Ja, žrtva mobinga

Elektroinženjer sam 23 godine. Posao mi donosi neku satisfakciju i zadovoljstvo bez obzira na izuzetno nisku cenu rada. Onda jednog dana, 31. januara 2001, stvari se iz korena menjaju. Direktor, kolege, neki radnici, prestaju da komuniciraju. To novo neprijateljsko okruženje je podstaknuto mojom akcijom i registrovanjem sindikalne organizacije UGS „Nezavisnost” u ŠPIK-u „Ivanjica”. Počela je da vlada čudna napetost i netrpeljivost prema meni. Mislio sam da će se ti ljudi privići na jedan normalan i demokratski odnos jedinka-kolektiv, ali postajem žrtva mobinga. Mobing prema meni se odrazio kao psihološko nasilje s ciljem da u nepodnošljivim uslovima dam otkaz.

Da ne bude zabune, prema meni nije bilo nekih malih spletkarenja i sitnih podmetanja. To je bila prava agresija koja se odvijala u etapama i isplanirano, na sličan način kao što se planira uništenje neprijatelja.

Te posledice danas, posle šest godina, nisu po moje psiho-fizičko zdravlje nimalo naivne.

Sve ovo je kulminiralo 1. februara 2005. godine, kada sam otišao, po savetu sindikalne centrale iz Beograda, na razgovor sa tadašnjim direktorom DP „Napredak” Mladomirom Miloševićem, rekavši mu „da me vrati na posao”. Doslovno mi je odgovorio: „Ne zajebavaj se sa mnom, idi odavde, ti još ne znaš kako sam ja moćan čovek, ja mogu da ti smestim da te nema”!

Doživljavam snažan stres, odlazim u bolnicu, i hitno me šalju kod psihijatra. On me leči sve do 16. maja 2006, kad lečenje sam prekidam zbog nemanja novca za kupovinu lekova. Platu ne primam pet godina, a pošto nemam drugih finansijskih izvora prinuđen sam da prekinem lečenje.

Moj slučaj se nalazi već tri godine pred Opštinskim sudom u Ivanjici i tom procesu se ne vidi kraj.

El. inž. Ivan Nikolić,

Ivanjica