Traktat o tabloidima

E, da! Da nije tih tabloida, sve bi ovde bilo u redu. Priča o tabloidima neizbežno nas dovodi do priče o našim posrtanjima, o našoj nespremnosti da pogledamo istini u lice. Ovde, kod nas, neprijatne stvari su uvek negde drugde. Sve bi ranije bilo, recimo, dobro da nije bilo “neprijatelja revolucije” koji su strpljivim subverzivnim radom onemogućili stvaranje Zemlje dembelije. Da ne idemo predaleko u prošlost. Onda je krivica prebačena na Kominternu. Pa na Vatikan. Pa na Zapad. Pa, konačno, na tabloide. Na primeru tabloida lepo se vide naša dvostrukost i dvoličnost. Nema tog estradnog, privrednog i političkog delije koji neće s prezirom progovoriti o žutoj štampi, ali isto tako nema gotovo ni jednog koji će odbiti da progovori za Kurir ili Pres. Iz prostog razloga što će taj intervju pročitati ubedljivo najveća publika.

Čak i oni koji tobože ne čitaju tabloide. A takvih nema. Svi ih čitaju osim onih koji apsolutno ništa ne čitaju. Jer tabloidi se uopšte ne obraćaju onima kojima se tobože obraćaju: takozvanim malim ljudima željnim prilike da zavire u živote i priključenija poznatih; takvi su topovsko meso medijskog građanskog rata. Daleko od toga. Tabloidi su sredstvo komuniciranja među zavađenim elitama. Kako inače objasniti poslovično dobru obaveštenost tabloidskih redakcija.

Jeste, tačno je, tabloidi su prepuni primitivizma, prljavština, i zluradosti. Nije li sve to, međutim, posledica svojevrsne tabloidizacije celokupnog života začete posle sloma komunističkih provizorijuma na teritoriji bivše SFRJ. Kakav-takav sistem vrednosti preko noći je srušen, a da se do dana današnjeg nije učinio ni najmanji pokušaj da se izgradi novi. Ovde se nekako uvrežila predrasuda da kapitalistički poredak podrazumeva odsustvo svih sistema vrednosti. Iskustvo sa mojih putovanja po kapitalističkim zemljama uverilo me je u suprotno.

Ne samo da nije učinjen ni pokušaj da se ustanovi sistem građanskog društva; otišlo se korak dalje. Sam od sebe, bez pomoći tabloida kojih u to vreme još nema, pojavio se jedan naopaki sistem vrednosti u kome su moć, slava i novac po svaku cenu postali imperativ. Nikome, naravno, nije padalo na pamet da pomisli da tamo gde se do željenih stvari stiže po svaku cenu – više ništa nema cenu.

I posle Petog oktobra, nažalost, malo se toga promenilo. Svemu je tome krivo odsustvo sistema. Etimologija grčke reči systima krajnje je jednostavna: postaviti zajedno. A mi još uvek živimo u ruševinama komunističkog sistema. One su vidljive na svakom koraku. Neko će reći da sitničarim, ali činjenica da oficiri Vojske Srbije još uvek idu u Titovim uniformama, da su registarske tablice na automobila takođe nasleđene od SFRJ, da na verovatno 80 odsto državnih institucija još uvek stoje grbovi Socijalističke Republike Srbije, dosta govori o orijentalnom nemaru prema uređenju i definisanju javnog prostora. Ovde bi nekako da se sve uradi spektakularnim, geopolitičkim, svetskoistorijskim potezima. Dočim se, ako postoji istinska volja za promene, počinje od malih stvari.

Ima li države na svetu u kojoj ispred predsedničke palate nema počasne straže nacionalne garde i ceremonijalnih smena? Cirkusijada, reći će neko. Da li je baš tako? Ceremonijalnost ima smisao neuporedivo dublji od njenih spoljašnjih manifestacija. Tamo gde nema ceremonijalnosti, nema ni lepih manira. Gde nema lepih manira – tamo počinje tabloidizacija svega i svačega, pri čemu su štampani tabloidi samo krajnja i nužna posledica.

Tabloidi su u tom svetlu samo materijalizacija kolektivne svesti. Sada se vraćamo na početak. Pomalo naivno se veruje da je svo zlo u tabloidima, da je ograničeno na njih, da bi sve nekako bilo lepše kada se te šarene publikacije ne bi pojavljivale na trafikama. Nije lako priznati – ali ogromna većina nepodopština na stranicama tih novina nije izmišljena. Išao bih tako daleko da ustvrdim da tabloidi imaju izvestan pozitivni efekat. Vazda spremni paparaci i reporteri u potrazi sa senzacionalnim snimcima i vestima sasvim sigurno odvraćaju mnogog muvatora od prevelike bahatosti.

Tabloidi su, zapravo, mera demokratizacije našeg društva. Tačnije: neuspeha demokratizacije. Po prirodi stvari, takve novine, onakve kakve su kod nas, mogu opstati isključivo u sredinama u kojima nema prozirnosti javnih poslova, u kojima je politika neka vrsta metafizike – čudna mešavina mesijanstva i najvulgarnijeg utilitarizma. U sredinama, konačno, koje nemaju izgrađen nacionalni stil, u kojima dolazi do spajanja stvari koje bi trebalo da budu razdvojene – na primer politike i estrade, politike i kriminala – i razdvajanja stvari koje bi trebalo da budu zajedno.

“Kultura je”, piše Niče u spisu O koristi i šteti istorije za život, “pre svega jedinstvo umetničkog stila u svim životnim manifestacijama jednog naroda. Mnogo znanja i naučenosti, međutim, niti je nužno sredstvo kulture niti njen znak, i u slučaju potrebe najbolje se slaže sa suprotnošću kulture, s varvarstvom, to jest s nedostatkom stila ili s haotičnom zbrkom svih stilova”. To odsustvo jedinstvenog stila, autentičnosti i identiteta vidljivo je u svim domenima i svim pojavama našeg života ulazi u svoju terminalnu, izuzetno zlokobnu fazu.

Otuda je fenomen tabloida usko povezan sa tabloidnošću ovdašnje realnosti. Ukoliko visoka kultura u najširem smislu ovde tavori u bedi i poluilegali, prepuštena fizičkoj izdržljivosti stvaralaca; ukoliko država i državni činovnici protežiraju supkulturne ličnosti i pojave; ukoliko ih, štaviše, koriste za realizaciju svojih parapolitičkih nauma; ukoliko “politička nepodobnost” nekog autora ili kulturnog projekta znači njegovu osujećenost – šta drugo možemo očekivati nego poplavu tabloida i tabloidnih vidova ponašanja.

Pa ako stvar potraje, uskoro možemo očekivati tabloide za vrhunske intelektualce ili tabloidne filozofske časopise. Oni, pak, koji misle da se protiv opadanja svih nivoa možemo boriti pomoću uvođenja poreza na šund ili drugim administrativnim merama, trebalo bi da se sete poreza na šund i borbe protiv šunda vođene u pokojnoj SFRJ koja je rezultirala bujanjem svakovrsnog šunda.

Ako Bog da da se latimo posla istinske demokratizacije društva i stvaranja stvarne demokratske javnosti, tabloidi će postati ono što jesu i u ostatku uljuđenog sveta – publikacije koje se bave ljubavnim aferama pevačica i na čijim naslovnim stranama osviću senzacije tipa: “U Subotici pronađena pčela veličine ovce.”