Mali čovek u velikom svetu

Samo jedan glas nedostajao je pa da Mirjana Mitrović (1961, Požarevac) bude dobitnik NIN-ove nagrade za 2006. godinu. Za roman Emilija Leta, na čijoj naslovnoj stranici i sama ispisuje ono što je suština ovog njenog dela: “Ovo je priča o ljubavi koja je nadživela svoj kraj, baš kao i Rimsko carstvo u kome se desila.”

Ali, i pored toga, sasvim izvesno, Emilija Leta će nadživeti vreme u kojem se pojavila, pa i književno ga obeležiti po sebi.

Kakav je osećaj kad vam najveće domaće priznanje izmakne samo za jedan glas?

- Kad bih gledala u ono što mi je izmaklo, ne bih mogla da uživam u onome što sam dobila. Mislim da je ove godine pravi pobednik sama NIN-ova nagrada, jer je uspela da pažnju javnosti usmeri na pisce, knjige i njihove teme, i da je tu pažnju održala mnogo duže nego što je to bilo ranijih godina.

Književne nagrade su svojevrsne svetkovine, prilika da se ukaže na ono što se događa ili ne događa, ko se pojavio a ko umorio. Trebalo bi ih shvatiti kao priliku za susrete, a nikako kao poprište ljute borbe. Stav da pobednik uzima sve, da je samo pobeda ono što je dobro i što se računa, osnovni je izazivač neuroza modernog čoveka. Meni lično takav stav nije svojstven, a izgleda da i u industrijskim i postindustrijskim društvima polako sazreva svest da je sve ili ništa princip dugoročno poguban. Sad je već očigledno da je umesto konstruktivne društvene elite stvorio armiju nesrećnih nametljivaca, a na globalnom planu doveo Zemlju pred vrata ekološke katastrofe. Umetnost je tu još najbezbednije područje za individualni glas.

Vaš roman “Emilija Leta” govori o rimskom periodu na tlu današnje Srbije. Vidi se da ste to vreme poprilično proučili, jer priču gradite na istorijski utemeljenim činjenicama. Šta vas je navelo da zaronite baš u to, za mnoge nedovoljno poznato vreme?

- U avanturu pisanja me poterala radoznalost, tako da kad naiđem na etiketu “nedovoljno poznato” prosto ne mogu da odolim. Ali, da bi me neka tema ili vreme zaokupili, potrebno je mnogo racionalnog i trunčica iracionalnog. I kao kad su prijateljstva u pitanju, potrebno je da vam se interesovanje i uzvrati. A rimski period na tlu današnje Srbije nije prestajao da mi tokom nekoliko godina otkriva jedan uzbudljiv i dramatičan svet. Gamzigrad, danas arheološki lokalitet u okolini Zaječara, u trećem veku naše ere bio je pogranična zona carstva, ali je u centar zbivanja došao kao rodno mesto cara Galerija. Ime Feliks Romuliana dobilo je po carevoj majci Romuli. Oboje su tu proglašeni za bogove i sahranjeni. Sirmijum, koji su savremenici zvali “majka svih gradova”, proviruje kroz današnju Sremsku Mitrovicu podnim mozaicima, skulpturama, ostacima palata i hipodroma. Singidunum je u ono vreme bio znatno manji grad od Sirmijuma, ali su i Rimljani poštovali stratešku važnost grebena nad ušćem. Viminacijum, u čijoj blizini sam rođena, nije nastavio svoj urbani život posle rimskog doba. Danas ga arheolozi ubrzano otkopavaju ispod oranica u krugu termoelektrane Drmno.

Kroz glavni lik vašeg dela, Emiliju Letu, i likove koji su uključeni u njen život, ispisuju se mnoge teme dramatike ljudskog života: odnos muškarca i žene, kada sami grade svoj odnos i kada se umeša vlast, promene koje u ljudima izaziva vlast, situacije kada potčinjeni to prestanu da budu, a gospodari bivaju poniženi smrću, kada progonitelji Boga postaju vernici... Da li je sve to na jednom mestu zato što sve to čini život?

- Roman bi, po mom osećaju, trebalo da bude ona književna vrsta koja život zahvata najšire (po odluci) i najdublje (koliko talenat dozvoljava). Da umesto mene traga za odgovorima, izabrala sam jednu ženu koju je istorijska građa tek okrznula. Da bi postao Dioklecijanov savladar i naslednik, kaže se u istoriji, Galerije se oženio njegovom ćerkom Valerijom, a da bi to učinio, morao je da napusti svoju prvu ženu sa kojom je imao ćerku Maksimilu. Pošto nigde nisam pronašla ime te prve žene, dala sam joj ime Emilija Leta. Trenutak u kome je uhvaćena u istoriji, kao na fotografiji, trenutak nužnosti i neizvesnosti promena, samo je izoštrena slika univerzalnog iskustva. Malo nas je prešlo bar polovinu životnog puta a da se nije suočilo sa promenom sveta koji nas okružuje, promenom sopstvene pozicije u tom okruženju i, neminovno, promenama sopstvenog bića pod izmenjenim okolnostima.

Emilija Leta je u svojoj porodici mogla da vidi i ono što savremeni čovek gleda u vestima, kako se ljudi menjaju pod svetlom vlasti. I promene pred neumitnim protokom vremena, izlazak iz carstva Erosa, ili, kriza srednjih godina, kako to danas zovemo, deo su dramatike svakog ljudskog života.

Da li ste baš zato izabrali rimsko vreme, jer se ta dramatika u odnosima između ljudi tada bolje uočavala, nego u nekom “suptilnijem vremenu”, kao što je možda ovo današnje?

- Vreme koje sam izabrala, kraj trećeg veka naše ere, bio je period rastakanja rimskog sveta, mada većina njegovih stanovnika toga nije bila svesna. Takvi periodi, kada je jedan sistem doveden do apsurda, a novi još nije uspostavljen i institucionalizovan, nisu retki u istoriji. Uzbudljivi su kad o njima čitamo ili pišemo. Ali kad u njima živimo, krajem trećeg ili krajem dvadesetog veka, svejedno, potrebno nam je mnogo snage, mudrosti i sreće. Posebno su bolni, do nepodnošljivosti, za osetljive, za suptilne ljude, za graditelje i stvaraoce. I mada kratki za istoriju, takvi periodi su nepodnošljivo dugi, mereni običnim ljudskim vekom. Takva istorijska dramatičnost ne može a da se ne odrazi i na privatni nivo. I eto povoda za roman.

Često citirate Seneku i druge stoike, ali i sami iznosite neka važna životna zapažanja, pa tako kažete da se prava ljubav može sagledati samo “u kiselini svakodnevnog života”...

- Na isti način na koji se proverava da li je prsten od čistog zlata ili je samo pozlaćen. Rešila sam da kroz roman ispitujem i jednu tako teško saznatljivu temu kao što je ljubav, i da onda stoički izdržim rezultate. Vodila sam svoju junakinju kroz stupnjeve ljubavi, kako su je rangirali antički mudraci, od erosa, preko filije, do agape. Pojam agape, najviši stupanj ljubavi, nesebičnu ljubav, slobodno darovani dar, prihvatilo je hrišćanstvo kao osećanje koje vezuje zajednicu. To traganje dovelo me do spoznaje da je najviše što možemo dati onima koje volimo – sloboda. Najviše ali i najteže, bilo da se radi o ljubavniku, detetu, prijatelju ili sebi samima. Agape Emilije Lete spasava i njenog Galerija. Ali tezu da samo život proverava da li se radi o iluziji ili o pravoj ljubavi čula sam u jednom izlaganju vladike Porfirija. Ne mogu da se zakunem da je vladika baš tako rekao, ni da li je baš tako mislio, ali ja sam tako razumela, to je razrešilo mnoge moje dileme i na tome se vladici zahvaljujem.

Zanimljiv je lik roba Navisa, koji svoju poslušnost, pa i odnos prema ljudima, podešava prema meri vlasti!

- Iako je evnuh, Navis je otac naroda. Ako su heroji i heroine slika onoga kakvi bismo želeli da budemo, a zlotvori i tirani slika onoga kako vidimo svoje neprijatelje, onda je Navis slika onoga kakvi zapravo jesmo, mi, svi ljudi, svi narodi. U toj pretvornosti i poslušnosti, u lukavstvu i proždrljivosti, na kraju krajeva, u komičnosti naših nastojanja da se protnemo i provučemo kroz svoje male sudbine, leži tajna opstanka i preživljavanja. Da nije preživeo, da se nije po svaku cenu kameleonski prilagođavao, Navis ne bi mogao da napiše povest o Emiliji Leti, o caru Galeriju, njegovim savladarima i njihovim ženama, o poslednjim Rimljanima i prvim hrišćanima. Kao što bez ovih velikih svet ne bi mogao da ide napred i da se menja, tako bez Navisa i sličnih, čovečanstvo ne bi moglo da opstane. Navis je rob, mali čovek, koji svakog dana svog života čini male greške i doživljava mala kajanja, a sve to zbog svoje velike gladi. Iako je tačno sve ono pogrdno i podsmešljivo što se o Navisu i sličnima može reći, ja ipak, stihom Desanke Maksimović, za njega tražim pomilovanje.

Imperator Galerije, drugi lik vašeg romana, inače rodom iz ovih naših krajeva, u istoriji je ostao upisan uglavnom samo po zločinima prema hrišćanima, ali vi to ipak, ne stavljate u prvi plan, već ga slikate sa obične, ljudske strane. Smatrate li da vam zbog izostavljanja tog glavnog dela njegove biografije čitaoci mogu zameriti?

- U pretežnom delu romana oficir i car Galerije se posmatra očima žene koja ga voli. A to su uvek popustljive i blagonaklone oči. Kad sudimo o onima koji su naši, uvek nalazimo opravdanja i čini nam se da nisu krivi.

Takođe, gledano očima stanovnika i zaštitnika rimskog sveta, hrišćani su neprijateljska vera, podrivači države i sistema. Prosečan čovekov um teško prihvata promene granica i sistema u svetu koji smatra svojim. Uzalud ga je uveravati da je promena na bolje ili da je nužna. Takva pristrasnost i inertnost, vezanost za svoje kakvo god ono bilo, na početku romana su karakteristike i glavne junakinje Emilije Lete. Dok prisustvuje pogubljenju klesara sa Alma Mons, današnje Fruške gore, hrišćana čiji je greh bio što su odbili da klešu kipove rimskih bogova, ona oseća žaljenje nad stradanjem ljudi, čini joj se da je kazna previše drastična, ali ne dovodi u pitanje potrebu da se sistem brani. Da većina ljudi nije bila takva, ne bi bilo potrebno trista godina i nebrojeno mučenika i svetitelja da isti taj rimski svet prihvati hrišćanstvo. I sama glavna junakinja tek posle mnogo iskustava, iskušenja i pročišćenja moći će da prigrli istinu. Ali nikad neće prestati da voli svog Galerija. Jedna od rečenica, koju sam napisala na ulazu u roman glasi: Da su ljudi dobri, ljubav ne bi bila potrebna. Mnogi prijatelji su mi na njoj zamerili. Vrteli su glavom i kad sam im pominjala bludnog sina, pa priču o Mariji i Magdaleni, pa ko sme da se baci kamenom, i konačno smisao same Hristove žrtve. Izgleda, sva naša ljudskost i leži između onoga što želimo da budemo i onoga dokle dosežu naše moći.

Emilija Leta upoznajući život, postaje hrišćanka, nastoji da pomogne i utamničenom svetom Dimitriju, koga je zarobio upravo njen muž Galerije. Na kraju i sam Galerije dopušta slobodu ispovedanja hrišćanske vere. Simbolična pobeda Dobra nad Zlom. Ali, glavnu reč u tome ima onaj ko je pre toga bio progonjen...

- Solun je grad koji je Galerije izabrao za svoju prestonicu. Posle pobede nad Persijancima podigao je slavoluk sa reljefom, koji i danas stoji u ulici Egnacia. Taj slavoluk Grci zovu Kamara. Čuvena crkva Svetog Dimitrija, zaštitnika Soluna, podignuta je na temeljima urušenog gradskog kupatila u kome je tamnovao Dimitrije. On je bio ono što bismo danas zvali gradonačelnikom, ali je bio hrišćanin. Ono protiv čega se Dimitrije pobunio bilo je izvitoperenje svetovne moći. Galerije je bio car i kao caru ukazivano mu je dužno poštovanje. Ali poslednji rimski carevi su sebe proglašavali za bogove. Hrišćani su odbili da prihvate toliki oblik despotizma. Kad odlučuje da pomogne utamničenom Dimitriju, uprkos tome što je zatvoren po nalogu čoveka koga voli, Emilija Leta pokazuje da je prošla proces sazrevanja i oslobađanja od zaslepljenosti. Potrebno je mnogo unutrašnje snage da priznamo greške, čak zločine onih koje volimo, možda teže nego da priznamo sopstvene.

I vaš prvi roman “Autoportret sa Milenom”, o slikarki Mileni Pavlović-Barili, bio je u užem izboru za NIN-ovu nagradu. NJeno srpsko-italijansko poreklo kao da je odredilo granice vaše poetike, a izgleda da ste se pomalo sa njom i saživeli!?

- Prožimanje kultura, onako intenzivno kako je to morala osećati Milena Pavlović-Barili, čija je majka bila Srpkinja a otac Italijan, za mene je postalo model za ispitivanje svih estetskih, moralnih i ličnih stavova. Prava slika dobija se samo kad se pogledamo i drugim očima. Gledanjem samo izbliza, slika se deformiše, kao kad prislonimo nos uz ogledalo.

Dok sam u prožimanju kultura uživala pišući o slikarki dvojnog porekla, u Emiliji Leti sam rekonstruisala složeni svet koji se otkriva ispod gradova u kojima danas mi živimo, u nekim segmentima sasvim drugačije, u drugim gotovo nepromenjeno. Sa Milenom Barili sam dugo bila saživljena, odrasla sam u blizini njene rodne kuće pretvorene u galeriju. Zavidela sam joj na tolikim putovanjima, na životu potpuno posvećenom umetnosti. Ali tada sam bila vrlo mlada, a kao što sam želela da kažem ovim novim romanom, ljudi se menjaju.

A možda baš zbog njenog bavljenja različitim kulturama i njenog italijanskog porekla, dolazi vaše interesovanje za rimsko vreme?

- Nije mi to do sad palo na pamet. Italijanska kultura je zaista jedan od nastavljača rimske tradicije. Svakako, zbog jezika, najbliži srodnik. Ali sve zemlje mediteranskog prstena imaju nepobitne tragove tadašnje kulture. I mi imamo takve dokaze o izvornom evropskom identitetu, a moj roman može da bude jedno malo podsećanje na njih. Veliko Rimsko carstvo bilo je država mnogih naroda, a u poslednjim vekovima provincijalci su bili punopravni građani. Pa kako bi inače Dioklecijan iz Splita, sin oslobođenog roba, ili Galerije iz Gamzigrada u okolini današnjeg Zaječara blizu severoistočne granice carstva, ili Konstancije iz Niša, mogli da postanu carevi? Čini mi se da današnja ideja ujedinjene Evrope za osnovu ima Rimsko carstvo. Samo da Evropa bude dovoljno pametna pa da od Rimljana uzme dobre puteve, graditeljski dar, rimsko pravo i kulturu, a da izbegne zamku uskogrudosti za nove ideje!

U knjizi priča “Sveto stado” pišete o Nemanjićima i upravnicima Beograda u 17. veku. Opet o ljudima moći, koji utiču na život običnog čoveka i određuju tok istorije.

- Qudi moći imaju veliku odgovornost, a njihova neodgovornost ne samo da ima posledice na podanike, već može da dovede u pitanje sam opstanak naroda. Pripadam generaciji koja je gotovo ceo svoj punoletni život morala da se vrlo ozbiljno bavi onim što su ljudi moći odlučivali i činili. Svačija privatnost bila je modifikovana i uglavnom deformisana po obrascu naravi moćnika. Počinjući da pišem tu knjigu, imala sam sasvim drugu nameru, ali se stvarnost ušunjala i nametnula.

Očigledno, vi ste pisac koji polazi od istorije. Da znamo ko smo, kako bismo lakše sagledavali i vrednovali svet i vreme u kome živimo!?

- I u mnogo mirnijim kulturama teško je razlučiti koje je vreme sadašnje a šta je prošlost. Kod nas, možete da odlučite da napišete roman o jučerašnjem danu i on će biti istorijski. Ali, svakako, putovanje kroz vreme, bilo da istorijski roman čitate ili ga pišete, pomaže da proverite svoja viđenja, da u šumovima svakodnevice razlučite šta je trajno i važno, a šta proizvod mode. Pouke istorije su kao saveti roditelja: kad ste mladi, gnjave vas, ali što ste stariji, sve ih se češće sećate.