Prostor i forma

Bivši slikar, danas vizuelni umetnik u doslovnom značenju reči, Miroslav Pavlović (1952) jedan je od agilnih stvaralaca iz Vršca, afirmisanog centra intenzivne umetničke aktivnosti. Baš u galeriji SKC-a, zaslugom predstavnika neoavangarde beogradskog kruga, artikulisana je diferencija pojmova likovne i vizuelne umetnosti, bitne za razumevanje Pavlovićevog rada.

Prvo što na ovoj izložbi pada u oči, to je konstrukcija velikih dimenzija, načinjena od pravilno sečenih drvenih greda. Na prvi pogled, taj eksponat odudara od ostalih radova, načinjenih od slojevito ukomponovanih fragmenata raznobojne hartije, konvencionalno postavljenih na zidove galerije, što ih čini sličnim slikama. Ali, pažljivi posmatrač brzo će opaziti da se drvena konstrukcija u konceptu ne razlikuje od pomenutih “slika”. Ono što je zajedničko za sve Pavlovićeve radove, sažeto je u ideji o dimenzionalnoj strukturi sinteze forme i prostora. Treba reći da se takva sinteza u radovima vizuelnih umetnika tretira kao nešto što se po sebi podrazumeva. Pavlović se prihvatio zadatka da analitički pronikne suštinu te sinteze.

U strukturi dvodimenzionalne apstraktne slike, prostor čini realnu komponentu, dok se forma sugeriše simbolično, iluzionistički. Moguć je i obrnuti postupak, u kome se realnost pridaje formi, dok se prostor shvata kao njeno imanentno svojstvo. Pavlovićev cilj je da svojim “dimenzionalnim” eksponatima ukaže na diverzitet komponenti forme i prostora koji se artikulišu u vizuelnim strukturama. Otud za njegove radove nije prilično reći da su konstrukcije ili instalacije. To su pre prizori nastali u naizgled paradoksalnoj nameri da p o k a ž u formu i prostor kao dva paralelna, ali autohtona entiteta. Prema Pavlovićevom saznanju, ta autohtonost se, opet paradoksalno, otkriva u jedinoj komponenti koja je zajednička tim entitetima, a to je d i m e n z i o n a l n o s t. Ova reč, u jednostavnom tumačenju značenja, podrazumeva mogućnost posebnog uvida u pozicije koje pripadaju formi, odnosno prostoru, unutar jedinstvene plastične strukture.

Opisani postupak kojim se, po rečima Pavlovića, još niko nije posebno bavio, po sebi je analitičan, dakle racionalan, i kao takav, mogao bi da se izlaže hladno, tehnički, sa egzaktnošću koja bi u svojoj objektivnosti mogla da bude monotona, pa i dosadna. Posebna vrednost Pavlovićevih radova u tome je što je takva mogućnost izbegnuta. On je uspeo da svoju estetski sterilnu temu prožme neočekivanim i teško objašnjivim osećanjem lepote, što je treći paradoks. Za razliku od brojnih svojih kolega koji slične teme obrađuju na način bliži epistemologiji nego estetici, Pavlović je u svoje dimenzionalne radove uneo “nešto što se dopada”, što privlači posmatrača i budi u njemu posesivni osećaj, nezavisno od normativnih problemskih relacija koje se u njima pokreću i rešavaju.