Viđenje je kreacija

Rezultat svakog (filmskog) festivala zbir je pozitivnih i negativnih vrednosti. Dobija se, dakle, sabiranjem i oduzimanjem. Od četiri sabirka, na ovogodišnjem festivalu evropskog dugometražnog dokumentarca, treba oduzeti tri umanjioca. Rezultat je, ipak, izuzetno visoka vrednost, a evo i zašto.

“Crno sunce” (Black Sun, Velika Britanija), film Gerija Tarna – o umetniku Igu de Montalanberu, nekada slikaru i reditelju dokumentarnih filmova, čije je slepilo posledica napada kradljivaca – jeste dokument, ali u formi i raspoloženju vizuelno-auditivne poeme; vrsta autobiografskog, lirskog eseja i, ujedno, racionalistički traktat: kapitalno delo, posebno poglavlje u povesti savremenog (dokumentarnog) filma kao umetnosti. Posredi je nekoliko semantičkih nivoa koje usvajamo istovremeno. Čula, osećanja i naš razum, prihvatajući predočene prizore i predstave, osluškujući i analizirajući izgovorene reči i upućene misli, oblikuju jedno neprocenjivo estetsko iskustvo.

Na racionalnom nivou predstavlja nam se jedan logocentričan uvid, jedno jasno konceptualizovano proživljeno znanje. Kada Montalanber kaže da vid, tj. viđenje, nije čulo, tj. stvar percepcije, nego stvar kreacije, onda on iskazuje sopstveno egzistencijalno iskustvo, jer njegov je mozak nastavio da stvara autentične slike i posle oslepljenja – to bi se moglo, berklijevski, pretočiti u filozofski stav. Kada, pak, kaže da se onome ko nauči da pleše sa ljudima, sa životom, ne može dogoditi ništa loše, poentirajući, u stvari, svoje doživljaje sa prvog putovanja u Indiju – kada je na aerodromu, najpre pokraden, da bi mu, posle pola sata, sve bilo vraćeno, sa izvesnom dolarskom sumom pretvorenom u rupije – čujemo tu ono što je Ničeov Zaratustra propovedao, ali, ovog puta autentično, kao vlastiti uvid u drugi život (život drugoga).

Na emocionalnom nivou, iz jednog unamunovski prozrenog, tragičnog osećanja života, primećujemo kako izrasta nekakvo ushićenje, bergsonovski pojmljeno, i spremni smo da potom tvrdimo, iako to ne možemo da dokažemo, kako život ima smisla.

Na senzitivnom nivou, predočene slike – koje nijednom ne ilustruju ono kazano, već su duh tih reči, izražen svetlošću, senkama i koloritom u pokretu – urezuju se u sećanje kao da izviru iz dubine zaborava. Te slike sa putovanja slepog čoveka ne predstavljaju kretanje kroz prostor, kroz geografski šir, nego kroz vreme, kroz povest svesti...

“Crno sunce” je toliko snažan i osoben film – onaj od najređih, koji potvrđuje da umetničko delo otkriva istinu – da je, na kraju festivala, u zasenak bacilo i tri vrlo lepa, majestetična dela: danski film Larsa Johansona “Nemačka tajna”, o potrazi jedne zrele žene, rođene kao kopile, za ocem; holandski, crno-beli film Ane Marije Buketi “Brojevi za snove”, neorealističkog štimunga, koji u arheologiji strasti Napolitanaca za igrama na sreću i brojčanim kombinacijama otkriva duboke civilizacijske slojeve, sve do pitagorejstva i njegove opčinjenosti numerologijom i uvidima koji su se mogli aritmetički i geometrijski izraziti, i obrnuto, geometrijskim slikama i aritmetičkim vrednostima koje su ukazivale na egzistencijalne uvide; francuski film “Bakalnica” rediteljke Šantal Brije, o čarobnom svetu dobrodušnosti i topline među siromašnim stanovnicima jednog pariskog predgrađa, o malim stvarima koje život znače.

I na kraju, tri filma koja, osim po svojim temama, ničim drugim ne zavređuju da budu prikazana na ovom ekskluzivnom festivalu. “Zamena”, švedski film Ose Blank i Johana Palmgrena, sumnjive je autentičnosti. Deca koja su, pred mladim nastavnikom, bezosećajna i nevaspitana, a svesna prisustva kamere, kada se promeni nastavnik postanu uzorno vaspitana i osećajna, takođe svesna kamere i svoje uloge u nastajućem filmu. “Drugi svetovi”, slovački film Marka Škopa, insistira na čudnovatosti svojih likova, njihovoj “oriđinalnosti”, kao vrednosti samoj po sebi. Austrijski film Araša Riahija “Porodični film iz egzila”, uprkos tome što nanovo obaveštava gledaoce o dobro poznatim činjenicama obespravljenosti i političke neslobode u savremenom Iranu, i uprkos brojnim nagradama, zapravo nije film. To je hronološki niz familijarnih, sasvim privatnih snimaka, koje ne bi trebalo prikazivati izvan kruga porodice. Međutim, on nam, nehotice, pokazuje i nešto izuzetno važno: to da je diktatura u Iranu izraz jednog vekovnog a i danas aktuelnog, plemenskog odnosa, koji se upravo bazira na apoteozi porodice i njenoj strogoj hijerarhiji. Film se završava pesmicom koju peva jedna devojčica, a u kojoj se kaže da je šaka stegnuta u pesnicu – porodica; dakako, otac je palac a brat srednji prst.

Ova tri filma potvrđuju dva stara pravila. Prvo, dobre namere i moralne teme nisu dovoljan uslov za ozbiljno delo. Drugo, jedan rđav film nije obavezno i neuspešan.