Ima li Beograd odgovor?

Prevremene izbore opozicija je očekivala kao slatku, uzbudljivu avanturu u kojoj se može samo dobiti, a dobar deo vladajuće koalicije je sasvim smireno i pomalo trijumfalistički govorio novinarima kako je samo jedno sigurno – da nikakva vlada nije moguća bez njih. Dobar provod iznenada je prekinuo dolazak Martija Ahtisarija – zbog čega je pretendente na vlast kao i one koji se sa njom opraštaju oblio hladan znoj. Usred izbornog procesa – pre formiranja skupštine i vlade, međunarodne sile traže da se izjasnimo o Ahtisarijevom planu za KiM, šta izjasnimo – zahtevaju prilično ultimativno da se Srbija postavi konstruktivno prema razbijanju sopstvene teritorije ili barem kršenju nedavno usvojenog Ustava. Nezahvalni establišment u Beogradu to je protumačio kao arogantni pokušaj da mu se onemogući protivljenje. Sve je opipljivija kolektivna frustracija, za koju se svaki dan pronađe poneki dokaz – Zapad izgleda još nije obavešten da se u Srbiji u oktobru 2000. godine dogodila promena režima, te po nekoj čudnoj, pomalo zastrašujućoj inerciji demokratske snage u Srbiji tretira kao najbliže i najvernije sledbenike Slobodana Miloševića, koji su doduše njega i sve njegove najbliže saradnike poslali u Hag, ali se i dalje pozivaju na međunarodno pravo i sve ono što nam je Zapad uveo kao pravilo prilikom raspada bivše Jugoslavije.

Izborni pobednici u Srbiji su tek počeli da uživaju u pohvalama međunarodne zajednice, kojoj je ipak laknulo što radikali nisu još ubedljivije pobedili, i u prilično osvetničkom šikaniranju Vojislava Koštunice, koji nije profitirao onoliko koliko se nadao i koga su u sladostrasnom zanosu otpisivali kao mogućeg premijera, ali i za bilo kakvu ozbiljniju državnu funkciju. Kada je Ahtisari najavio da dolazi u posetu, svi su se setili da će se pre razgovora o podeli resora u novoj vladi ipak voditi razgovori o konačnom statusu Kosova, od čega će izgleda zavisiti i to kako će izgledati vlada i da li će je biti uopšte. Kako se, dakle, vodila prava kampanja zasnovana na ideji da Koštunica nikako ne sme da bude premijer ali se istovremeno sa svih strana insistira na njegovoj ključnoj ulozi u kosovskim pregovorima, on je odlučio da nakratko izneveri očekivanja. Tako je 26. januara iz Vlade Srbije saopšteno da se neće sresti sa Ahtisarijem 2. februara, “jer to izlazi iz okvira mandata njegove vlade do izbora nove”, te da može da obavlja samo tehničke poslove. Sve navedeno ne bi bilo toliko zanimljivo da odlazeći premijer i njegova vlada ne potenciraju da im takvu komotnu mogućnost obezbeđuju “proglašeni konačni rezultati izbora”.

Poslednje takvo saopštenje dostavljeno je medijima u utorak (ovaj tekst piše se u sredu 7. februara) gde se ponovo potencira da je Koštunica na čelu tehničke vlade i da nema pravo da je zastupa i predstavlja u svim pitanjima kojima se utvrđuje i vodi politika Srbije... te da je pravni položaj vlade određen... “od proglašenja konačnih rezultata”... A u stvari izbori nisu formalno završeni, tako da konačni rezultati nisu ozvaničeni u “Službenom glasniku” posle čega se tek može smatrati da su konačni a pre čega se podrazumeva da vlada radi normalno kao da se ama baš ništa nije dogodilo. I to je ono što bi onaj koga nažalost sa podsmehom zovu legalistom morao da zna. Činjenica je, međutim, da je ovakva percepcija omogućila još uvek legitimnom premijeru da viđa i prima koga i kad hoće. Bar za sada izgleda da se izmakao od nezahvalne uloge namenjene budućem premijeru od koga će demokratski Zapad očekivati da sa osmehom i zahvalnošću saopšti naciji da smo se konačno otarasili “neželjenog balasta Kosova”, da je Srbija i ranije trebalo da se odrekne prostora koji ne može da kontroliše i čiji građani ne žele da žive u njoj i da je sve nabrojano preduslov koji će tek omogućiti stvaranje moderne, evropske Srbije.

Ali vratimo se još jednom izbornim pitanjima. Stranke su se nadale da će im zapadni političari ostaviti dovoljno vremena za konstituisanje državnih institucija. Osim Koštunice i radikala malo ko se ozbiljno u predizbornoj i postizbornoj kampanji bavio sudbinom KiM. Svi su se držali drugih nerealnih obećanja vezanih za bolji život. Sada je zahvaljujući međunarodnoj zajednici Kosovo postalo osnov koji treba da pokaže ko može da sastavi vladu. Zahvaljujući novoponuđenoj stranačkoj platformi o Kosovu DSS ima prednost i veći manevarski prostor od drugih stranaka u budućim pregovorima. Očigledno je da će usvojena taktika za južnu srpsku pokrajinu biti ključna za dogovor o vladi, što predviđa i Slobodan Vučetić, doskorašnji predsednik Ustavnog suda Srbije: “Ključna tačka svih koalicionih programa biće odnos prema rešenju kosovskih pitanja. I naravno da Ahtisarijev preuranjeni dolazak odlaže i otežava formiranje vlade i da će to biti loše – da se problem Kosova rešava bez vlade na pomolu.”

U međuvremenu, u obezglavljenoj državi kao što je i red, kormilo je preuzeo predsednik Boris Tadić, čiji legitimitet niko ne dovodi u pitanje. Ali, po srpskom ustavu politiku vodi vlada, a predsednik samo predstavlja zemlju. Tadić se uhvatio u koštac sa svim obavezama koje ga očekuju – prošlog ponedeljka započeo je konsultacije o formiranju vlade sa stranačkim prvacima. Ti razgovori bili su protokolarni ali je već sledeći susret doneo opipljivije rezultate. U ponedeljak (5. februar) predsednik Srbije i većina parlamentarnih lidera saglasili su se da hitno bude konstituisana Skupština Srbije koja će raspravljati o predlogu Martija Ahtisarija i nastavku pregovora o statusu Kosova koji su prvobitno bili zakazani za 13. februar. Bilo je očigledno da su minimalne šanse da se sve nabrojano postigne jer se u Srbiji ponavljaju izbori na nekoliko izbornih mesta, zbog čega se može očekivati da se za desetak dana pomeri prva runda pregovora, koja je zakazana za 13. februar u Beču. Dobro je što će izgleda biti vremena da se usvoji nova državna platforma kao zvaničan odgovor na Ahtisarijev papir i da se verifikuje novi mandat pregovaračkom timu Srbije, koji može biti popunjen (izvesno je da bi G17 želeo da ima svog predstavnika u timu). Zanimljivo je da je uvek kritičan Tomislav Nikolić izjavio: “Niko nema primedbu na dosadašnji rad pregovaračkog tima. Radili su potpuno u skladu sa odlukama Skupštine, nigde nisu izdali. Dakle, tim nije problem.”

U međuvremenu smo pregrmeli Frenka Viznera, izaslanika SAD za status Kosova, koji je dan pre toga u Prištini uz srdačni osmeh obećavao kosovskim Albancima da će sigurno biti zadovoljni konačnim predlogom koji će se naći pred Savetom bezbednosti (SB) UN. U odvojenim susretima sa Tadićem, Koštunicom i Dinkićem Vizner je naglasio da SAD podržavaju predlog o Kosovu koji je predstavio Ahtisari. I predsednik i premijer ponovili su da je za Srbiju neprihvatljiva nezavisnost KiM. I tako bi to išlo u nedogled bar što se naših pregovarača i zvaničnika tiče... Direktorska trojka EU takođe gostuje tokom zaključenja ovog broja a pojavili su se, navodno, sa prvim ozbiljnijim ponudama u zamenu za nezavisnost KiM. Domaći mediji već vrve od pragmatičnih toplih preporuka koje veličaju trgovinu teritorijom za apstraktne, kratkoročne i relativne dobitke. Javnost se po ko zna koji put podelila na inadžije i udvorice, patriote i izdajnike. Za to vreme zapadni mediji oživljavaju stereotip o Srbima kakav je stvoren u Miloševićevo vreme. Ko god ne deli zapadno oduševljenje za nezavisnost Kosova predstavlja se kao okoreli nacionalista koji uvek želi više od onoga što mu pripada. Brižni inostrani savetnici za našu bolju budućnost ne kriju da od naših lidera očekuju da demonstriraju realizam, pogled napred a ne u prošlost, novo shvatanje nacionalnog interesa što će Srbiju potvrditi kao modernu, granicama neopterećenu i jednu sasvim relaksiranu državu koju tek kao takvu možda prihvate u Evropskoj zajednici.

Mnogi će se složiti da u ovakvoj situaciji nije dobro što prisustvujemo borbi između dve najznačajnije stranke da zauzmu poziciju arbitra u formulisanju i tumačenju srpskog nacionalnog interesa, pogotovo kada se zna da o tom pitanju do sad među njima nije bilo disonantnih tonova. Zatvorivši vrata Ahtisariju, Koštunica je navukao kako bes ostrašćenih protivnika, tako i onih koji mu nisu nenaklonjeni ali se nerado sećaju života pod sankcijama i izolacije. Zanimljivo je primetiti da je član evropske delegacije Havijer Solana u Beogradu bio mnogo uzdržaniji od kolege Viznera, upozoravajući Albance da budu strpljivi ako žele da ostvare svoje ciljeve. Istog dana list “Politika” objavljuje da je u sedištu UN Ahtisarijev predlog podeljen članicama SB ali ne kao zvanični dokument. Navodno, bilo je planirano da Ahtisari svoj predlog uputi SB čim ga napiše kao dokument UN. Do toga nije došlo jer je u petak ruski ministar inostranih poslova Sergej Lavrov obavestio generalnog sekretara UN da je reč samo o radnom papiru koji Kontakt grupa nije usvojila. Možda je Rusija ipak rešila da sledeći sopstveni interes demonstrira svoju naraslu snagu, ali pre Rusije bi sama Srbija morala da pokaže koliko joj je stalo do Kosova.

Mali izbori, velika šteta Ponovljeni izbori politički nepotrebni i štetni, dok pravno nije bilo nužno da se takvi izbori sprovode Sve je spremno za ponavljanje glasanja na biračkim mestima: broj 6 u Knjaževcu, 39 u Vojvodincima, 22 u Šapcu, 15 u Senti i mestima 7 i 17 u Lipljanu. Ponavljanje izbora na ovim biračkim mestima dodatno je iskomplikovalo formiranje nove Skupštine i vlade, odnosno prolongirani su rokovi za njihovo konstituisanje. Prvobitno je Republička izborna komisija (RIK) odlučila da poništi ali ne i da ponovi izbore. Podnosioci žalbi, SRS i koalicija Mađarske sloge, obratili su se zato Vrhovnom sudu koji je predložio RIK da preispita svoju odluku. Tako je došlo do zakazivanja ponavljanja izbora iako su na ovim biračkim mestima registrovana samo 4 124 birača, što je manje od jednog promila ukupnog broja birača te rezultati neće uticati na konačan ishod izbora. Ako bi se baš terao mak na konac, teorijski bi koalicija Mađarska sloga mogla da osvoji jedan mandat ali je ta verovatnoća zanemarljivo mala. Prema računu Republičkog zavoda za statistiku, stranka Andraša Agoštona i Pala Šandora trebalo bi da dobije 1 500 glasova da bi ušla u parlament. To je malo verovatno kada se zna da je na izborima 21. januara na nabrojanim mestima dobila samo 25 glasova. Zbog svega nabrojanog Slobodan Vučetić zaključuje da su ponovljeni izbori politički nepotrebni i štetni, dok pravno nije bilo nužno da se takvi izbori sprovode. Naravno, da ovi ponovljeni izbori u strogo formalno-pravnom smislu treba da budu ne samo održani već i sabrani kako bi se izborni ciklus i formalno završio. Kako NIN saznaje, sličnom odlukom kao i Vučetić rukovodio se i RIK. Dakle, ne izlazeći iz okvira zakona poništio je glasanje ali ne i ponavljanje izbora pre svega zbog toga što je reč o skupoj proceduri – pokreće se kompletna mašinerija kao i na nivou čitave republike a, kako već rekosmo, rezultati su statistički zanemarljivi. Sve nabrojano naravno ne znači da odluka Vrhovnog suda nije u skladu sa zakonom. Član RIK-a iz DSS-a Zoran Balinovac još jednom je u ime Koalicije DSS-NS negodovao zbog ponavljanja glasanja, rekavši da je “jednom broju članova RIK-a važniji jedan promil zakonitosti od istorijskog trenutka u kojem se nalazi Srbija, koja je nemoćna da brani nacionalni interes bez Skupštine koja još nije konstituisana”. Zanimljivo je da su se on i Slobodan Milenković iz SRS-a umalo potukli kada su radikali tek obećavali žalbu Vrhovnom sudu. Ubrzani scenario za sazivanje konstitutivne sednice parlamenta podrazumeva stvaranje svih uslova za okupljanje novog skupštinskog saziva do subote u 20 časova. To znači da prethodno mora da bude postignut politički dogovor svih aktera da se ide na najkraće moguće rokove. Tako bi već u petak, za samo 24 časa umesto maksimalnih 96, RIK saopštio konačne rezultate, što opet podrazumeva da ni jedna od stranaka koja učestvuje na izborima ne podnese prigovor. Dalje, stranke bi praktično istog trenutka trebalo da predaju liste svojih kandidata za narodne poslanike (a ne da čekaju deset dana, na koliko po zakonu imaju pravo) da bi ih RIK brzopotezno potvrdio do subote uveče. Od tog trenutka postoje svi zakonski uslovi da odlazeći predsednik Skupštine Predrag Marković zakaže konstitutivnu sednicu.