Lepotica iz Lulana

Dva puta sam bio na kineskoj “Kraljevskoj bronzi” u Muzeju istorije Jugoslavije, koje više nema. I, preklinjem vas, Srbi moji; idite, pogledajte kinesku kraljevsku bronzu, kada vam je iz daleke Kine došla na noge. Mrdnite dupe, nemojte da vam je teško, a i ulaz je besplatan. Pogledajte sve te bakarne ritualne tronošce i vinske pehare kojih je puna i Homerova “Ilijada”, pa i crteže ratnih kineskih dvokolica koje nalikuju dvokolicima ahejskim i trojanskim.

Stojim, omađijan, ispred staklene vitrine u kojoj je ritualni tronožac iz dinastije Dang. Iz tog tronošca su kraljevi-sveštenici rujno vino pili u čast kulta predaka. Ah, još kada je Milan Budimir o srpskim tronošcima pisao, još kada je Miloš Milojević pisao o srpskim toponimima na Dalekom istoku, o našim Nišavama, Tarama i Moravama, o Dinarama u Kašmiru i na Tibetu. Da, to je pisao Miloš Milojević. I šta su mu Srbi uradili? Brže bolje su ga otrovali i rukopise mu uništili! Jer, koji će nam Srbija do Pekinga, kad nam je dosta i do Prokuplja i Niša. Mada, pogledajmo se u oči; ni za do Niša nemamo supstancu.

Zevam u bronzani pehar iz dinastije Sja. Gospode, kao da sam ga juče u ruci držao, iz njega vino pio u čast drevnih predaka. Oh, bogovi stari, da li je ta dinastija kineskih “Svetih kraljeva” bila, možda, odavde, sa Dunava?

Kad, tiruli, tiruli. Vlada Ribar. “Gde ste?” U Muzeju, na kineskoj bronzi, kažem. “Imam dva smuđa od po petsto grama, a imam za vas i jednu mrenu od kilo, dva manića, četiri deverike i jednu crvenperku, baš, mesnatu. Smuđeve bacite u rernu, a od proste ribe može dobar paprikaš da se napravi. Dok stignete riba će biti očišćena.”

Zastanem samo još pored bakarnog lonca iz dinastije Šang u kome su se, za kineske “daće”, kuvala jela, pa i juneća supa!

I, šta ću? Ajd iz Muzeja, pravac Dunavski kej! Na splavić Rečnog brodarstva kod Nebojšine kule. Silazim stepenicama sa Kalemegdana, prolazim pored Barutane gde moji Crnotravci jačaju bedeme za neke nove ratove. A i Vlada Ribar, već, oposlio; ribu očistio, i, maše mi izdaleka. A Dunav nadošooo!!! Nadošo, ko mutav! Do splava jedva stignem po daskama, jer davno sam hodao po galijama, od Dunava pa do Kineskog mora. Zaboravile noge, moj Srbine, zaboravila glava. A i galebovi kruže mi u niskom letu iznad glave; osetili riblju iznutricu, osetili mene kinesku skitnicu.

I, pazi sad, šta se dešava, bajo moj?! Dok me služi rakijom Vlada Ribar, onako, s neba pa u rebra, pita: “Je l' ste gledali, sinoć, na televiziji o belim mumijama u Kini?” Ostanem bez daha, kao da me neko pesnicom munuo u pleksus!

Stignem, nekako, u Gročansku i dok Olja prži luk za zapršku, seckam mrenu i belu ribu na komade, a kao da tranžiram bele mumije iz Kine. Zamalo, bre, da sebi otfikarim palac!

Postavimo paprikaš, zabiberimo ga, zaljutimo ga dobro, alevom paprikom i feferonama, zalijemo ga i vinom belim, lorberom, pa ga pustimo da se krčka, da mrmori malo vinčanski, malo lepenski.

Zavalim se u beržeru, otvorim katalog “Kraljevske bronze”. Qiljana Cetinić, direktorka Muzeja istorije Jugoslavije, na samom početku, piše: “U istoriji jednog naroda otkriće metalurgije je, pored otkrića pisma, predstavljalo onaj presudni događaj koji je položen u temelje svake civilizacije.” Pa, sad, pazi dalje: “Čini se da su u Kini ta dva revolucionarna događaja (metalurgija i pismo) hronološki PODUDARNE”(!?)

Onda čitam Momu Cvijovića, kustosa Muzeja: “Ono što zbunjuje istraživače bronzanog doba Kine jeste činjenica da se, već, na početku ovog perioda javlja umetnički zrela, visoko razvijena tehnologija izrade bronzanog posuđa koja svoju TEHNOLOŠKU PARALELU nalazi u mlađem bronzanom dobu SREDOZEMQA”.(!!!!) Karika koja nedostaje, neka starija faza kojom bi se upotpunila geneza bronzanog doba Kine, upućuje na kulturu Erlitou (oko 1900. do 1350. g. p.n.e.) koju neki istraživači vezuju za legendarnu dinastiju Sja.”

E, pa tu smo, brale! Tu sam vas čekao! Jer, ako je bronzano doba počelo, ovde, u Podunavlju, nije li ta “kineska” dinastija Sja otišla odavde u Kinu noseći sa sobom i metalurgiju i pismo? Jer, i samo ime dinastije Sja govori da su bili SJAJNI! A i sami Kinezi, u drevnim spisima, “kraljeve-sveštenike” iz dinastije Sja opisuju kao “visoke, plavooke i riđokose, sa dugim nosevima”. Od tih “Svetih kraljeva” Kinezi su, po svom priznanju, naučili da, pre svega, “moraju da poštuju kult predaka”.

Iz kuhinje čuje se riblji paprikaš, mrmori malo srpski, a malo kineski. Stapanje kultura. Olja ga ostavlja da se istišti. Kad, opet, tiruli, tiruli. Ovog puta, gospođa Stanojević iz Wujorka!!? “Šaljem vam i-mejlom nešto zgodno o BELIM MUMIJAMA iz Kine!”. Neko je, bre, izgleda, rešio da me totalno izludi! Nego, Olja, odmah, seda za laptop i čupa tekst o kineskim belim mumijama: “Kineska civilizacija je oduvek imala legende o plavookim i plavokosim vođama koji su bili začetnici budizma i prve vođe i osnivači kineskog društva. Ove priče važile su za legende dok 1977. godine nisu otkrivene grobnice tzv. tokarijanaca u pustinji Takla Makan u Kini. Mumije tokarijanaca koje su veoma dobro očuvane u suvom pustinjskom pesku bile su čisto nordijskog rasnog tipa. Naročito je dobro sačuvana mumija bele žene sa dugom plavom kosom i jasno evropskim crtama lica koje su vidljive i posle 3 500 godina. Ta mumija nazvana je “Lepotica iz Lulana”. A muška mumija iz Jingpana imala je i zlatnu masku koja je pokrivala pokojnikovo lice i dugu plavu bradu. Grobovi tokarijanaca, uglavnom, leže pored ostataka velikog grada izgrađenog na Putu svile, odakle su, očigledno, kontrolisali trgovinu između Zapada i Kine. U ranim devedesetim godinama pronađeno je preko hiljadu belih mumija u nekropoli Vapu, a onda je 1998. godine kineska vlada zaustavila dalja arheološka istraživanja jer su narodi iz pograničnih zemalja počeli da politički manipulišu mumijama dokazujući da oni, zapravo, i nisu Kinezi pa su počeli da zagovaraju otcepljenje od Kine”!!

Lele, lele! Samo da Hašim Tači ne počne da se bavi arheologijom... Uzeće nam i Vinču i Lepenski vir.

Nabokam se paprikaša, a on ljut ko guja. I, davaj, zalivaj vinom gasi požar, sećaj se drevnih predaka, dinastije Sju. I, oni su, čujem, jeli ljuto, valjda, “protiv crevnih bolesti”. Zadremam u beržeri, a u san mi dolazi moja Crna iz Vrčina i vodi sa sobom Junga i Miloja Milojevića koji “samo što su stigli iz Kine”. Gospodin Milojević, em komita, em erudita pogleda me malo mrko pa će da kaže: “Dobro je što pišeš o belim mumijama u Kini, samo piši oprezno da ne uvrediš Kineze. Jer, ako Rusi zakažu, ko će u Savetu bezbednosti da im ljuljne veto?! I nemoj da misliš da Kinezi ne znaju da je nekad Srbija bila sve do Pekinga…”

Budim se, otvaram, opet, katalog “Kraljevske bronze”. Čitam uvodnu reč Lu Zengšena, direktora Nacionalnog muzeja Kine: “I kineski i srpski narod odlikuje borbeni duh i blistava kulturna tradicija…”