Kako to rade bankari

Značajno je što se i NIN na respektabilan način uključio u analizu fenomena mobinga kod nas. Ne svodi se on samo na razne forme psihičkog zlostavljanja na radnom mestu već i njihovu kombinaciju sa sasvim konkretnim potezima čiji je cilj da žrtva mobinga napusti radno mesto. Učestalosti ove pojave pogoduje tip transformacije kroz koju zemlja i društvo prolaze. Trojstvo: liberalizacija-privatizacija-stabilizacija generiše rigidni princip fleksibilnosti tržišta rada tj. da se problem viška zaposlenih rešava prevashodno otpuštanjem. Čine to i domaći i strani vlasnici firmi. Ovi drugi su mahom „sofisticiraniji” u toj raboti. Ilustrativan je primer domaće banke u stranom vlasništvu kojoj se krajem 2005. pripojila druga domaća banka. Strani vlasnici ignorišu zakonski diktum i umesto da preuzmu ugovore o radu zaposlenih sa pripojenom bankom, zaključuju sa svima (preko 300 zaposlenih) nove, eliminišući iz primene i opšti akt o radnim odnosima pripojene banke. To unosi visok stepen nesigurnosti po budući status tih zaposlenih. Oni koji su do tada bili visoko pozicionirani i honorisani, sa dokazanim poslovnim iskustvom i u zrelijem dobu prvi su osetili efekte „nove” poslovne i radne klime. Nekolicini se mesecima ne daju nikakvi poslovi, a potom im se nudi sporazumni prestanak radnog odnosa. Kad to odbiju, strani vlasnik ekspresno ukida radno mesto i daje im otkaz kao tehnološkim viškovima isplaćujući im pri tom samo deo zakonski pripadajuće otpremnine.

Na najavu tih nevoljnika o sudskom procesuiranju problema, bančini nameštenici odvraćaju da imaju jake kontakte u pravosuđu pa će im trud biti uzaludan. Kad je u jednom slučaju republičko Ministarstvo rada naložilo banci da otpuštenog radnika vrati na rad, strani vlasnici skoro dva meseca ignorišu izvršenje te odluke. Tek kad im je zaprećeno visokim kaznama, banka fingira povinovanje odluci Ministarstva inovirajući svoj dotadašnji repertoar mobing poteza. Poziva osobu na rad, smešta je u prostorije gde funkcionalno ne pripada, među ljude koji mesecima iščekuju otkaz, i pri tom joj ne obezbeđuje opremu za rad. Osoba podleže mobing-presiji: izjavljuje da pod takvim okolnostima njen angažman u banci nije moguć.

Više započetih sudskih postupaka daće odgovor na pitanje hoće li se doskočiti mobing orijentaciji te banke i profilisati principi za sankcionisanje bilo čije slične prakse u budućnosti. Time možda i podstaći zakonodavca da mobing konsekventno institucionalizuje.

Budimir Rudović,

Beograd