Svinjarska buna

1. Počela je kineska Nova godina, godina svinje.

A u Srbiji počela svinjarska buna.

Cena svinja pred izbore bila je sedamdeset pet dinara, dok su glasovi seljaka bili bitni. Čim su prošli izbori, cena je pala na pedeset dinara. Barikade niču na sve strane.

Čekamo polazak autobusa za Šabac. Vozač i kondukter pokušavaju da preko mobilnog dobiju svoje direkcije, autobuske stanice, prijatelje. Raspituju se kojim putem do Šapca. Vreme prolazi a ne polazimo. Javljaju, na sve strane barikade.

“Idemo, pa šta nam bog da. Preko Obrenovca!”

Na 23 kilometra do Šapca, kod Debrca, barikada.

Autobus okreće, probaće preko Valjeva. Ja silazim.

2. Petrić Dragić Žaža, selo Metić, Pocerina, priča:

“Blokade će da budu nastavljene, sve do ispunjenja zahteva, sto dvadeset svinje, mleko trideset, i još ostale cene će da budu tu upisane. Bili su obećali da će da ukinu pet ministarstava. A otvorili su još pet. Da se ukinu ta ministarstva i da se vrati sav novac koji su uzeli ti njihovi službenici. Penziono osiguranje koje su obećali kada su došli na vlast. Vlada je obećala 2000. godine da će doneti takve zakone da penziono bude na dobrovoljnoj bazi. Ko hoće, neka uplaćuje. Je lž nećeš da isečeš? Oni s televizije pola isekli.”

Znojim se ali obećavam da nema sečenja.

3. “Ja sam Vlajković Branislav, poljoprivrednik sam i u ime poljoprivrednika koji su nezadovoljni, govorim. Svi poljoprivredni proizvodi nemaju adekvatne cene. Od mleka, pšenice, svinja i svih ostalih proizvoda. Mi smo na nuli. I ispod nule. Konkretno, svinje su bile sto trideset dinara, sada su pedeset dinara. Pričaju da plaćaju sedamdeset a lažu. Ja sam tovio dvesta svinja u ovoj godini, izgubio sam dvesta hiljada. Sve je išlo preko banke i gubitak mi je tačno dvesta hiljada. Znači, izgubio sam. Moram da platim zdravstveno osiguranje a to je državna obaveza. Sin i snaha, nijedno ne rade, rade kod mene na poljoprivredi. Šta da radim onda. Evo tu su ljudi, i mi moramo vako. Preporučujemo vladi da shvati naše probleme. Da smo mi jedini koji smo izdržali sve i dalje ne možemo. To nikad nije bilo. Kilo živog mesa, sto grama kafe. Najobičnije. Ili paklo cigara. To je sramota. Litar mleka jedanaest dinara. To nema nigde. To je krajnje vreme. Daješ pare na svinje a ne možš nikom da ih prodaš. To nikada nije bilo.”

4. Sa policajcem kojeg sam upoznao u Bujanovcu pred ulazak u Veliki Trnovac, službenim autom idem na šabački most, gde je velika barikada. Kola Hitne pomoći, vatrogasci i policija jedino mogu da prođu.

5. Milenko Gavrilović, Rumska: “Odlučili smo se da blokiramo i nećemo odustajati. Ako treba, ići ćemo i za Beograd. To je sramota. Nikad nije bilo ovako. A u kasapnicama, cene svinjetine trista dinara. Litar mleka 11 dinara, a četvrt litra jogurta 14 dinara. Mi naše proizvode ne možemo da prodamo a kad odeš tamo, to je sve skupo. Nećemo odustati. Ako nema ništa, idemo za Beograd. Ovo je zadnje vreme došlo.”

Stanko Popović iz Ševarice:

“Došao sam ovde u znak protesta, da podržim ove ljude i iskažemo naše nezadovoljstvo koje već godinama traje. Ovo je bilo krajnje vreme. Nećemo odustati, ostaćemo ovde ako treba i mesec dana. Očekujemo, u dogovoru smo sa Sremcima i sa ovim ljudima iz Bogatića, najverovatnije da će sledeće nedelje biti blokiran i autoput. O tom-potom ali samo upozoravamo. Ovo je sramota šta se radi od seljaka i sela. Bruka.”

“Ja sam iz sela Gornje Vranice kod Šapca. Gligorić Radenko. Seljak sam, bavim se poljoprivredom, stočarstvom, svinjarstvom. Skupili smo se ovde zbog ovih neprilika koje su nastale, zbog ove države koja ne misli o narodu. Seljaku. Uništila nas je načisto. Ovo je sramota što se radi, a mora da se radi. Jer mi izlaza drugog nemamo. Znaju samo da postoji seljak kad treba da se ratuje i pred izbore. I niko te više nikad ništa ne pita. Da li je sramota ovu vladu i ovu državu? Pedeset dinara litar mleka u prodavnici a nama ga plaćaju po jedanaest dinara. A znate li kolika je njihova marža? Pa, svinjče jedno od sto kilograma, pet i po hiljada dinara. U njemu ima trideset kila mesa. Pa, da baciš slaninu i sve ostalo, samo meso da skineš s njega, pa ga pretvoriš u čajnu kobasicu. Znate li vi koliko je to para? Dvadeset hiljada. Ne možemo više da radimo za drugoga. Ne možemo da radimo yabe. Pitao bih ja ministre iz vlade, poslanike iz Skupštine, da li je neko došao na posao yabe? A mi radili i prošle i ove godine, mi svake godine radimo yabe i više ne možemo. Pa, treba i mi našu decu lebom da ranimo. Ja sam seljak. Moj otac je seljak, sin mi je seljak, imam i unuka, možda će i on biti seljak. Na osnovu čega da gajim to unuče? Da bude rob mafije ili da postane lupež jednog dana? Ono ne može da se bazira na proizvodnji, ono što sam ja zamislio da bude tako. Mi ćemo ovo izdržati jer mi kući nema šta da radimo. Mi kući radimo yabe. A država neka misli. Klanice su prodali privatnicima. Da li su oni mislili kad su klanice prodavali privatnicima? Nek' postave Matijevića za ministra kad oni nisu sposobni. Šta će u Skupštini? Niko se plate nije odrekžo od poslanika. Samo nas se za izbore sete. Seljak radi svake godine u minusu. Ne može. Nema više minusa. Ovo što radimo, ovo je bruka. Ovo ispašta običan narod. Mi nemamo drugog izlaza. Nekž traži država rešenje. Za sve para ima, samo za seljaka nema.”

6. “Izvol'te, gospodine. Ja sam Srba Kovačević, seljak iz Mišara.

Cena mesa u prodavnicama je bila formirana kad su svinje bile sto trideset dinara. I danas stoje u prodavnicama. A otkupna cena žive mere je od pedeset do šezdeset dinara. Znači, seljak je na čistim gubicima. Nestaje hrana. Čardaci se prazne. Kukuruz skup. Svinje ne može niko da proda. E, zato je revolt.”

7. A onda, preko mosta peške. Do autobusa koji čekaju sa druge strane mosta. Ovo je tek počelo.