Doba “evropskog sna”

DŽeremi Rifkin, američki politikolog i teoretičar

Evropa je pretekla Ameriku u mnogim oblastima, ali to još nije shvatila. Ona o “američkom snu” sve zna, ali pojma nema da ima svoj, european dream. Američki politikolog i teoretičar DŽeremi Rifkin (Jeremdž Rifkin, 1943- ) u poslednjoj knjizi “Evropski san” (2004) pravi zanimljive i utemeljene paralele Evrope i Amerike, dva privredna, politička i kulturna modela koji se – fundamentalno razlikuju. Knjiga je prevedena na mnoge evropske jezike – ali je interesantnije to što je od onih koje se zaista čitaju. U Nemačkoj je brzo doživela i “džepno” izdanje.

Evropi predviđate lepu budućnost, dok Ameriku vidite u opadanju. Šta vam više nije u redu s “američkim snom”? Zbog čega je sad “evropski san” na redu?

- Sve do kraja šezdesetih mit i realnost “američkog sna” bili su jako blizu. Nijedna druga zemlja nije bila socijalno pokretljivija od Amerike. To se radikalno izmenilo. U odnosu na ujednačenost prihoda sada smo na 24. mestu među industrijskim zemljama. Pre trideset godina svaki Amerikanac bi rekao da veruje u american dream. Danas jedna trećina kaže da je izgubila tu veru. To je zastrašujuće, jer je upravo taj san bio lepilo koje je držalo zemlju, a on sve više bledi. A mnogi pod znak pitanja stavljaju samu njegovu srž – materijalni, individualni uspeh.

Ali zašto evropski biznismeni zavide američkom modelu?

- Prave grešku. Evropska zajednica je prvi transnacionalni savez u istoriji, sa većom bruto proizvodnjom nego Amerika. Da bi se shvatio pravi obim promene, moramo porediti nemačku ekonomiju sa kalifornijskom, britansku sa ekonomijom države Wujork, francusku sa teksaškom. U svakom navedenom slučaju evropske države su nadmoćnije od američkih. Kada stvari tako posmatrate, shvatate ogroman potencijal onoga što se dešava u Evropi.

Ali Evropa ne vidi budućnost kao ružičastu nego kao preskupu i pokušava da se orijentiše ka Americi, ili barem na njene funkcionalne delove.

- Pogrešno, pogrešno, sve je pogrešno. Amerikanci se rado hvališu, Evropljani rado očajavaju. Kada pogledate realnost, utvrdićete da je Evropa u važnim oblastima, kao što su kvalitet života, obrazovanje i zdravstvo, već prevazišla Ameriku. Evropljani se moraju zapitati: prema kojim vrednostima želimo da stremimo? Ako su cilj – ne obazirući se na rizike po kvalitet života – viša plata i neograničeni ekonomski rast, onda Amerika može da bude uzor, ali samo delimično. Mi u Americi, na osnovu naše protestantske istorije, verujemo da je svako odgovoran za svoj život. Mi sebe smatramo izabranim narodom. Ko ne razume naš religiozni žar, uopšte ne može da nas razume. Iz toga mi crpimo naš optimizam – šta može uopšte da nam se desi kad je Bog na našoj strani? Pitam se da li će sekularni Evropljani naći dovoljno nade i optimizma da realizuju svoj san, koji je sve uobličeniji.

Morate najpre reći Evropljanima koji su to njihovi snovi ?

- U Evropi se danas sabiraju svi elementi za jedan radikalno novi san, san koji će za čitav svet biti atraktivniji nego nesavremeni američki san. Razlike između američkih i evropskih vrednosti su fundamentalne. Evropljani definišu slobodu i sigurnost sasvim drugačije od Amerikanaca, koji slobodu povezuju sa autonomijom, ličnom nezavisnošću i mobilnošću a to pokušavaju da realizuju novcem. Za Evropljane sloboda nije autonomija, nego inkorporiranje, bogatstvo ljudskih odnosa. To se da objasniti evropskom gustinom naseljenosti, ali i paternalističkim i opštinskim tradicijama, koje mi u Americi nemamo. Naš san se naslanja na neograničen ekonomski rast, materijalno bogatstvo i lični napredak, dok evropski, pak, na kvalitet života, neprestani razvoj i solidarnu zajednicu.

Znaju li to već Evropljani?

- Ne, oni doduše znaju za sve američke sne, ali nemaju pojma kako njihov vlastiti izgleda. Upoznao sam, međutim, na putovanjima po Evropi jednu novu generaciju čiji san je u zametku. On cilja na obećanje da se niko ne zapostavi, na kvalitet života, jer život je više od platnog obračuna, on cilja na kulturnu raznovrsnost, stalno usavršavanje, ljudska prava i saradnju među nacijama da bi se globalno osigurao mir.

Pod pretpostavkom da to što kažete nije samo projekcija dobronamernog Amerikanca – kako bi taj san mogao da se plati? Za evropski kvalitet života već danas nedostaju finansijska sredstva.

- Evropa mora da povede brigu o dva razvoja. Oko 2020. godine bi moglo doći do priličnih demografskih problema, jer Evropljani ne rađaju dovoljno dece. Stopa rađanja mora rasti, što nije nemoguće, kao što to Francuska delimično pokazuje, i drugo – vrata Evrope se moraju otvoriti za snažni talas imigranata. Nemačka treba da, kao ekonomska lokomotiva, preuzme vođstvo. Ona je pokazala da je spremna da deli ekonomsku moć koju ima, i sada ne sme ostati samo na obećanjima, nego mora razviti mehanizme za imigraciju. Kako ne bi nastala Evropa-tvrđava, da kulture žive jedna pored druge i da tako ne dovedu zemlju do propasti, imigranti se moraju socijalno, kulturno i politički integrisati. Američki model ovde ne može poslužiti kao standard. Evropa mora shvatiti da je pretekla Ameriku, jer je bila u poziciji da stvori tržišnu ekonomiju – tu ogromnu snagu preduzetničke kreativnosti i inovativnosti – sposobnu da ima odgovornost za dobrobit zajednice.

Amerika ne bi imala ništa više da ponudi svetu?

- Ne bih da ostavim utisak kako je Evropa naša nova utopija. I Evropa ima ogromne probleme, postoji diskriminacija, borba za moć između pojedinih zemalja, bes na birokratiju u Briselu, ali evropski san ima budućnost. U globalizovanom svetu nijedan san koji je usmeren samo na individualno poboljšanje života ne može imati važnost. Kada bi ceo svet verovao u “američki san”, sam sebe bi uništio.

Frankfurter Allgemeine Zeitung

Preveo s nemačkog i priredio

Dejan Aničić