Fanatizam roditelja i podrška TSS-a

Da li smo ili da li postajemo svetska sila u tenisu? Odgovor na ovo pitanje nije jednostran i ne možemo odgovoriti jednostavno sa da i ne. Velesila jesmo kada su u pitanju rezultati naših najboljih igrača i to je neosporno. Treba uzeti rang-listu i uporediti koliko zemalja ima toliki broj igrača među prvih 20 na svetu, pa će stvar biti vrlo jasna. Da li je to proizvod postojećeg sistema rada u našoj zemlji? Odgovor na ovo pitanje je, nažalost, NE. Posledica ovog uspeha je fanatizam porodica ovih igrača i ogromnog odricanja uz minimalnu pomoć države kroz nekoliko kompanija koje su pomagale pojedince i određene pomoći Saveza koja je, kad su ovi igrači u pitanju, kako kod koga, ali uglavnom bila simbolična. To je istina i kao takva treba da se kaže.

Da bi se na pravi način kritikovao nečiji rad, neophodno je poznavati šta je sve to taj neko uradio u kojim okolnostima i na koji način. Kritika je jako važna u razvoju svakog segmenta društva, ali koja kritika? Sigurno ne ona koja je sama sebi cilj već ona koja želi da iznedri boljitak iz onog postojećeg, a ne osporavati ono što je zasigurno pozitivno.

Imamo plejadu mladih igrača koji se nalaze u svetskom vrhu i koji će sigurno još napredovati kako na rang-listama, tako i u svim ostalim elementima tehnike, taktike, psihofizičke spreme. Oni su uzrasta od 18 do 23 godine, jedino je Zimonjić u odnosu na njih veteran, ali koji dubl na ovom nivou može sigurno još nekoliko godina igrati. Pred ostalima Jelenom, Anom, Novakom, Jankom, Ilijom, Borisom, Viktorom... tek su godine pune zrelosti i iskustva, ovo im je tek početak. Svi oni jako dobro znaju svoje kvalitete i mane i veoma naporno rade da nedostatke iskorene i u tom cilju biraju najbolja rešenja koja su u tom trenutku dostupna. Oni su, slobodno možemo reći, nacionalno blago i kao takvima svako na svoj način trebalo bi da im ukaže poštovanje i čast jer oni reprezentuju ovu zemlju na najbolji mogući način.

Krajem 80-ih i početkom 90-ih imali smo vanserijske rezultate naše Devis kup selekcije, tri puta polufinale svetske grupe a predvodnik tih uspeha bio je Slobodan Živojinović. Do 1993. osam grand slem titula a u karijeri 53 titule; reč je, naravno, o Moniki Seleš. To su bili zvezdani trenuci onog vremena tenisa u Srbiji i tadašnjoj Jugoslaviji, koje je kada se upoređuje sa ovim danas, bilo svetlosnim godinama daleko. Ekonomska moć zemlje u tom trenutku je bila neuporediva sa današnjom, način života, vizni režim, plate, sve je bilo kudikamo povoljnije za razvoj jednog sporta nego danas. Da li smo dobili tada neki ATP ili WTA turnir, da li je Savez dobio bar jedan jedini teren za svoje takmičare? Nažalost, odgovor i ovog puta je NE. To je bila i ostala jedna velika propuštena prilika čiju cenu upravo plaćaju roditelji dece svih generacija od ’94. pa nadalje. Da li su se neke stvari počele menjati? Konačno možemo da kažemo DA. Reprezentacije ove zemlje do 2002. su na evropska prvenstva odlazile ili sporadično o trošku Saveza ili o trošku roditelja dece ili njihovih klubova ili nisu nastupale uopšte, usled čega su sledile i mnogobrojne kazne. Znamo za situaciju da su igrači sami šili zastavu naše zemlje da bi je imali na takmičenjima. Poslednje četiri godine niko ne postavlja pitanje da li će se ići na zimska i letnja prvenstva Evrope pojedinačna i ekipna i da li će to biti o trošku

Saveza. To je sada normalno i na kraju krajeva tako i treba da bude ali odavno tako nije bilo. Da li su ikada pravljene pripreme za takva takmičenja? U poslednje dve godine DA. Da li su organizovani kampovi za selekciju najperspektivnije dece do 12, 14 i 16 godina – DA. Da li se deca šalju na development turnire i da li se sarađuje sa ITF i koriste sve pogodnosti koje ITF pruža – DA. Da li je TSS u poslednje četiri godine motivisao i vrlo ozbiljno finansijski pomogao organizaciju Futures turnira muških i ženskih? Odgovor je ponovo DA. Na ovaj način omogućava se velikom broju domaćih igrača da igraju turnire za ATP i WTA bodove a da su im troškovi za te turnire minimalni dok se najboljim juniorima obezbeđuju njild card. Na ovaj način je i Novak osvojio svoj prvi profesionalni turnir. Na ovim turnirima su stasavali i Bozoljac i Troicki i neke buduće nade našeg tenisa. Da li smo svake godine organizovali po jedan seminar za trenere – DA.

Šta su sledeći koraci? Najvažniji od svih je izgradnja Nacionalnog teniskog centra. Neophodne aktivnosti u dobijanju urbanističkih uslova i potrebnih dozvola su u toku. Vlada je obezbedila određena sredstva a lokacija je dodeljena od strane grada Beograda i nalazi se na Novom Beogradu. To je mesto gde u perspektivi treba da nastane Nacionalna teniska akademija. U okviru koje treba da nastavi da živi i da se razvija Bambi juniorski tim Srbije koji će ovih dana biti prezentiran javnosti. U okviru ovog tima će se nalaziti deca uzrasta od 12 do 18 godina starosti, a TSS će svima njima finansirati određeni deo programa. Želja TSS-a je da sa roditeljskih leđa skine veći deo tereta razvoja budućih šampiona. Još jedan važan korak je započet a to je edukacija i licenciranje trenera jer smatramo da je to jedno od najvažnijih pitanja daljeg razvoja tenisa kod nas. Uzimajući u obzir, a to moramo učiniti, gde je Savez bio, kako je radio i gde smo sada, moramo biti realni i priznati određene stvari. Da je moglo više, moglo je sigurno, to uvek može, a da je moglo i da se sve svede samo na naziv, to smo videli da je i te kako moguće u više navrata. Sve ovo još uvek TSS ne svrstava u velesilu među savezima ali u ozbiljan i uređen sistem sigurno.

Dušan Orlandić

(Autor je generalni direktor Teniskog saveza Srbije)