Dim u tvojim očima

I Srbija je nedavno obeležila tzv. dan bez pušačkog dima. Čak je i Politika pušenju posvetila temu broja svog prošlonedeljnog izdanja, istakavši na naslovnoj stranici slogan Jedan pušač, mnogo žrtava.

Sve se ovo može shvatiti kao nekakav naš doprinos evroatlantskim integracijama. S tim da ovde uživanje u duvanskom dimu još nije zakonom ograničeno. Ali, teško ćemo sa cigaretom u Evropu. Jer, ko se u Evropi uhvati da puši, može lako da završi u zatvoru ili bar u azilu za zavisnike raznih profila. U Irskoj, zemlji ispičutura, još se može popiti dobro pivo, ali – nema pušenja ni u tamošnjim seoskim pabovima. Da je još u životu, DŽon Hjuston bi odmah prodao svoje tamošnje imanje i doselio se u Mali Mokri Lug. U Italiji će pušač biti (relativno) bezbedan jedino u sopstvenom klozetu. Ali se i tamo izlaže opasnosti da će ga komšija prijaviti jer ga dotični truje duvanskim dimom kroz zajednički sistem ventilacije. Jedino još Nemci, po običaju, teraju svoje, što bi se reklo puše sve u šesnaest. To će im se jednom grdno osvetiti.

Jer, nema sumnje da je pušenje štetno: ko se cigarete maša čim otvori oči, lako može stradati od raka na plućima ili nekim sporednim disajnim organima (rak usne, rak jezika, rak glasnih žica – sve ovo prepisano iz upozorenja na svakoj paklici cigareta). Nema mu spasa. Najgore je što pušenje izaziva fizičku zavisnost, u čemu je njegova srodnost sa drogama, a razlika u odnosu na alkohol. S druge strane, ostaje nejasno zašto su groblja puna onih koji nikada u životu nisu zapalili cigaretu. Sve je, dakle, relativno. Poznavao sam čoveka koji je umro u najdubljoj mogućoj starosti, valjda otud što je trošio pet paklica cigareta dnevno. I to još onih bez filtera. Ali je, što jest-jest, čak i po ciči zimi pušio kraj otvorenog prozora. Uz vruću rakiju. Bio je, koliko pamtim, srećan čovek. Moglo bi se reći da je umro od zadovoljstva. A Pavle Bogatinčević, glumac-gospodin (koga je u mladosti pratio glas velikog ljubavnika), koji je i u osmoj deceniji života svakodnevno veslao na Savi, imao je problema zbog pušenja, i stalno se žalio kako će ga cigarete ubiti. Pa zašto onda pušite, gospodine?! – čudili su se njegovi kafanski ispisnici. Zato što je to jedino što ovi mangupi na vlasti ne mogu da mi zabrane. Evo, pušim, ništa mi ne mogu! Izgleda da je takvo vreme pušačke bezbednosti prošlo. Hemfri Bogart bi danas lako mogao da zaglavi u gasnoj komori.

Kako je to govorio pokojni akademik Reljić, onaj koji se bavio slikarstvom, ne ispuštajući iz ruke najgoru krdžu, stalno se piše o štetnosti duvana, ali nikako ne i o zadovoljstvu pušenja. Mnogi lekari – takav im posao, šta će – tvrde da su strasni pušači po pravilu ljudi sa problemima: ili im ne ide posao, ili ih vara žena, a sigurno je kako se jednolično hrane, tek s vremena na vreme. Ako bi se odvikli od pušenja, sve te brige bi nestale kao rukom odnesene. Uz kolateralnu štetu da će ostatak životu provesti u statusu biljke.

Elem, borba protiv pušenja, koja je sve više globalistički imperativ, sigurno jeste u korist zdravlja, ali nije baš u duhu prosvećene demokratije. Zaštita onih koji se ne mašaju cigarete od kancerogenog pušačkog dima jeste slab izgovor ovoj potencijalnoj tiraniji: jer, onaj kome smeta dim cigarete ne mora da se smuca ko kafićima, slobodan je da živi sam na vrhu planine, u okrilju nepomućene prirode. Ali, jok! Nepušači su prosto ludi bez kafića. I to je neka vrsta patološke zavisnosti. Cenu te strasti platiće pušači. Na njih će biti primenjeno tzv. konačno rešenje, eutanazija u prisustvu vlasti.

Kada je ova forma segregacije započela – a gde će drugde nego u SAD – cigarete su se, recimo, u Wujorku mogle kupiti samo na nekoliko mesta u gradskim četvrtima na lošem glasu, tamo gde uglavnom žive obojeni i druge marginalne skupine, pa su zavisnici pušenja stajali satima u dugačkom redu ispred tih prodavnica, izlažući se pogrdama, pljuvanju, čak i fizičkoj agresiji od strane poštenih, politički korektnih građana. Videvši te prizore, Hana Arend je napisala esej u kome je konstatovala da je situacija sa pušačima u redu podseća na nemile prizore iz njene mladosti, kada su Jevreji mirno ulazili u stočne furgone koji će ih prevesti do gasne komore. Možda je do ovakvog (donekle preteranog) zaključka Hana došla otud što je i sama bila pušač od retke strasti. Posedujem dve njene fotografije, obe izrezane iz novina, jednu koja je prikazuje kao sasvim mladu devojku, drugu na kojoj je otmena starica, ali u oba slučaja sa cigaretom među prstima. A ovamo napisala onolike knjige!

Moja lična iskustva sa pušačkom prohibicijom su relativno beznačajna, jedva vredna pomena. Ali sam na aerodromu u Bangkoku iz inata zapalio cigaretu baš ispod znaka za zabranu pušenja. Nisu me uhapsili, shvatili su da nisam iz njihovog sveta. U Sidneju – to je jedan grad u Australiji – smelo se onomad pušiti samo u barovima (tamošnji pleonazam za kafiće). U jednom takvom baru, koji sam svakodnevno posećivao, vladala je uvek nepojamna gužva – s jedne strane, tu su dolazile da popuše cigaretu najlepše, najelegantnije žene Petog kontinenta sa sve Novim Zelandom pride; s druge strane, beše to omiljeno sastajalište najvećih muških olupina u Australiji, a i šire. Pušenje otklanja socijalne, klasne, verske, rasne i polne razlike. Verovatno je to bilo na umu onom njujorškom taksisti koji je na svoje žuto vozilo istakao natpis Samo za pušače!. A u toj Americi, samo na drugoj strani kontinenta, kada sam vratara jednog otmenog restorana zamolio za mesto u pušačkoj zoni, on mi je uzvratio: “Gospodine, ovo nije Amerika, ovo je Holivud, ovde se svuda puši!”

Sada je čitaocu jasno zašto sam ubeđeni poklonik holivudskih filmova. Naročito onih u kojima Klint Istvud hoće da zapali cigaru, ali nema šibicu.