemilionskom publikom. Jer, ako već otpisana Serena Vilijams, sa povećom “tetkom”, startuje kao 84. igračica na svetu i, onako, usput, pomete ne samo našu Jelenu Janković, već i prvorangiranu Mariju Šarapovu u finalu, znači li to da je jaz između muškog i ženskog tenisa sve veći i da ženski tenis polako postaje jedan sasvim drugi ležeran modistički sport koji, sem pravila, i nema nekih dodirnih tačaka sa muškim, a na veliko zadovoljstvo ciničnih mačoista koji to tvrde već godinama...

Nego, vratimo se srpskoj temi. Otkud naša deca u svetskom teniskom vrhu?

Odgovor je više nego prost. Kao što je 2006. godina bila dobra za vino, tako su i godine u kojima su rođeni Nole, Jelena i Ana, jednostavno, bile izuzetno rodne za srpski tenis. To treba tumačiti samo tako, svaki drugi pristup uspehu srpskog tenisa je potpuno pogrešan, a država i Teniski savez Srbije su u tom neočekivanom trijumfu potpuno nevini.

Radmilo Armenulić, danas samo član Olimpijskog komiteta, srpski uspeh objašnjava prosto: “S vremena na vreme, u svim zemljama pojave se vanserijske generacije, pa se tako pojavila i kod nas. Pogotovo u ženskom tenisu. Prvi put u istoriji imamo dve igračice u prvih dvadeset na svetu i igrača koji je četrnaesti. Ali, odmah treba reći da ovi uspesi nisu rezultat sistematskog rada i ulaganja države u tenis, već ličnog entuzijazma i novca koji su roditelji uložili u svoju decu.”

To isto je govorio, ako se sećate, i Karolj Seleš kada je počinjao sa svojom malom krhkom devojčicom u dvorištu Balaševića u Novom Sadu, dakle, u vreme kada je Armenulić bio sve i svja u jugotenisu. Seleševu priču ponoviće, setićete se, i australijski “kontroverzni” taksista Damir Dokić koji ne samo da je na svojim plećima popeo svoju devojčicu na četvrto mesto VTA liste, već se usudio da raskrinka svetsku tenisku mafiju koja diriguje žrebove ne samo na Australijen openu već i na drugim gren slem turnirima!?

I ništa se nije promenilo od Dokićevih vremena. Roditelj je mladom teniseru i temelj i sleme, a Savez samo figurira, konferiše, sastanči. Sve je isto i u ovo Đokovićevo doba. Zato je buntovni Noletov otac, ne tako davno, probao da na Skupštini Teniskog saveza Srbije izvede roditeljski puč. Ali, Slobodan Živojinović je vešto “odreternirao” i ostao u “meču”. Ostao je na čelu Saveza koji fingira da postoji. Roditelji-pučisti su se razišli u potrazi za sponzorima i trenerima. Tenis u Srbiji, do daljnjeg, ostaje roditeljski sport te, shodno tome, uspesi Novaka Đokovića, Jelene Janković i Ane Ivanović su, pre svega, porodični uspesi.

Elem, srpska teniska organizacija nije izvukla nikakve pouke iz starih jugoslovenskih vremena, dok su Hrvati iz eksteniske infrastrukture, i te kako, profitirali. Zato oni već imaju dva gran pri turnira, a Srbi će, po svoj prilici, ostati i bez čelendžera na Gemaksu pošto Đorđo Antelj, tata srpskog tenisa, ne može, trenutno, da se bavi teniskim menadžmentom. I ne pričajte, molim vas, o srpskoj teniskoj mafiji pošto se mafija skuplja samo oko velikog novca, a ne zbog službenih ručkova i putovanja.

Današnji teniski roditelji su, srećom, učili na greškama nekadašnjih roditelja koji su se nadali da će pomoću Šojićevih krokodila stići do vimbldonskih visina. A recept je prost, dao ga je pomenuti i već pokojni Karolj Seleš: “Zgrabi svoje dete i beži sa njim napolje!” A ako ti je daleko Florida i Nik Bolitijeri, tu su Švajcarska i Monte Karlo. Ovih destinacija držali su se Ivanovići i Đokovići i isplatilo im se veoma brzo. Deca su dobila odlične uslove za rad, dobre sponzore i trenere, a tu su bile i vajld karte za velike turnire. Samo tako su Nole i Ana, za samo dve godine, sa dvestotih pozicija na svetskoj listi stigli u sam vrh. Ili tačnije, ispod samog vrha.

Mogu li dalje? I kako?

Pođimo od Đokovića. NJegova želja za pobedom je, možda, njegovo najjače oružje. Ona se, doduše, još uvek, dečački ispoljava. Upravo tom jakom željom za pobedom su mogla da se tumače Noletova “povređivanja” kada bi video da gubi meč protiv Federera, pa i predaje meča protiv Nadala. Naravno, i Federer i Nadal su znali o čemu se radi pa su ga krajnje dobronamerno ukorili, javno, pred novinarima. Ispočetka je Nole to jako primio k srcu, ali već na Australijen openu je shvatio da je Federer dobronameran prema njemu. Ali, i u Melburnu, posle meča sa Švajcarcem, Nole je, opet, dečački analizirao izgubljeni meč videvši svoju šansu u drugom setu, pri rezultatu 6:5 za Federera (!?) Dobro je što Nole vidi sebe kao Federerovog naslednika, ali moraće, prvo, da sazri kao ličnost, a onda će se i njegove preuranjene šampionske prognoze same od sebe povući s onu stranu jezika.

Nego, čime Nole još, trenutno, raspolaže?

Ima jak tempo i sa forhenda i sa bekhenda. Poboljšao je i stabilizovao servis. Ali, moraće, i te kako, da poradi na raznovrsnosti svoje igre. Pre svega, igre na mreži, to jest, igre na volejima. Zatim, moraće još mnogo da radi na (jednoručnom) bekhend slajsu. Taj slajs obogatio bi i omekšao Đokovićevu isuviše krutu i tvrdu igru koja se bazira isključivo na držanju zadnje linije. Sve svoje slabosti je Đoković najbolje mogao da shvati posle poraza baš od Federera, ako već puca na njegovo mesto. A to je mnogo važnije nego da mu trener o tome priča satima.

A kada je već reč o treneru, Noletu je, pod hitno, potreban harizmatičan kouč. Aktuelni Vajda to nije. Jer, ako je Federer za kouča angažovao Tonija Rouča (koji je, bajdvej, radio sa Lendlom), ako sa Rodikom radi Yimi Konors, a sa Gonzalesom Lari Stepanki, te Endi Marej za trenera ima Gilberta (radio sa Agasijem i Rodikom), onda je jasno da i Noletu treba neka takva ala. I to pod hitno. Jer, Endi Marej je za samo šest meseci rada sa Gilbertom već primetno odmakao Đokoviću, i u igri i u tehnici, a upravo će Marej, uz Gaskea, Monfisa, Berdiha, biti onaj s kojim će Nole u narednim godinama da se bori za šampionski presto. Sem ako se ne pojavi, u međuvremenu, neko sasvim treći, neki klinac. Neko ko će, kao Beker, sa 16,5 godina osvojiti Vimbldon. Pa tako dva-tri puta. Toliko o Noletu.

A šta reći o Jeleni Janković?

Jelena je, pre svega, zdravo, “narodno dete” koje se raduje tenisu, uživa u njemu. Dok igra, vidi se, upija atmosferu oko terena i preživljava, “živi” meč. Ona je igračica koja, u svakom trenutku, “zna” gde je poen. Ima igračku inteligenciju, dobro anticipira, oseća svaki naum protivnice, a one protiv Jelene moraju da odrade svaki poen do kraja. Svojom prirodnošću Jelena pridobija publiku, pa i sudije, na svoju stranu. Ali, zna i da ih odbije od sebe. Jer, jednostavno, ne zna da se sa njima svađa, kao, recimo, Marija Šarapova. U toj svađi Jelena se često posvađa i sa sobom i onda je to kraj meča. Tehnički, Jelenina najslabija tačka je servis, pogotovo drugi servis. I, prosto je neverovatno da teniserki koja je ušla u deset najboljih igračica na svetu, nema ko iz okruženja da popravi servis. Ako ne znaju mama, tata ili teča, pa, valjda postoji neki trener koji to zna. Jer, ni Ivanišević nije znao da servira sve dok, za jedan božićni raspust, nije otišao kod Nikole Pilića u Minhen, i, preko noći, postao jedan od najrazornijih servera na svetu.

Elem, sa solidnim servisom Jelena bi lakše održavala prednost koju ostvari tokom igre sa zadnje linije. A kada bi ovladala i igrom na mreži, gotovo sigurno bi dugo mogla da ostane u prvih deset.

A Ana Ivanović?

Ona servira dobro i ima “brze” udarce. Kada dobro “stoji” na lopti, ima jak tempo koji ne mogu da izdrže ni igračice poput Morezmo. Ali, Ana nedopustivo često oscilira u formi i često se ne zna, od dana do dana, šta da od nje očekujete. Najveća slabost je kretanje po terenu i nedovoljna raznovrsnost u igri. I, naravno, kao i kod većine (svetskih) teniserki, slabo igra na mreži. Dakle, noge su glavni Anin problem; kad noge ne rade, ne radi ništa. A rad nogu, zna se, najlakše se ispravlja skakanjem preko konopca i trčanjem uz stepenice. Ana ima još jedan veliki problem. Zbog atraktivnog izgleda kompanije su zainteresovane da je uzmu pod ugovor za reklamiranje svega i svačega. Ana tome teško odoleva, pa je pitanje koliko će nju još tenis ozbiljno interesovati. Može lako da se desi da uskoro krene stazama Kurnjikove koja je svoje tenisko ime dobro izbrendirala.

Ali, i bez ovih slatkih Aninih iskušenja, teže je u vrhu ostati nego se do njega popeti. Dakle, to ne važi samo za lepu Anu već i za Jelenu, Noleta i sve one koji su krenuli put teniskog Olimpa.

Boba Živojinović, pak, misli da ćemo, u junu, u Parizu, na Rolan Garosu, proći bolje nego na Australijen openu...

Živi bili, pa videli.

Ostati u sto Sem Noleta, Jelene i Ane, Srbi imaju još “sučim na teniske svetske megdane izaći”. Tu je, pre svega, još uvek, Janko Tipsarević, igrač koji je probio led srpskim teniserima. Još u juniorskoj konkurenciji je, osvajanjem Oranž bola, u jednom trenutku bio i prvorangirani junior sveta. A zatim je prvi ušao i u sto prvih na ATP listi i pokazao mlađim igračima da je to – moguće. Već pet godina se i vrti u prvih sto, što samo za neupućene nije nikakav uspeh. NJegov krajnji domet usporen je i ograničen time što se previše trošio na juniorskim turnirima. Borac je, igra rado sa zadnje linije, bez “bombastičnih” udaraca, ali i bez većih slabosti. NJegovo 64. mesto na ATP listi je, i te kako, zasluženo. NJegov dalji uspeh biće ako oko pedesetog mesta ostane još koju sezonu. Ilija Bozoljac je primer kako se i bez velike logistike može napraviti uspeh. On je, igrajući po Bosni i Srbiji, na manjim turnirima, ušao među prvih 250 na ATP listi, a onda se prvo “dogegao” do 120. mesta, da bi se posle Australijen opena našao na 101. mestu. Glavno oružje mu je dvoručni bekhend kojim voli da dominira u igri, tako da se čak izmiče na bekhend stranu što radi malo koji od svetskih igrača. Zato i mora da poboljša kretanje po terenu da ne bi ostajao “kratak” na forhendu. Ima i veoma jak servis koji malo podseća na Živojinovićev. Ima još prostora i potencijala da napreduje u igri, pod uslovom da ima dobro vođstvo i stručniji rad, na terenu i van njega, u teretani. Ako se sve to sa njim odradi, može još dugo da bude u prvih sto igrača. I Ilija ima sličan imidž kao Ana. Devojke kažu da liči na Ričarda Gira, pa je oko njega prava jagma koja može da ga odvuče, pre vremena, sa teniskog terena. Tu je i Boris Pašanski koji je pao na 149. mesto, ali je prošle nedelje uspeo da pobedi Kuertena što može da znači da ponovo juriša u prvih sto. Jer, Pašanski je borac koji svaki meč igra sa 120 odsto snage i znanja.